Иницијатива је део кампање Correct The Map („Исправите мапу“), којој се Афричка унија придружила пре годину дана. Њен циљ је да владе, међународне организације, школе и компаније престану да користе мапе на којима Африка изгледа знатно мања него што заиста јесте.

„Можда се чини да је то само мапа, али заиста није тако“, поручила је потпредседница Комисије Афричке уније Селма Малика Хадади.

Зашто Меркаторова мапа „смањује“ Африку

У средишту спора налази се Меркаторова пројекција, коју је у 16. веку осмислио картограф Герардус Меркатор.

Његов задатак био је да реши проблем са којим се картографи суочавају вековима – како сферну Земљу приказати на равној површини.

Математички је немогуће пренети закривљену површину Земље на папир или екран без одређених изобличења. Због тога свака картографска пројекција нешто жртвује – величину, облик, растојање или положај.

Меркаторова пројекција била је пре свега намењена пловидби. Морепловцима је омогућавала да на основу компаса лакше одреде правац којим треба да се крећу.

Међутим, цена те практичности било је велико изобличење површина. Што је нека територија удаљенија од екватора, на Меркаторовој мапи изгледа већа него што заиста јесте.

Зато су Европа, Северна Америка и посебно Гренланд визуелно увећани, док Африка и Јужна Америка изгледају релативно мање.

Најупечатљивији пример је поређење Африке и Гренланда. На уобичајеној Меркаторовој мапи делују приближно једнако велики, иако је Африка у стварности око 14 пута већа од Гренланда.

Слично је и са Бразилом и Аљаском. На мапи могу деловати као територије сличне величине, иако је Бразил око пет пута већи.

„Више од 450 година гледамо погрешну мапу“

Заговорници промене сматрају да питање није само картографско.

„Више од 450 година наше разумевање Африке и света заснивамо на мапи која је погрешна“, наводи се на сајту кампање Correct The Map.

Организатори истичу да начин на који су континенти представљени утиче на перцепцију њиховог значаја, због чега проблем описују као питање „моћи и перцепције“.

Извршна директорка организације Africa No Filter, једне од организација које стоје иза кампање, отишла је корак даље и Меркаторову пројекцију назвала „највећом кампањом дезинформисања“.

Као алтернативу, кампања предлаже пројекцију Equal Earth („Једнака Земља“), која настоји да много верније прикаже стварне површине континената.

Србија међу шест уздржаних земаља

Резолуцију Генералне скупштине УН предложио је Того уз подршку Афричке уније.

За њу су гласале 164 државе. Сједињене Америчке Државе биле су против, док су Естонија, Грузија, Литванија, Молдавија, Србија и Украјина биле уздржане.

Резолуција, међутим, није обавезујућа и државе нису дужне да због ње престану да користе Меркаторову пројекцију.

Министар спољних послова Тога, Роберт Дусе, уочи гласања поручио је да „праведан свет почиње праведном мапом“.

„Мапа никада није неутрална. Она обликује перцепцију и утиче на то како се разуме место народа и континената у свету“, истакао је Дусе.

Подршку иницијативи пружио је и француски министар спољних послова Жан-Ноел Баро, који је најавио да ће француско Министарство спољних послова престати да користи Меркаторову мапу.

„Промена мапе очигледно не мења свет. Али исправљање приказа који га искривљује већ представља чин истине“, поручио је Баро.

Симулација је произвела довољно материјала за формирање стеновитих планета да би потенцијално могло настати неколико планета величине Земље, а у младом звезданом систему било је и воде која је нешто касније могла доспети до планете, наводе истраживачи у часопису Astrophysical Journal Letters.

„Насељиви светови су, у принципу, могли да настану милијардама година раније него што се досад мислило, чак и пре формирања првих галаксија. Ове симулације заиста нас воде до правог, истинског порекла живота у свемиру“, каже астроном Данијел Вејлен са Универзитета у Портсмуту у Енглеској.

Научници су раније покушавали да утврде када су настале планете користећи велике компјутерске симулације како би открили када се накупило довољно тешких елемената — попут угљеника, кисеоника и гвожђа. Међутим, Вејлен и његове колеге желели су детаљније да проуче области раног космоса најбогатије елементима — поља остатака која су за собом оставиле прве џиновске звезде у свемиру након што су експлодирале као супернове.

Пошто би те области садржале више тешких елемената него свемир у целини, астрономи су претпоставили да су у њима планете можда могле да настану много раније.

Нова сазнања о настанку планета

Истраживачи су помоћу симулација пратили развој остатака једне врсте супернове познате као супернова парне нестабилности, која може да створи количину тешких елемената чија маса одговара чак 100 Сунчевих маса. Симулације су показале да су се остаци помешали са гасом у раном свемиру и да су се временом урушили, формирајући малу нову звезду окружену диском прашине.

