Маргарет Атвуд – савети младим писцима

У оквиру посебног програма Националног центра за писање, девојчице су добиле прилику да разговарају са чувеном књижевницом и упитају је много тога о њеном стваралачком развоју.

Желеле су да сазнају како се осећа данас, знајући да данашњи студенти и студенткиње на првој години студија књижевности бирају њен роман Слушкињину причу за предмет изучавања.

Атвудова је подсетила да се то дешава одскоро, а да је у међувремену из Слушкињине приче произашло неколико медијских дела која су јој „рођаци“.

Роман је, заправо, објављен доста давно, 1985. године. Тада су јој људи говорили да је то о чему пише у роману немогуће и да се никада неће десити у Сједињеним Америчким Државама.

Да ли је Слушкињина прича садашњост?

„Пребацимо се, затим, у време када је већ прошло 32 године од објављивања романа. Шта да вам кажем? Дешава се! Не баш на исти начин и не у тим костимима, али десио се корак уназад у сфери женских права. Враћамо се у прошлост у том погледу и сада видимо да, осим што је урађена одлична ТВ серија, људи то прате с пажњом због актуелности проблема. То више не изгледа као фантазија.“

„Па, како се осећам у вези са тим?“, пита се Атвудова, и поручује: „Ако нема младих писаца, неће бити будућих читалаца. Свака нова генерација писаца наставља се на традицију и постаје део веома дуге историје писања и читања. Ако би одједном нестали млади писци, та традиција би се прекинула. Зато је важно да се охрабре млади писци – има много нових читалаца и потребно је да се настави са писањем, у супротном би се тај низ окончао. Зар не би то било тужно?“, каже у шали чувена ауторка.

Вера у будућност?

На питање да ли је оптимистична поводом будућности, Маргарет Атвуд констатује да смо се у овом времену вратили уназад у погледу друштвених ставова, али да има наду у промене у будућности, јер види много људи који реагују и кажу: „Не, ово не смемо да допустимо“.

Али, то је борба, сматра канадска књижевница. „Сада имамо две супротстављене стране, али наравно, ја се надам бољем, јер је писање чин оптимизма.“

Набрајајући колико наде садржи чин писања, наводи:

„Замислите само: Пре свега, сели сте да пишете књигу с вером да ћете је завршити. У томе је велика нада. Затим, верујете да ће, кад је једном завршите, књига бити добра. И ту је велика нада. Затим, верујете да ће неко хтети да је објави. Ту је још већа нада. И затим, верујете да ће неко хтети да је чита. Што, такође, мислите уз велику наду.

Дакле, писање претпоставља да ће се наћи будући читалац. Не пишете нешто што мислите да нико неће хтети да чита. Тај читалац можете бити и само ви у будућности – можда ћете читати само свој лични дневник након пет година, али писати значи да ће то неко у будућности читати. И ту је много наде“, објашњава Маргарет Атвуд.

Пет савета младим писцима

На питање којих би пет савета дала младим писцима (у узрасту од 11 до 18 година), списатељица истиче:

„Први савет: Морате набавити свеску! Запишите одмах идеје за које мислите да можете касније некако искористити.

Друго: треба читати много, и то читати критички. То значи да размислите о томе шта вам се и зашто свиђа, а зашто вам се нешто не свиђа. Приметите како је аутор саставио причу и какав је поступак – језик изабрао за вођење приче.

Сви писци су почињали као читаоци. И ви ћете, као млади писац, купити елементе од стваралаца чија дела волите. Прикупљаћете те елементе, јер сви ми учимо од других писаца. Трећи савет: пазите како седите. Писање је врло тешко за држање врата и целих леђа. То не примећујете кад сте млади, али то ће вас сустићи, а веома је тешко писати кад вас боле леђа. Зато, радите вежбе за леђа, вежбајте, ходајте.

Ако дође до стваралачке блокаде, и не знате где да пронађете своју следећу причу, постоје две корисне ствари: једна је – крените у шетњу, а друга је – одспавајте.

У шетњи, док мислите на друге ствари, одговор и идеја вам могу пасти на памет. А, ако подсвесно знате да имате нерешено питање, можете се, кад одспавате, пробудити са идејом или одговором на то питање".

Пети савет канадске ауторке је да се млади аутори не боје да баце оно што су написали: „Кад пишете, нико не види шта пишете, осим вас. Ако вам се не свиди то што пишете (и у ком правцу сте кренули), ту је корпа. Имате комплетну слободу док пишете“, закључује Маргарет Атвуд.