Друштво

Друштво Горислав Папић* Зоран Станојевић* Ивана Милорадовић* Наташа Дракулић* Наташа Мијушковић* Биљана Јовичић Бојан Бркић Владимир Банић Ивана Миљковић Иванка Радовић Наташа Миљковић Ненад Љ. Стефановић Радован Пантовић Култура Живот Спорт

Владимир Банић, среда, 17. нов 2010

Нацисти, нацисти увеоци

Низ случајности не може бити ништа друго него низ случајности. Или прст судбине.

13.10 Ручам шкембиће док се Обућина и Милић  згражавају над мојим избором. Игноришем их и планирам да спремим причу о жени која на трафици у Жаркову ради брзо као на траци. Њена посебност - има само једну шаку. Посао то не трпи, послодавац такође. Муштерије изненађене, ја одушевљен. Мало се људскости код приватника нађе у овој суровој Србији. Фали нам лепих вести...

13.20 Уредница треба неког ко ће урадити прилог о годишњици страдања Јевреја током Кристалне ноћи.

- Банићу, је' л можеш?

- Могу Цецо, наравно.

Одлажем ''хуману'' причу и тражим контакте за нови задатак. Биља Јовичић, која поред Дневника ради емисију Грађанин посвећену мањинама, добацује бројеве телефона званичника Савеза Јеврејских општина и креће новинарска вожња. Договарам снимање са председником Савеза и молим да ми помогне у тражењу чланова Савеза који су преживели холокауст. Хоћу да имам неког чије ће очи рећи више него уста.

14.00 После разговора са Александром Нећаком, председником СЈО, прелазим у другу канцеларију и упознајем се са баком старом 87 година. Зове се Ева. Јеврејка је, рођена у Сомбору. Има метар и педесет. Бистре очи и брз поглед. Слабије чује. Меко прича. Баш онако да би човек пожелео да је слуша цео дан. Тако малена седа у столицу чији је наслон висок два метра. Губи се у тој гломазности. Ипак, осваја говором. Мљацка док прича и све време се смешка.

Разговарамо о генералијама које ми требају. Кад, како, колико је година имала када су је одвели, где је била...

-  Прво сам одведена у затвор у Мађарској, а затим у логор. Имала сам 19 година.

Не знам зашто, немам навику да говорим о приватним стварима, помињем моју баку. Некако ме је Ева превише подсетила на Јустину. И она је, као словеначки партизан, завршила у неком сличном затвору у Мађарској. Затим у логору у Немачкој. Преживела је и приликом ослобођења упознала мог деду Радослава, Шумадинца и краљевог официра, који је одмах по избијању рата такође завршио у логору. Његов су ослободили Руси. 

Радослав је потом са њима кренуо да ослободи бабин Равенсбрик у близини Берлина, и затим освоји моју бабу заувек.

- Моја бака је такође била у мађарском затвору. Била је партизан у Марибору...

Ева ме прекида.

- Како се зове Ваша бака?

- Јустина Черпес. Тако јој је било девојачко.

- Јуста!

Из Еве се пролама угушен, слабашан, радостан крик. Крик среће јер је, испоставиће се, њена другарица из затвора преживела језу нацистичког погрома. Раздвојене су у Мађарској и послате у различите логоре. Волеле су се и помагале.

14.30 Већ десет минута, ја се непрестано јежим од врата, преко руку, према леђима. Тишина је. Сниматељ и тонац, Тома и Аћим, не могу да верују шта су управо чули. Крсте се и помињу судбину, Бога... Ева брише очи. Не може да прича. Узео сам јој дах. Ма, нисам ја! Онај војник, официр, иделог, ко год што је мислио да су Словени, Цигани и Јевреји нижа бића, поново је посетио. Поново је одвео у мрачне влажне подруме пуне пацова, о којима ми је Јустина причала. Поново јој је оживео страдања, мучења, гладовања, страховања.

Пита за Јустину, а ја јој причам. Цео бих Јуцин живот хтео да јој препричам у неколико реченица. Све њене успехе, радости, болести, касније страхове чак и од филмова са тематиком другог светског рата. Њену бригу над унуцима, часове читања и писања. Њене савете. Крст направљен прстима преко чела као благослов сваки пут кад се растајемо. Јуцино ''Језус Марија'' кад се изненади или уплаши. Њен одлазак са овог света те бедне 97'. Све!

Евина Јуста није поживела да се чују телефоном. Не знам како би реаговала када би чула да Београдом шетају неки ''неонацисти''. Неки што носе кукаче и воршипују Хитлера. Који не знају где је лево, а где десно и који је ген био подесан за Трећи рајх. Наш није. Мој бар јок!

15.15 Растајем се са Евом. Добио сам изјаву у камеру. Обећао сам да ћу донети фотографије моје Јуце. Мајке двоје деце, баке шесторо. Жене коју је цео Крагујевац знао по добру.

Садашње време. Мислио сам да много тога знам. Да су ми многе ствари јасне. Да разумем живот пун апсурда и нелогичности... Међутим, никада, али НИКАДА ми неће бити јасно откуда постоје и назнаке неонацизма у Србији.

Збуњен лежем, збуњен се будим. Чекам слободан викенд да одем у Крагујевац код Јуце и Радослава на гроб да се испричамо.

коментари

број коментара 29 | пошаљи коментар