У том диску истраживачи су пронашли планетесимале – мала стеновита тела пречника од неколико метара до неколико километара, која представљају ембрионе планета. Занимљиво је да су се неки планетесимали формирали на одговарајућој удаљености од звезде на којој је могла да постоји течна вода.

„Ова студија указује на то да су, практично све до самог почетка, можда постојали услови за настанак живота. Наравно, само постојање планета не значи да на њима има живота, али састојци неопходни за живот почели су да се стварају практично онолико рано колико је то било могуће“, каже астрофизичар Џерет Џонсон из Националне лабораторије Лос Аламос у Новом Мексику, који није учествовао у новој студији.

Могуће је да неке од ових најранијих планета и данас постоје, каже Вејлен. Звезда која је настала у симулацији имала је око 70 одсто масе Сунца, због чега би могла да живи веома дуго. Ако је неки од таквих система доспео у Млечни пут, лако би могао да буде идентификован као древни систем на основу свог хемијског састава.

„Пронаћи један такав систем сасвим је могуће“, каже Вејлен.

Заједно са колегама ради на симулацији наредне фазе раста планетесимала како би видели какве би планете на крају могли да формирају. Такође желе да проуче шта би могло да се догоди око друге врсте супернове за коју се сматра да је била чешћа у раном свемиру. Међутим, чак и први резултати подстичу астрономе да постављају нова питања.

„Мислим да ово отвара прозор за размишљање о томе шта је све могло да се догоди током више од 13 милијарди година откако су настале прве планете. Студије указују на то да би требало много пажљивије да размотримо ту могућност“, каже Џонсон.

Сада, физичари који раде на експерименту LUX-ZEPLIN (LZ) извештавају о необичном сигналу који се не може лако објаснити познатим процесима, а савршено се уклапа у профил водећег кандидата за тамну материју. Резултати, који још увек чекају стручну рецензију, представљени су на конференцији о астрофизици у Јапану.

Тим је, међутим, веома опрезан. Сигнал још увек није прешао статистички праг од пет сигма, који је у физици честица неопходан да би се нешто прогласило открићем. Тренутни ниво значајности је 2,6 сигма, што значи да постоји отприлике једна у 200 шанси да је сигнал последица случајне флуктуације или непознатог позадинског шума. Упркос томе, узбуђење у научној заједници је велико.

„Веома смо заинтригирани овим догађајем забележеним у подацима, баш у региону где очекујемо да се тамна материја појави и где су конкурентски позадински шумови веома ниски", истиче Рик Гејтскел, физичар са Универзитета Браун и портпарол LZ експеримента.

„Са само једним догађајем, не желимо да доносимо исхитрене закључке. Не тврдимо да смо видели тамну материју. Али видели смо нешто занимљиво што желимо да поделимо са научном заједницом и чујемо њихова мишљења."

Потрага у срцу таме

Да би разумели зашто је овај сигнал толико важан, потребно је завирити у сам експеримент. Смештен 1,5 километара испод површине земље у Јужној Дакоти, како би се заштитио од космичких зрака, LZ је дизајниран за један циљ: да ухвати изузетно ретке интеракције честица тамне материје са обичном материјом.

Главни кандидат за састав тамне материје су такозване слабо интерактивне масивне честице (WIMP-ови). Као што им име говори, ове честице имају велику масу, али веома ретко и слабо интерагују са нашим светом, због чега пролазе кроз нас и целу планету готово неприметно.

Експеримент се састоји од огромног резервоара испуњеног ултрачистим течним ксеноном, са танким слојем гасовитог ксенона изнад њега. Теорија предвиђа да ће, у изузетно ретким приликама, WIMP ударити у језгро атома ксенона, стварајући притом слабашан бљесак светлости и ослобађајући електроне.

Фотодетектори на дну резервоара хватају тај први бљесак. Ослобођени електрони се затим усмеравају ка врху, где у слоју гаса стварају други, јачи бљесак. Време и јачина ова два бљеска говоре научницима све што треба да знају о честици која је изазвала интеракцију.

Анализа мистериозног сигнала

Физичари су месецима анализирали податке прикупљене између марта 2023. и априла 2024. године, када су идентификовали интригантан сигнал који се догодио 16. јуна 2023. Два бљеска светлости имала су тачно ону енергију која се очекује од судара WIMP-а са атомским језгром.

Истраживачи су затим провели месеце покушавајући да догађај објасне познатим позадинским процесима, али безуспешно. Енергија догађаја била је превисока да би потицала од неутрона или неутрина, а они би за собом оставили и друге, нижеенергетске трагове који нису детектовани.

Могућност да је сигнал изазвао залутали гама зрак такође је одбачена као мало вероватна, јер би он морао да пређе неуобичајено дуг пут кроз резервоар, распе се на специфичан начин који не производи додатни сигнал, или да некако избегне спољне детекторе. Уместо тога, подаци се најбоље уклапају у сценарио у којем је сигнал изазвао WIMP, са масом већом од 200 гигаелектронволти.

