Мистерија стварања

У песништву, прави песнички квалитет ‒ уживање у њему ‒ не долази никад од каквог предмета, већ од инвентивног баратања ритмичким језиком, кога је Китс назвао „чулни живот стиха". Елемент мелодије у певању коме је придружена дубока радост ритмичког покрета, толико је дражестан да ће се (премда се неиспуњени животи обичних људи њиме ‒ авај! ‒ не могу исцелити) песникова круна од трња изметнути у руже, ради нашег задовољства.

Ради нашег усхићења његов очај ће позлатити сопствено трње, а његов бол ће, попут Адониса, бити предиван у својој агонији. А кад песниково срце пукне, оно ће се расплинути. У музику.
А шта то значи ‒ здравље у уметности? Оно нема никакве везе са рационалним проучавањем живота. Здравље чини уметниково разумевање ограничења форме у којој ствара. То је част коју одаје материјалу који користи ‒ било да је то језик са својом славом, било мермер или пигмент са својим славама ‒ са свешћу да се право братство у уметностима не састоји у томе да једна од друге позајмљују методе, већ у њиховој производњи, свака сопственим средствима, свака држећи се сопствених оквира и граница, јединственог уметничког усхићења.

Такву врсту усхићења у нама изазива музика ‒ јер су у њој суштина и облик увек једно, у њој се предмет никад не одваја од методе којом се изражава, она на најпотпунији начин остварује уметнички идеал и представља стање којем све остале уметности константно стреме.
Једино се кроз мистерију стварања може доћи до сазнања о квалитету створених ствари. Не би требало да судимо о снази и величанствености сунца и мора, примерице, на основу прашине која ковитла на снопу светлости, или на основу пене која ишчезава на таласу. Исто тако, ни своју критику не треба да узимамо као било какав разуман „испит" уметности. Уметници се, попут грчких богова, откривају само једни другима (како је то приметио Емерсон); само време може открити њихову праву вредност и место. На тај начин и свемоћ долази са страшћу.

Прави критичар никад није усмерен на уметника, већ само на публику. Његов рад се налази међу њом. Уметник никада неће имати другог захтева до оног за сопственим савршенством. На критичару је да уметности обезбеди друштвени циљ, учећи људе с каквим духом генерално треба да приступе уметничком стварању, како да му пруже љубав и из њега извуку поруку.

Сви ови апели уметности да се доведе у хармонију с модерним напретком и цивилизацијом, те да постане гласник човечанства, апели уметности да „има задатак" - заправо су апели које треба упутити публици. Уметност која је испунила услове лепоте јесте уметност која је испунила све услове. На критичару је да образује људе како да у смирености такве уметности изнађу највиши израз својих најбурнијих страсти.

„Немам поштовања према публици", рекао је Китс, „нити према ичему што постоји, сем према Вечном бићу, сећању на велике људе и принципу лепоте."