Sport

Тијана Јевтић, petak, 29. jan 2010

Ко се како снађе

Тешки дани. Нешто су нас порази сустигли. Не, сигурна сам да то многи нису очекивали, а питање је шта су стварно мислили. И шта уопште једна жена зна о спорту, рекли би неки. Међутим, не треба заборавити - има нас више.

Тако је почела ова 2010. Јануар, док су неки још славили Нову годину, увелико се причало о првом гренд слему у сезони. Готово да смо на његовом крају, опет са питањем где смо ту ми.

Када је почело, оног понедељка, деловало је занимљиво, а говорили су и лако. Гледао се костур, дани, распоред, терени, време. Причало се о другима као сензацијама, и то лошим.

Док је Ана играла, Јелена се одмарала, Новак је излазио на терен и вребао титулу из сенке. Виктор и Јанко су намучили, показало се, јаче од себе. Тих првих дана, док смо још ноћи проводили уз тенис, почело је Европско првенство у рукомету. Уз Србију, наравно. Тај уторак је требало да буде баш битан дан.

У нашој групи Данци, светска сила, Аустријанци, први пут на шампионату и наш први противник Исланд. Видела сам како су сви гледали тај меч и знам да је било лепо на крају изједначити. Нећу да кажем да ми је рукомет омиљени спорт, јер није, ни близу тога, али морам да признам да сам с пажњом гледала. И било ми је драго на крају, свако воли да његови буду успешни, али и реални.

Шта смо мислили тада, а шта очекивали, ипак деловало је све велико. Уследило је природно буђење. Домаћини су нас послали кући. Сраман одлазак из Линца, одмах, те исте суботе, те исте вечери. Никада се нисмо после првог круга вратили. Сада јесмо и то је онај први пут. Мада, ни ту утакмицу нећу заборавити. Јер јој је претходила прича из кеца у двојку, ако ови победе, а они изгубе, ако се ми покажемо тад, а други не буду баш на правом нивоу, ето нама и другог круга, али можда и нешто више. А онда ћемо чекати неке да погреше, јер ми, ипак, треба да будемо у Бечу.

Испоставило се да је можда и боље што нисмо. Кажу они што су били тамо да и није неки повољан шопинг ових дана у Аустрији. Боље је куповати домаће, а и код нас је следећи шампионат. Проћи ће две године. Довољно да први круг не буде наш крај, а и да научимо да будемо реални, због себе, само због нас самих.

Зато смо се преко ноћи вратили тенису, јако брзо, јер у Аустралији дани иду некако брже. Ану смо изгубили на почетку пута. Јелена нам је остала. И све је то било лепо док се једног јутра већина није пробудила и чула да њој ни најмање није жао што иде из Мелбурна. По многима вероватно прерано.

Међутим, касније се могло прочитати свуда да се приводе крају радови на њеној новој кући, на другом континенту, и да је она већ тамо. Ева је била кобна за Адама, а Адам је Ани највећа подршка. Ту тек порази нису битни. И њена изјава да, веровали ми или не, она игра боље него 2008. године, када је била прва, такође је осванула у свим медијима.

Ноле је џентлменски остао последњи. Као предводник те младе српске тениске приче остао је на аустралијском сунцу. Не знам зашто, али волим кад победи Тсонгу, кад све победи, али Тсонгу посебно. Жао ми је било петог сета и његовог несуђеног полуфинала. И опет замршена комбинаторика - како најлакше рећи, и при том објаснити - шта би било кад би било и како ће Ноле до другог места на свету, ко шта треба да пропусти, а он да уради, а да ипак будемо сигурни да је то готово сигурно. Јер може и на трон ако... И све испочетка.

Не треба замерити. Можда је ипак најлакше било гледати уметничко клизање, тај Европски шампионат у Талину. Нема калкулација, време опуштања, ужива се у слици, осећа се музика и нема потребе да се било шта додаје и одузима. Ту наших такмичара, додуше, нема. Али то опет каже једно женско. Дозвољавам да велики број мушкараца нема такав поглед на овај популарни спорт, али њега ће бити и у Ванкуверу. Стижу нам Олимпијске игре, и то оне где нема много тих "два плус, гг" и неизбежно "из кеца у двојку". И нема много наших, нажалост.

Скијање, скијашки скокови, хокеј, нордијске дисциплине и још много тога тако су популарни у свету. Тако су спектакуларни, скупи и престижни. Тако се цене и нема много калкулација.

Ако си довољно "луд" и одлучиш се да возиш спуст, знаш да ризикујеш живот, и то озбиљно. Иде се брже од формуле, скоро да се лети, а лети се када желиш да постанеш, сећам га се од малена, Мати Никенен.

Само сам крајичком ока запазила да карта за једно солидно посматрачко, мало навијачко место, на ко зна колико метара од Шлирензауера, има цену од 200 евра. За две серије, после подне. Не знам још увек ко ће ићи тамо. Ваљда вреди. Да сам видела, знала бих. Ту сам сигурна да нема калкулација, оних - нека овај успори, а ја ћу за њим јер ће онај одустати.

Ту је мећава можда највећи противник. Она се не купује, али може много да кошта. А нас опет чекају непроспаване ноћи. И вратићу се на почетак, тек толико да не заборавим нешто о тенису.

Почиње ФЕД Куп и најављују да се састају две најбоље женске репрезентације у свету. У Арени играју Србија и Русија. Са свих континената долетеће тенисерке које ћемо гледати првог викенда у фебруару и то много повољније него да смо близу Моргернштерна. А врло срећни што нам не стижу Белгијанке. Не знам шта мислити о тениској игри када су Жистин и Ким тако дуго биле ван спорта и када им је тако мало требало да нам се учини као да никада нису ни биле одсутне.

И тако смо ушли у други месец 2010. године. Заборавимо тешке дане. Кад бисмо могли да заборавимо и калкулације. Кажу, једанпут се посрећи на кладионици. Само пажљиво, битна је и тактика. Поуздано знам, причали су ми они који су освајали награде - данас возе "поршее" и "харлије". Има и оних других. Најбитније је наћи своје место без гледања шта ће други урадити. Мислим да је то својствено кошаркашима Партизана. Они су, опет, гледали себе и победили шампиона Европе у сред Атине.

Тако су почели такмичење међу 16 најбољих тимова. Сада им долази Барселона ... Не сумњам... гледајте у фебруару.