„Необични догађаји у подацима нису неочекивани, али обично се, када их дубље погледате, испостави да су нека врста позадинског шума", објашњава Арон Маналајсеј, физичар из лабораторије Беркли. „Ово је први пример у било ком експерименту на којем сам радио, а да је одметнути сигнал исправан на сваки начин. Наравно, још увек разбијамо главу да ли постоји неки ретки позадински механизам који смо пропустили, али је узбудљиво запитати се да ли би ово могао бити први наговештај посматрања тамне материје."

Док се шампањац не отвори, неопходно је прикупити још података.

Потврда овог открића не само да би решила једну од највећих загонетки космологије, већ би и захтевала проширење Стандардног модела физике честица, теорије која описује све познате силе и честице, али не и тамну материју.

Рад који описује овај догађај предат је на рецензију часопису Physical Review Letters. Без обзира на коначан исход, овај сигнал представља један од најузбудљивијих трагова до сада и подстиче оптимизам да смо на прагу решавања једне од највећих мистерија савремене науке.

„Очигледно је морала да се догоди веома велика ерупција, али било би веома тешко израчунати њену запремину због лоше очуваности наслага“, рекао је Мајкл Поленд, истраживачки геофизичар у Опсерваторији вулкана Каскад и научник задужен за Опсерваторију вулкана Јелоустон. Поленд, који није учествовао у открићу, рекао је за Ливе Сциенце у имејлу: „То је један од разлога због којих заиста не волим израз 'супервулкан'.“

У недавној анализи, објављеној у часопису Geological Society of America Bulletin, научници су проучавали кристале циркона који су пре 80 година узети из бушотина удаљених 65 километара у Норфолку и Линколнширу. Кристали циркона мањи су од пречника људске длаке и формирају се у растопљеној магми испод површине земље пре него што вулкан еруптира. Они садрже уранијум који се познатом брзином распада у изотопе олова, што истраживачима омогућава да прецизно одреде старост ерупција.

Резултати су показали подударање старости кристала циркона из Норфолка и Линколншира са кристалима узетим из кинекулске тефре, дебелог слоја вулканског пепела који прекрива делове Скандинавије и балтичког региона. То указује да је облак пепела из вулкана на подручју данашње источне Енглеске прешао преко Торнквистовог мора, воденог простора који је постојао током ордовицијума, пре око 488,3 до 443,7 милиона година, и таложио се на подручју данашње Скандинавије.

Истраживачи су већ знали да је кинекулска тефра настала током огромне вулканске ерупције. Међутим, нова анализа по први пут показује колико је далеко пепео путовао и, самим тим, колико је ерупција заиста била велика.

Ерупција би такође произвела огромне пирокластичне токове, односно лавине каменитог материјала, пепела и врелог гаса које се обрушавају низ падине појединих вулкана током ерупција, рекао је Питер Роули, вулканолог и виши предавач на Универзитету у Бристолу у Великој Британији, који није учествовао у анализи. „Последња ерупција оваквих размера била је ерупција Орануи у вулканском подручју Таупо на Новом Зеланду, пре више од 26.000 година“, рекао је за Лајв сајенс.

Супервулкан или не?

Међутим, иако би експлозија била спектакуларна и по снази била равна хиљадама атомских бомби, стручњаци наводе да је дефиниција супервулкана нејасна и да постоје бољи начини да се опише оно што се догодило.

„Научна дефиниција супервулкана донекле варира; то је израз који ми, вулканолози, углавном не користимо. У овом случају описали бисмо је као ултраплинијанску ерупцију“, рекао је Роули.

Ултраплинијанске ерупције представљају најнасилнији тип вулканских експлозија, при којима се избацује више од 1.000 кубних километара материјала. Тешко је прецизно рећи како је изгледала ерупција која је формирала кинекулску тефру, али је вероватно трајала од неколико дана до неколико недеља и створила облаке пепела више од 40 километара изнад површине Земље, који су дошли до стратосфере.

Геолози углавном одбацују израз „супервулкан“ јер је непрецизан и уместо тога више воле да ерупције описују на основу количине материјала који је избачен.

Стивен Селф, физички вулканолог са Универзитета Калифорније у Берклију, сагласан је да израз „супервулкан“ може бити превише неодређен. „Супервулкан је постао својеврсна популарна фраза. Препознају се наслаге настале ерупцијама, а не сам вулкан“, рекао је за Лајв сајенс.

Данас је остало веома мало материјала који је избачен током ултраплинијанске ерупције у Енглеској, јер је највећи део еродирао или био затрпан. „Геолошки запис је далеко од потпуног, па може бити веома тешко рећи много тога о количини материјала избаченог током ових ерупција када су у питању веома стари вулкани“, рекао је Роули.

