У којој мери животиње осећају бол?

Раније се сматрало да бол осећају само организми који имају сложен централни нервни систем попут човековог. Премда многи и даље верују да је бол са емотивном компонентом карактеристична само за човека и више кичмењаке, савремена наука нуди седам доказа да бол представља универзално непријатно искуство, заједничко свим кичмењацима и неким вишим бескичмењацима.

„Ја припадам групи која сматра да и рибе осећају бол. У животињском свету реч за бол не постоји, али можемо видети исту реакцију на непријатност и код човека и код рибеˮ, примећује др Маријана Вучинић, професорка Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду, и додаје да „негирамо емоције код нижих кичмењака зато што их не разумемо најбоље, а човек је склон томе да не верује у оно што не види и не разумеˮ.

Процес доживљавања боли, како објашњава, одвија се у дубљим можданим структурама ‒ у лимбичком систему ‒ а не (како се раније сматрало) у кори великог мозга.

Лимбички систем имају сви сисари, па чак и најпримитивнија врста, која леже јаја - ехидна.

„Ако бисмо негирали бол код животиња, онда бисмо негирали и сва научна открића до којих се дошло проучавањем бола на животињама и проналажењем аналгетика и анестетикаˮ, истиче др Вучинић.

У многим ресторанима на Западу ракове припремају тек након што их омаме, јер не желе да једу животиње које су се мучиле. „То су жива бића која покушавају да беже, показујући колико је то за њих непријатно. Постоји апарат који се зове 'крустaстан' и служи само за омамљивање раковаˮ, додаје наша саговорница.

Седам научних доказа

Наводимо седам научних доказа да је бол непријатно искуство за све кичмењаке, па и неке више бескичмењаке.

1) Сви кичмењаци имају сличну структуру централног нервног система.

2) Код свих кичмењака постоје усходни и нисходни нервни путеви према

централном нервном систему.

3) Сви кичмењаци поседују рецепторе за бол по читавом организму.

4) Болни надражаји активирају ендогени (унутрашњи) опиодни систем који лучи

супстанце много јаче од морфијума.

5) На бол животиња можемо да делујемо локалним или општим анестетицима и

аналгетицима.

6) При деловању болног надражаја, сви кичмењаци покушавају да побегну и удаље

се.

7) Животиње памте непријатно болно искуство и сваки следећи пут покушавају да

га избегну.

Премда се наведени докази могу посматрати у контексту веганских начела, веровања у реинкарнацију или у склопу етичких полемика о оправданости експеримената на животињама, наука не залази у религију, политику нити филозофију, већ аргументовано ʼдосликаваʼ свет и омогућава да боље разумемо природно окружење ‒ а на нама је да, у складу са тим сазнањима, изаберемо како ћемо се односити према њему.