Ноте, браћо моја, ноте, а не речи и правопис

 „Бесмртној вољеној

  Добро јутро, 7. јула,

Чак и у кревету моје мисли чезну за тобом, бесмртна моја вољена, понекад и радосна, потом опет тужна... Ишчекујем судбину, да видим хоће ли нам удовољити. Једино могу да живим са тобом, или уопште да не живим. Да, решен сам да лутам, толико дуго и толико далеко, све док не будем могао да долетим у твоје наручје и нађем се са тобом, где ће моју душу пригрлити твоја, у краљевству душа – да, жалим, тако мора бити. Схватићеш то боље кад будеш знала колико сам ти одан. Никада ниједна друга неће имати срце моје, никад – никад! О, Боже, зашто човек мора поћи од оне коју толико воли, јер мој живот у Б. какав је сада, бедан је живот. Твоја ме љубав у исти мах чини најсрећнијим и најнесрећнијим човеком на свету. У мојим годинама потребна ми је сталност, истоветност живота. Може ли то постојати у нашим околностима? Анђеле, управо сам чуо да се пошта шаље свакога дана – и стога сместа морам завршити, како би ти одмах добила писмо. Буди с миром – воли ме... данас... и јуче.
Моје су сузе пуне чежње за тобом, животе мој, моје све, збогом. Ох, настави да ме волиш, никада не сумњај у најоданије срце

Твог вољеног Л

Заувек твој

Заувек свој

Заувек наш“ 

Да ли смо морали да сазнамо како изгледа пером исказана емоција Лудвига ван Бетовена? Зашто је није, као Ђулијети Гвичарди, једноставно преточио у ноте Месечеве сонате? Дотичну даму, срећом, није могао чути како у салонском ћаскању изговара реченицу: „Силно чезнем да оставим Галенберга и да се удам за тог дивног, страшног Бетовена – само када то не би био такав пад“.

Оне заинтересоване за све у вези са Бетовеном – па и за његову музику – Мариjам Тенгер у књизи Сећања грофице Терезе Брунсвик подсећа на једну од (из дугачког низа) отмених бечких дама у које се композитор заљубљивао. Штавише, фрау Тенгер тврди да су били верени четири године, те да је управо она била "unsterbliche Geliebte" којој је 'Л' послао 6. јула 1806. срцепарајући садржај.

А у Бетовеновој оставштини је затечено зато што га је Тереза, скупа са осталим, када је њихова авантура досегла стадијум „све је свршено међу нама" вратила пошиљаоцу.
Било је у комплету са следећим, којем би сваки професор књижевности залепио неку од слабијих, што због интерпункције, што због стила:

„Анђеле мој, све моје, моје ја! – данас само неколико речи, и то оловком (ТВОЈОМ!). Од сутра не знам где ћу становати, какво је то узалудно губљење времена – зашто та дубока туга где говори нужност – може ли наша љубав опстати другачије него кроз жртве, него тим да не тражимо све, можеш ли изменити да ти ниси сасвим моја и ја не сасвим твој – Ах, Боже, погледај на красну природу и умири свој разум тиме што мора бити – љубав тражи све с правом, тако је мени с тобом, теби са мном – само лако заборављаш да морам живети за себе и за Тебе – када не бисмо били потпуно срцем спојени, осећала би тај бол исто тако мало као и ја – моје путовање је било грозно – приспео сам овамо тек јуче ујутро у четири сата“, итд. итд.

Убоги Лудвиг... Премда је његов целокупни опус израз душевних стања, овде сведочимо сасвим неуспешном покушају компоновања речима (наместо нотама и акордима).

Разлог популарности „бљутаве“ литературе вероватно лежи у чињеници да је само неколицина благословених искусила праву љубав, у реалном свету. Ла Рошфуко је сматрао да се она остала већина никада и не би заљубљивала, да се није из литературе информисала о љубави.

Можда је ствар и драстичнија: упркос читању које би иницирало амбицију сопственог доживљавања овог осећања, она не би бивала реализована, те би се посезало за компензацијом – ступање у везу (или брак) лоше савести, не доживевши страствено стање у коме је она Платонова половина истинска "unsterbliche Geliebte".

Наше интересовање за љубавна искуства потиче из природног закона који је Ришеље имао у виду окачивши на један зид свог предсобља слике са сценама из рата, а на супротан оне из домаћег амбијента – велика већина се, наравно, окупљала око слика које су им описивале романтичну страну у коју би се испројектовали, окрећући леђа стварности.

Можда су грофица и композитор након четворогодишњег вереништва показали довољно разума да своју идилу не излажу искушењима брака. Такође звучи вероватно и да је она – преваливши извесне године, а схвативши да је од велике важности ко ће се сматрати Бетовеновом Geliebte, те да то не треба препустити лакомисленој и површној Ђулијети Гвичарди и њој сличним, и још нашавши у фрау Тенгер саосећајног слушаоца – могла, рецимо, мало да претера у опису њиховог односа.

Но, писма су збиља требало да остану инедита.
Па бисмо о емоцијама „вољеног Л“ имали да измаштавамо до миле воље само уз звуке Клавирске сонате број 24, назване За Терезу.