Слично томе, и кинекулска тефра временом је деградирала, рекао је Поленд.

Анализа је такође пронашла доказе о ранијој ерупцији овог вулкана, која се догодила пре 453,7 милиона година. Међутим, данас на површини нема никаквог трага о тим ерупцијама. Бушотине се налазе у једном од најравнијих предела Енглеске, рекао је Тим Пхараох, први аутор студије и геофизичар Британског геолошког завода.

Није изненађујуће што се у Енглеској проналазе трагови великих древних вулкана. Недавно идентификовани вулкан део је ширег вулканског система који је био активан пре око 450 милиона година и који обухвата и Национални парк Ерyри у Велсу и област Лејк Дистрикт на северозападу Енглеске, рекао је Роули.

„Најбоље је да не замишљамо читаве, очуване вулкане, већ да имамо наслаге настале њиховим ерупцијама или стене које су се формирале у резервоарима магме испод првобитног вулкана. Ове структуре су често деформисане и измењене тектонским догађајима, што значи да је потребно пажљиво геолошко истраживање како би се реконструисала права слика“, истакао је Роули.

Више од једног века геолошких и палеонтолошких истраживања открило је бројне локалитете са фосилним остацима биљака и животиња. У стенама су остали записи о морима и језерима која више не постоје, древним екосистемима, померању континената, издизању планина и другим процесима који су мењали простор данашње Србије.

Управо због тога геонаслеђе Србије има значај који превазилази националне границе – оно представља део много шире приче о развоју планете и живота на њој.

Најстарији трагови живота

Једно од питања на које изложба даје одговор јесте – колико далеко у прошлост можемо да завиримо захваљујући фосилима пронађеним у Србији.

Најстарији до сада познати трагови живота сачувани су у палеозојским морским седиментима старим више од 400 милиона година. Они потичу из времена када су делови данашње Србије били прекривени древним морима која су се током геолошке историје више пута ширила и повлачила.

Међу најстаријим познатим фосилима откривеним у источној Србији издвајају се граптолити из силура, стари око 440 милиона година. Реч је о изумрлим колонијалним морским организмима. Пронађени су и трилобити из девона, древни морски зглавкари.

Њихови остаци научницима омогућавају не само да утврђују старост стена већ и да реконструишу средине у којима су ти организми живели.

Када је Србија била под морем

Пре сто и више милиона година предео који данас познајемо изгледао је потпуно другачије. Током мезозоика, од пре око 250 до 65 милиона година, када су планетом владали диносауруси, највећи део простора данашње Србије био је под древним морем Тетисом.

Из њега су се повремено издизала острва и гребени, док је море током милиона година надолазило и повлачило се. О томе данас сведоче фосилизовани морски организми који се могу пронаћи чак и на високим планинама.

Управо зато су међу фосилима из доба диносауруса у Србији најбројнији остаци морских организама са љуштурама, а не копнених животиња.

Повлачење мора остављало је за собом и плитка слатководна језера, која су временом могла да прерасту у мочваре. У таквим условима стваране су наслаге из којих је касније настајао угаљ.

Крајем мезозоика, пре око 66 милиона година, дошло је до масовног изумирања великог броја врста, укључујући диносаурусе. Истовремено су снажни тектонски процеси постепено мењали овај простор и учествовали у обликовању планинских венаца.

Трагови некадашњих вулкана

Геолошка прошлост Србије обележена је и вулканском активношћу. Она се јављала у више периода, а посебно је била изражена током терцијара, пре више десетина милиона година.

Њени трагови и данас се могу препознати у централној и источној Србији – у вулканским и вулканокластичним стенама и остацима некадашњих вулканских структура. Међу њима су и палеовулканске купе, које су током милиона година снажно измењене ерозијом.

Ђердап – геолошка књига на обали Дунава

Посебно место у геолошкој причи Србије припада Геопарку Ђердап, првом геопарку у земљи, који је 2020. године уврштен у Унескову Глобалну мрежу геопаркова.

Дуж Ђердапске клисуре сачувани су бројни објекти геонаслеђа који сведоче о различитим етапама геолошке прошлости тог подручја.

Међу најзанимљивијима је кањон Бољетинске реке, усечен у јурске и кредне стене старе приближно од 170 до 113 милиона година. У њима су сачувани бројни фосили изумрлих морских мекушаца, међу којима су амонити и белемнити – још једно сведочанство да је тај део Србије некада био под водама Тетиса.

Кањон, заједно са Бољетинским брдом и Гребеном, чини палеонтолошки комплекс од великог научног значаја и заштићен је као објекат геонаслеђа у оквиру Националног парка Ђердап.

Изложба тако геолошку прошлост не представља само као причу о стенама и фосилима, већ као историју непрестаних промена планете. Изложбу употпуњују вредни експонати фосила и минерала из богате збирке Природњачког музеја у Београду и Геолошке збирке Завода за заштиту природе Србије, који додатно указују на разноврсност и богатство геолошког наслеђа Србије.

