Гуњ, јелек, прслук

„У савременој етнолошкој литератури појам гуњ подразумева горњи одевни предмет израђен од сукна, шајака или чоје. Етимологија појма гуњ изводи се од средњовековне грчке и средњовековне латинске речи gunna, што значи крзно или кожух. У средњовековној Србији гуњ, пуст, и покров припадали су категорији обавезних давања Влаха и становника села на манастирским властелинствима. Тако је цар Душан наредио да се из села додељених Карејској ћелији у Светој гори, од сваке куће царства сваке године даје и десет гуњева" - наводи мр Татјана Микулић, кустос у Етнографском музеју у Београду и једна од ауторки изложбе.

Поред једноставних делова одеће од вуне донетих из прапостојбине, на ношњу, па самим тим и на обликовање гуња на бившем југословенском простору, знатан утицај имали су старобалкански, византијски, српски средњовековни, медитерански и панонски културни обрасци. На формирање ношње, посебно градске, од 15. века значајно је утицао турско- оријентални начин одевања. Видније промене настају тек касније, у 19. веку, када је сеоска ношња у Србији почела да се мења под утицајем српске грађанске ношње и војничких униформи, док је западни утицај постао најзначајнији чинилац почетком 20. века.

„Гуњ је производ сеоских и градских кројача – абаџија и терзија, а ређе женске кућне радиности. Груба вунена текстилија, сукно – аба, подразумева тканину од вуне или козје длаке, ткану од домаће упредене вуне на хоризонталном разбоју. Након ткања се дорађује помоћу воде у сеоским воденицама, ваљавицама, ступама да би текстура постала компактнија. Поступак ступања комбинује се ударцима тешким дрвеним маљевима и водом. После ступања и сушења тканина се боји. Од сукна, тешке и отпорне тканине, израђивани су за сеоско становништво горњи одевни предмети: гуњеви, кабанице, хаљине, зубуни, јелеци, чакшире, капе и прекривачи за коња" – објашњава мр Татјана Микулић.

Украси на гуњевима рађени су пришивањем комадића сукна и чоје, док је вез извођен на основи вуненим или свиленим гајтаном. Oдело и украс на њему моћни су комуникатори - преносе поруку о идентитету свог носиоца (класном, религијском, родном, професионалном). У исто време, усвајање одређеног „стила" одевања, уз њега и украшавања, рефлектује друштвене норме и вредности групе и регулише друштвено понашање.

„Када говоримо о украшавању није у питању само декорација конкретним симболима већ под тим изразом подразумевамо комплетну морфологију украшавања, која обухвата и материјале на којима се декорише, дакле тканину, потом технике којима се то постиже, и коначно, сам орнамент сагледан кроз симболику боја и типологију мотива" – напомиње ауторка.

Посматрајући однос украшених површина према основном кроју и облику одевног предмета, закључујемо да он увек носи обележје складности и уравнотежености. У укупном мозаику декорације, аранжирани елементи прате образац сличности и разлика, понављања и симетрије. Они уједно, на вишем нивоу, одражавају ритам образаца према структури друштва, тј. вреднованим понашањима и нормама, обичајима и веровањима, идеалима и систему мишљења као окружујућом реалношћу.

На примерима обрађених гуњева можемо закључити да је у овом случају изглед и квалитет тканине диктирао и назив предмета, то јест да се назив материјала за одело временом идентификовао са самим одевним елементом и тако сачувао од средњег века до данас.

„Циљ нам је да кроз музеолошку презентацију укрстимо два гледишта: термин гуњ као информатор - водич за различита значења појма гуњ (облик, функција, стилске карактеристике) и временски, просторни и етнички оквир условљен рецентним музејским материјалом. Излагањем гуњева из збирки народних ношњи Етнографског музеја у Београду, набављених у временском периоду дужем од стотину година, афирмишемо гуњ као елемент нашег материјалног културног наслеђа" – закључује мр Татјана Микули.