Српска прича

Вечност непостојања запањује човека. Где ћемо бити заувек, за векове векова, када једном напустимо живот? Како задржати сопствени ентитет тада, када више не буде пута назад?

Фотографије о позитивном смислу животног подвига

Изложба „Српска прича" у Етнографском музеју у Београду садржи 46 фотографија аутора Александра Лукића. Подељена је у три целине : животност, портрети и смртност. Фотографије су настале у периоду од 1985. до 2011. године.

„То, да свет конкретног људског бића неће постојати, јесте дубок порив, мотив и покретачка сила да у траговима уметничког израза, трајнијег од самог човека, он задржи сећања и наду да његов живот неће ишчезнути" ‒ почиње причу о значају фотографија проф. др Драган Раденовић и додаје ‒ „Александар Лукић својим делима није одредио називе; он црно-белим фотографијама не промовише схватање о непрегледном мноштву светова идеја, већ отвара очи искуства поднебља својих предака". Раденовић сматра да се Лукићева мисао јасно изражава кроз уметничке рефлексије о значајним садржајима српске провинције. У изложеним фотографијама може се препознати однос пун симпатија и разумевања за хумана настојања обичног човека, за његов теозофски хоризонт и противљење европоцентричним предрасудама, што је заједничко и сељаку и филозофу.

Допринос озбиљности уметности у садржају оптике мислиоца, што аутор превасходно представља, јесте однеговани визуелни језик са убедљивим, истовремено и луцидним, али одмереним разлозима.

„Гледајући изложена дела, намеће нам се питање да ли је аутор намерно оставио да унутрашњи психички живот портретисаних буде неразграничен од спољашњих физичких појава, или је управо желео да нагласи унутрашње богатство духовног живота ранијих епоха. У гами црно-беле фотографије, са посебним рафинманом за минор-валерски кључ, сагледавамо дохришћанско сазнање мира, односно нирване, када хеленска идеја и јудејска личност још увек нису апсолутни у својој доминацији", објашњава проф. др Драган Раденовић.

Говорећи о емотивном доживљају Лукићевог уметничког израза, Раденовић истиче да је аутор „несумњиво сањар који нуди своја сновиђења у аутентичном уметничком изразу и заносу своје одговорности и љубави према прошлости".

Истовремено, његов пун здраворазумски суд представља ствараоца јединственог мишљења, осећања и воље у модерном смислу. Како професор даље закључује, Лукић својим радовима позива на пут моралног активизма, јер у противном би то био пут зла и смрти: „Фотографије пред нама афирмишу позитивни смисао животног подвига и истину као идеал, истину, коју треба разликовати од лажи."

У свету општих вредности, Лукић ликовним језиком и фотографском формом усмерава дух конзумента на свој нескривени став да једнородност различитих „Ја" представља унутрашњу једнородност универзума.

Ако свет постоји, фотографија је документ о свету

Аутор изложбе Александар Лукић сматра да је истина главни захтев који се фотографији поставља. То значи да оно супстанцијално у фотографији јесте њена документарност. Међутим, он објашњава да та документарност није арбитрарно подражавање света: „Онај ко хоће да заиста досегне документарност, мора да је тражи дубље, да не остане на површини, јер само тако може да открије њену унутрашњост и изнесе скривену истину".

Лукић истиче да фотографија као уметност досеже оно што је лепо, али истовремено нужно и суштинско, избегавајући оно што је случајно и тривијално; на тај начин, фотографија даје одређено значење просторно-временским односима и доприноси тумачењу смисаности целине. За крај разговора, аутор одаје вредну уметничко-фотографску максиму којом се води: „фотографиши тако, да представљајући свет, истовремено будеш и тумач његовог значења".

број коментара 0 пошаљи коментар