Широм света научници раде у далеко мање типичним условима и баве се необичним истраживачким пројектима, попут пажљивог гажења различитих делова тела отровне змије како би утврдили шта ће је тачно навести да уједе човека.

То је само једно од десет истраживања награђених у четвртак Иг Нобеловом наградом, чији је циљ да скрене пажњу на научна достигнућа која, како су саопштили организатори, „најпре насмеју људе, а затим их наведу на размишљање“.

Церемонија 36. издања годишње доделе награда одржана је у четвртак у Цириху, а тема овогодишњег догађаја биле су „гљиве“. Манифестација, која се обично одржава на Масачусетском институту за технологију (МИТ) или Универзитету Харвард у Сједињеним Америчким Државама, ове године је одржана у Швајцарској због пооштрене америчке имиграционе политике.

Иг Нобелове награде, замишљене као пародија на Нобелове награде, организује часопис Annals of Improbable Research.

Поред сада већ традиционалног бацања папирних авиона, посетиоци су имали прилику да чују и нову оперску песму о гљивама, коју су извели добитници Нобелове награде обучени као печурке.

Овогодишња Иг Нобелова награда за економију, између осталих, припала је истраживању које је предводио др Пол Пиф са Универзитета Калифорније. Истраживање је показало да су имућни људи склонији неетичком понашању, укључујући и крађу слаткиша намењених деци.

Награду за хемију добило је истраживање које је показало да млеко бубашваба садржи три пута више енергије од крављег млека.

Ту је и победник у категорији медицине – студија под називом „Како издувати нос – аеродинамичка студија дувања носа“.

Др Матилда Бриндл и њене колеге са Универзитета Оксфорд, представљајући Велику Британију и Сједињене Америчке Државе, освојили су награду за биомеханику за дефинисање љубљења као „неагресивне интеракције која подразумева усмерени орално-орални контакт између припадника исте врсте, уз извесно померање усана и делова усног апарата, без преношења хране“.

Коауторка те студије Матилда Бриндл, еволуциона биолошкиња са Универзитета Оксфорд у Енглеској, рекла је за Си-Ен-Ен да је „наука већ неко време на удару, а области које нису тако очигледно повезане са комерцијалном индустријом и технологијом све чешће се сматрају мање важним“.

„Наравно, примењена истраживања су од виталног значаја, али био би велики губитак када бисмо престали да посматрамо свет око себе и питамо се 'зашто?'. Радозналост ради саме радозналости од суштинског је значаја за напредак науке“, додала је Бриндл.

Награда за физику припала је међународном тиму истраживача који је конструисао писоар који спречава прскање тако што усмерава течност под углом мањим од 30 степени. Уређај, прикладно назван "Nauti-loo“, име и геометријски облик добио је по кућици наутилуса.

Рад у којем су рилице комараца коришћене као млазнице за три-де штампање – у процесу описаном као „некроштампање“ – својим ауторима донео награду за технологију.

Чангхонг Цао, коаутор студије о некроштампању и ванредни професор на Катедри за машинство Универзитета Мекгил у Канади, рекао је да награде „помажу да се да легитимитет истраживачком начину размишљања“.

„Нико не почиње истраживање с планом да направи млазницу за 3Д штампање од комарца. До тога смо дошли тако што смо пажљиво посматрали нешто што делује небитно и остали отворени за оно до чега би нас то могло довести“, рекао је Цао за Си-Ен-Ен.

„Од доњег веша у истраживању земљишта до три-де модела комараца, овогодишњи добитници претворили су наизглед невероватне идеје у легитимне истраживачке пројекте. И да, реч је о легитимним научним подухватима“, рекла је Карли Ен Јорк, ванредна професорка биологије на Универзитету Леноар-Рајн у Хикорију, ауторка књиге The Salmon Cannon and the Levitating Frog: And Other Serious Discoveries of Silly Science („Топ за лососе и лебдећа жаба: и друга озбиљна открића шашаве науке“).

„Иако ова истраживања на први поглед могу деловати неозбиљно, приближно половина целокупног економског раста у Сједињеним Државама може се повезати са открићима која су проистекла из фундаменталних истраживања“, додала је.

„Ко зна – три-де модел усног апарата комарца могао би да буде инспирација за нови, безболан начин давања лекова. Међутим, оно што знамо јесте да стицање знања никада није бесмислен подухват, без обзира на то колико тема може деловати смешно.“

"На овај позив се могу пријавити акредитоване научно-истраживачке организације. Наглашавам, организације, не појединци. Број пројеката са којима ће неке организације конкурисати није ограничен, пошто, наравно, имамо научноистраживачке организације различитих величина и са различитим бројем истраживача", навела је Гњатовићева.

