Kultura

Слободан Савић, subota, 28. nov 2009

Министарка салсе и кокаина

Бивши робијаш запослен у полицији, ретардирани татин син добио државну стипендију, старац на умору национални тендер, а љубавник поново унапређен у служби... па где то има!?

Код Нушића, наравно, у "Госпођи министарки"! Да ли само код Нушића? Питање је, наравно, реторичко. Одговор, међутим, није могуће пронаћи у позоришту, јер позориште није ту да би нудило одговоре, али јесте да би, између осталог, постављало питања, ма колико та питања, односно одговори, били непријатни.

У Југословенском драмском позоришту у Београду гостовала је представа Народног позоришта у Нишу, "Госпођа министарка", у поставци словеначког редитеља и писца Душана Јовановића, широј публици свакако познатог по драми "Ослобођење Скопља", али и по бројним другим текстовима и режијама којима је обележио једно велико раздобље бивше југословенске позоришне и уметничке сцене.

Једна од најпознатијих и свакако најпопуларнијих Нушићевих комедија у Јовановићевом читању је, такође, "шала у четири чина у доба сусрета прошлог и садашњег века", али је овде реч о сусрету 20. и 21. века, односно о времену данашњем.

Шала је, дабоме, више него опора, а смех више него горак.

Уместо да се вози у државном фијакеру Живка министарка ( касније Живана, јер отменије звучи) користи службени мерцедес (примереније би било ауди, али све једно), уместо златног зуба намешта цирконе, учи салсу и компјутере, а уместо пушења шмрче кокаин, наравно неспретно, али штедро.

"Нема високе политике без кокаина"! - подучава је њен "љубавник по службеној дужности", господин Нинковић.

Нишка "Министарка" је истовремено општа метафора или знак друштва оболелог од политике, жеље за привилегијама и синекуром, али и локална прича о менталитету коју препознајемо у редитељским и глумачким решењима сцена са Живкином фамилијом. Наиме, сви чланови фамилије говоре израженим, препознатљивим јужњачким акцентом. Такође, све се одвија пред камерама, што је јасна алузија на сличне, петпарачке ријалити шоу програме којима су преплављене стране и домаће телевизије.

Представа Душана Јовановића и нишког позоришта је, мање-више, оштра, отворена критика неутаживе жеђи за влашћу и неизмерне воље за моћ која, међутим, није она ничеанска него скоројевићка, паланачка, ситносопственичка и комично мегаломанска у исто време.

Отуда, ваљда, редитељ у сарадњи са врло добрим ансамблом нишког позоришта, на челу са Сањом Крстовић у насловној улози, повремено инсистира на гегу и театралности у игри, на потенцијалима водвиљских елемената Нушићевог текста као и на комедији ситуације, тамо где их има, наравно. То се, ипак, чини као непотребно у представи која има амбиције да буде озбиљна друштвена критика и «транспарентна», неувијена политичка сатира.

Међутим, у свету и друштву глобално посуновраћеног морала и изврнутих вредности, у којем су лаж, притворство и манипулација друштвено пожељне и прихватљиве категорије, у којем је такозвана транзиција алиби за отимачину, а политика средство да би се стигло до тог циља, Нушићева и Јовановићева Живка делује, истовремено, и помало наивно и готово прихватљиво (подношљиво!?) у својим ипак "ситним" прохтевима да се и она мало окористи док је на власти. А сад мало она! - да парафразирам реплику из Ковачевићевих "Маратонаца".

И не би требало да јој се смејемо, како то на крају и помало претећи каже и сама Живка, јер можда се она поново врати на власт. Чак је то готово извесно, кад-тад. Никад не реци никад!

Тада ће вероватно бити још гора и берскрупулознија јер ће у међувремену, нема сумње, научити Нинковићеве и ине лекције.

Није, дакле, Живка ни Стеријина покондирена тиква нити, далеко било, Шекспирова Леди Магбет. Она само покушава да се уклопи у друштво и средину, да се прилагоди новонасталим околностима, да буде, како се то каже, политички коректна и промућурна, а не слепа код очију.

Вероватно зато Душан Јовановић на крају представе руши такозвани четврти зид и успоставља директан контакт с публиком. Наиме, ујка Васа тражи од публике да се гласањем у фоајеу после представе изјасни да ли је за то да Живка, као ипак "душевна и поштена жена", поново буде министарка. Јер, да се не сметне с ума, и од лошег увек има горе!

Листићи још нису пребројани.