Какво дејство имају вакцине на људски организам

Према теорији, вируси који продру у организам, у ћелијама су способни да се размножавају. Такође, они понекад, али не увек, изазову симптоме болести. Имунски систем човека може да препозна вирус и нападнуте ћелије, и да их одбрамбеном реакцијом одстрани. То имунском систему успева код највећег броја вируса, али не код свих - изузетак је, рецимо, ХИВ.

Шта је обична вакцина?

Уобичајена вакцина подразумева уношење ослабљених или умртвљених изазивача болести, или њихових делова, у организам. Према важећој медицинској школи, имуносистем реагује на страна тела антителима и меморише тај одговор у „меморијске ћелије". Тако организам у следећем сусрету са вирусом реагује боље и ефективније, па се вирусна инфекција спречава или у најмању руку бивају спречени тежи облици болести. Што би значило да тело постаје имуно. У којој мери и колико то траје - то зависи од много фактора.

Шта су вакцине засноване на ДНК и РНК?

Овакве вакцине садрже генетичке информације изазивача болести. Ћелије организма у које се унесе вакцина преводе те информације у протеине. Безазлени делови вируса такође изазивају одбрамбени одговор имуносистема. Тако организам и после ове вакцине може брже да реагује на прави вирус.

Вакцина на бази РНК - рибонуклеинске киселине - се уноси у организам у облику такозване „информационе РНК", која садржи неку врсту упутства за изградњу антигена, протеина који провоцирају одговор имуносистема.

Вакцине на бази ДНК - дезоксирибонуклеинске киселине - функционишу слично, али молекули ДНК морају најпре да продру у језгро ћелије да би их "информациона РНК" препознала и потом ту поруку изнела из ћелијског језгра.

Предности ових вакцина су могућност производње веће количине у кратком времену и уз мање мере безбедности - за производњу није потребан узрочник или његови делови. И вакцинисање је једноставније такозваним „вакцинационим пиштољима".

Ризици које доносе овакве вакцине

Вакцине засноване на ДНК и РНК са собом носе теоретски могућност да уношењем страног генетичког материјала у ћелију он продре у геном, саме ћелије. Могуће последице су појачано формирање тумора или појава аутоимуне болести, али обимна испитивања на животињама до данас нису потврдила ову могућност.

Насупрот томе, вакцина заснована на РНК не продире у ћелијско језгро, па не постоји ни теоријска опасност да буде интегрисана у геном ћелије домаћина. Теоретски је ипак могуће да вируси који су присутни у ћелији „препишу" РНК у ДНК и тако ипак доспеју у генетску структуру домаћина. До сада такав процес није забележен.

Сви ови теоретски ризици, који наводно нису забележени у пракси, односе се на мањи број ћелија у организму, а не на геном човека који је вакцинисан. Тврдња да овакве вакцине утичу на човеков геном је нетачна.

Овакве вакцине су релативно нестабилне и морају се стабилизовати, осим тога, потребни су им транспортне материје, на пример наночестице. Нежељена дејства нису довољно испитана, али пре издавања дозволе за производњу и ови аспекти морају да се покрију у великим клиничким студијама.

Каква су искуства?

До сада ни једна вакцина, базирана на ДНК и РНК, није добила дозволу за примену на људима. Више њих се налази на клиничком испитивању - вакцина се даје добровољцима. За вакцинисање животиња неколико оваквих вакцина је већ добило дозволу.

У Европској унији је могуће да се дозвола добије за цели простор Уније, ако се тражи дозвола за примену вакцине од Европске агенције за лекове (ЕМА). Две државе чланице преузимају у име свих оцену вакцине. У Немачкој је надлежан Институт Паул Ерлих при Савезном институту за вакцине и биомедицинске лекове.

Тренутно се ради и на другим врстама вакцине - беланчевине узрочника се такође употребљавају као антиген. Постоје и такозване вектор-вакцине употребљавају безазлене вирусе да би изазвале одговор имуносистема.