Додала је да је идеја овог позива да се добију што креативније и интересантније идеје за садржај ЕДУ павиљона.

Пријава путем сајта Министарства науке, рок 23. септембар

Рок за пријаву је 23. септембар.

"Рок је прилично кратак, али је зато Министарство науке заиста отворено за дискусије консултације, додатне консултације и појашњења. Наредне недеље ће бити организована отворена врата да са научном заједницом, која је на неки начин чак и иницирала овај позив јер су се стално распитивали да ли постоји нека подршка и за њих, с обзиром да је већ увелико у припреми EXPO TECH павиљон намењен стартапима. Ми смо хтели да омогућимо да заправо и научна заједница добије своју прилику", навела је Гњатовићева.

Истакла је да се формулари за пријаву налазе на сајту Министарства науке и да је пријава врло једноставна.

"Овде је само потребно да будемо креативни и да дамо најбоље од онога што имамо у науци за ову специјализовану изложбу и за једну сјајну прилику да се испромовишемо у свету", поручила је Марија Гњатовић.

Додала је да очекује да ће се српска наука представити на врло занимљив и креативан начин, а да је за овај позив опредељено 120 милиона динара, односно три милиона по пројекту и да је реч о бесповратним средствима.

"Закон о вештачкој интелигенцији у завршној фази припреме"

Припрема се закон о вештачкој интелигенцији. Марија Гњатовић истиче да је закон у завршној фази припреме.

"Имамо свакако обавезу усклађивања са ЕУ, али са друге стране, ми желимо да направимо закон који је заиста примењив у нашим институционалним и регулаторним оквирима. Доста промишљамо о кораку следећем, а то јесте имплементација. Када ће се усвојити и ући у примену, зависи од тога и колико ћемо брзо припремати наше институције за примену закона. Ово је једна нова тема, нова је за читав свет, не само за нас", навела је Гњатовићева.

Разговор са Маријом Гњатовић у целости погледајте у видео-снимку на почетку текста.

Сматра се да је ова палата, заједно са другим царским резиденцијама попут Феликс Ромулијане, служила као седиште владара током боравка у овом стратешки важном делу царства.

Палата је припадала Максимину Даји, који је владао као римски цар од 310. до 313. године. Иако археолози на овој локацији са прекидима раде деценијама, најновије откриће дело је истраживачког тима Археолошког института у Београду. Нова ископавања показала су да је палата Максимина Даје била далеко комплекснија и луксузнија него што се раније претпостављало.

Кратка владавина цара са тла данашње Србије

Галерије Валерије Максимин, рођен на тлу данашње Србије под именом Даја, био је један од четири римска тетрарха. Овај систем владавине увео је цар Диоклецијан 293. године како би стабилизовао огромно царство, поделивши га на источну и западну половину. Сваком половином је управљао виши цар (август) и млађи владар (цезар).

До 305. године, владари царства били су Констанције и Галерије као августи, док су Север и Максимин Даја били цезари. Међутим, овај сложени систем се показао нестабилним након Диоклецијанове абдикације. Максимин је преузео титулу августа 310. године, али је његова самостална владавина била обележена сталним сукобима и трајала је само три године. Умро је 313. године након што је изгубио кључну битку и грађански рат против свог ривала Лицинија.

Конструкција без преседана у римској архитектури

Палата Максимина Даје имала је монументалну кулу у југозападном углу, која је вероватно служила и за одбрану и за репрезентацију моћи.

Археолози су, међутим, били потпуно изненађени када су на њеном најнижем нивоу пронашли кружни комплекс купатила. Ово откриће је јединствено, јер је већина античких приватних купатила, балнеума, била линеарно оријентисана, са просторијама распоређеним у низу, што је омогућавало постепени прелаз из хладних у топле просторије.

Простор за купање у Шаркамену имао је импресиван куполасти свод са шест прозора, решење које је захтевало изузетно познавање статике и геометрије, и које, према наводима истраживача, сведочи о високом нивоу инжењерског знања. Овакав архитектонски приступ до сада није забележен нигде другде у царству.

Купатило је било подељено на два јасно дефинисана дела: сервисни, за опрему неопходну за функционисање, и луксузни, намењен купању и опуштању. У техничком делу, археолози су пронашли ложиште (praefurnium) које је производило врућ ваздух.

Тај ваздух се затим спроводио кроз систем стубића од цигле који су носили под горњих просторија, загревајући га методом познатом као хипокауст. На овај начин се постизало ефикасно и пријатно подно грејање.

Истраживачи су открили и постоље за велики бакарни котао, који је служио за грејање воде за базене. Сам котао није пронађен, јер је вероватно као вредан метал уклоњен и претопљен у каснијим периодима.

Унутар раскошног дела који је користио цар са својом породицом и одабраним гостима, археолози су пронашли три базена или каде за купање. Поред њих, откривен је и sudatorium, латински израз за парно купатило или сауну, просторију са високом температуром намењену знојењу и детоксикацији.

Док су велика јавна купатила, позната као терме, у римским градовима била центри друштвеног живота, места за склапање послова и политичке дискусије, овако луксузни и интимни приватни комплекси били су резервисани искључиво за елиту. Они су представљали врхунац комфора и били су јасан симбол статуса, моћи и богатства власника.

У саопштењу се наводи да „комплекс није био само простор намењен личној хигијени, већ пажљиво дизајнирано приватно купатило за становнике палате високог статуса, у којем су архитектура, техничка инфраструктура и удобност чинили јединствену функционалну целину".

Археолози настављају да истражују комплекс купатила како би боље разумели структуру просторија и начин на који су им цар Максимин и његова породица приступали, што ће бацити ново светло на свакодневни живот римских владара у овом делу царства.

„У оквиру југозападне куле резиденцијалног утврђења, у њеном најнижем делу налази се царско купатило које је подељено на два дела, један део који је намењен уживању и купању и други део који има техничко сервисну функцију где су запосленици ложили ложишта унутар балнеума како би одржавали температуру воде топлу“, каже археолог Марија Јовић, руководилац истраживања на локалитету „Врело" Шаркамен.

Ово место које тек треба да се истражује, служило је да цар у њему ужива. Претпоставка је да је иза свег тог комфора стајао изузетно озбиљан технички систем.

„Конструкције попут подног, зидног грејања, попут када за купање, попут ложишта, отиска, специфичне конструкције која одговара основној конструкцији римског бакарног бојлера, све то нам указује практично да су овде успостављене те мале терме“, сматра др Игор Бјелић, архитекта са Археолошког института Београд.

„Грађевински материјали који су коришћени, односно опеке од којих је направљен да кажемо типичног облика, али не толко ретке, барем не на простору Србије, дакл од неких стандардних правоугаоних римских облика, које су Римљани стандардизовали, по чему су били познати“, каже др Љубомир Јевтовић, археолог са Археолошког института Београд.

На овом простору с краја трећег и почетком четвртог века у доба Тетрархије, владао је Римски цар Максимин Даја.

„Овде се стално дешавају ствари због којих ми можемо слободно да кажемо за Шаркамен наш, а светски, почевши од тога да је сама царска палата у питању да је техника градње архитектура таква на таквом месту са тим монументалним кулама монументалним зидовима, затим царски меморијални центар на коме се на централном месту налази тумул, па онда и маузолеј царице мајке, са налазом њеним личним златним налазом, који представља најзначајнији римски налаз у свету у сваком случају, можда има лепших, али значајнијих нема“, наводи Гордан Јањић, археолог, руководилац истраживања на локалитету „Врело" Шаркамен.

Радови на локалитету „Врело" Шаркамен изводе се уз подршку и разумевање Министарства културе и суфинансирање Музеја Крајине Неготин.

Само неколико минута касније, огласио се још један аларм – у Музеју Виљене (MUVI), удаљеном око два километра.

Када је полиција, свега неколико минута касније, стигла на лице места, лопови су већ нестали – а са њима и већи део непроцењивог Блага из Виљене, збирке предмета из бронзаног доба, углавном израђених од блиставог злата.

Истражитељи верују да су у пљачки учествовала тројица маскираних осумњичених, да је коришћено више возила и да је реч о веома добро координисаној акцији, у којој је аларм у спортском центру можда активиран како би полицији скренуо пажњу, јавља шпанска новинска агенција ЕФЕ.

Међутим, међу малобројним предметима које су лопови оставили налазио се један од највреднијих у читавој збирци.

На први поглед не делује нарочито импресивно – само као стара, зарђала наруквица.

Ипак, искована је од материјала који је стигао из свемира – метеоритског гвожђа. То је један од два таква артефакта у Благу из Виљене и један од најстаријих познатих предмета од гвожђа на Пиринејском полуострву.

Благо из Виљене откривено је 1963. године, када је археолог Хосе Марија Солер пронашао 66 предмета старих око 3.000 година, међу којима су посуде, боце, наруквице и други украси израђени од злата, сребра, гвожђа и ћилибара.

Укупно је садржало запањујућих готово 10 килограма злата.

Међутим, два предмета из тог блага представљала су загонетку. Наруквица налик торквесу и шупља полулопта украшена златом имале су неугледан изглед, са удубљењима и траговима корозије.

У време када је благо израђено, топљење гвожђа још није било развијено на Пиринејском полуострву. Одакле је, онда, потицао метал?

Одговор је стигао тек 2023. године, када је тим који је предводио Салвадор Ровира-Љоренс, сада пензионисани руководилац конзерваторског одељења Националног археолошког музеја Шпаније, пронашао снажне доказе да су та два предмета ванземаљског порекла.

Тако су постали први предмети од метеоритског гвожђа икада идентификовани на Пиринејском полуострву.

Сада је остала само наруквица.

Шупљу полулопту лопови су однели, вероватно због блиставог злата којим је украшена, док су неугледнију наруквицу оставили.

Оно што су лопови оставили за собом пружа суморну слику. Уз гвоздену наруквицу сачуване су три сребрне посуде, велики део украса са церемонијалног штапа и неколико малих златних предмета. Једна од круна из збирке, по свему судећи, испала је лоповима на месту пљачке.

За Игнасија Монтера, професора-истраживача на Институту за историју шпанског Вишег савета за научна истраживања (CSIC) и једног од научника који су проучавали метеоритско гвожђе, начин на који су предмети бирани упућује на суморан закључак.

„То потврђује да је једини мотив била економска вредност злата и да крађа нема никакве везе са историјском вредношћу културног наслеђа“, рекао је Монтеро за портал Сајенс алерт.

„Ако је основни мотив ограничен искључиво на економску вредност злата, онда могућност неповратног уништења постаје очигледна. То би значило трајан губитак који би онемогућио сва будућа истраживања.“

За археологе сада није питање само да ли украдено благо може бити пронађено, већ и да ли ће остати нетакнуто довољно дуго да би уопште могло да буде пронађено.

Украдене предмете било би изузетно тешко продати на отвореном тржишту. Благо из Виљене у Шпанији има статус добра од културног значаја, а његови карактеристични предмети добро су документовани и лако препознатљиви.

Међутим, ако су лопови пре свега заинтересовани за вредност самог злата, предмети би могли да буду растављени или претопљени – чиме би били уништени непроцењиви артефакти који су нетакнути преживели хиљадама година и сведени на пуку тржишну вредност злата.

За украдену полулопту могућа судбина је нешто другачија, али ништа мање суморна.

„Будућност је мрачна“, рекао је Монтеро.

Он сумња да би лопови могли једноставно да скину златне плочице којима је полулопта прекривена. Метеоритско гвожђе испод њих нема очигледну економску вредност, упркос изузетном археолошком значају.

„Лоповима оно ничему не служи и претпостављам да ће га једноставно негде бацити у смеће“, рекао је Монтеро.

„Голим оком немогуће је разликовати кородирано метеоритско гвожђе од неког другог одбаченог комада гвожђа.“

Тиме би нестала и прилика да се одговори на питања која и даље окружују та два предмета.

Када су Ровира-Љоренс и његове колеге испитивали два гвоздена предмета, корозија је отежавала прецизно утврђивање њиховог састава.

Ипак, резултати су снажно указивали на то да су оба предмета направљена од метеоритског гвожђа, а истраживачи су предложили да би новије, неинвазивне технике могле да открију више података.

Монтеро каже да ранији покушај мерења изотопа осмијума у гвожђу није био успешан, али да је та техника у међувремену усавршена.

Истраживачи и даље желе прецизније да утврде порекло метеоритског гвожђа и да испитају да ли су предмети из Виљене могли да потичу са источног Медитерана, где су пронађени и други древни артефакти направљени од метеоритског гвожђа.

Постоји још једно интригантно питање. Два предмета из Виљене имају сличан састав када је реч о споредним елементима и елементима у траговима, али истраживачи нису успели да утврде да ли су направљени од истог фрагмента метеорита.

Без проналаска полулопте, каже Монтеро, на то питање неће бити могуће одговорити.

А научници нису завршили ни проучавање других метала.

Монтеро каже да су истраживачице Мерседес Муриљо-Баросо са Универзитета у Гранади и Габријел Гарсија Атијенсар са Универзитета у Аликантеу чекали одобрење како би прецизније утврдили карактеристике злата из збирке. Сам Монтеро припрема истраживање о пореклу сребра.

Судска полиција шпанске Цивилне гарде истражује крађу, анализира доказе са лица места и снимке безбедносних камера унутар и изван музеја. Надлежни наводе да су све хипотезе и даље отворене.

Истражитељи још нису утврдили да ли је раније активирање аларма у спортском центру било повезано са пљачком.

У међувремену, Градско веће Виљене оснива посебну комисију која ће испитати пројекат музеја и мере безбедности предвиђене за заштиту блага.

Без обзира на то шта ће се даље догодити, научне последице уништења предмета могле би далеко да превазиђу питања која истраживачи постављају данас.

„Археологија данас располаже новим научним алатима за извлачење информација из предмета, што је пре две деценије било незамисливо“, рекао је Монтеро за портал Сајенс алерт. „А несумњиво ће се појавити и нове технике.“

Ако нестали предмети буду уништени, са њима ће заувек нестати и све оно што су могли да открију будућим генерацијама археолога.

Ова карактеристика изгледа изузетно слично Сатурновом чувеном шестоугаонику на његовом северном полу, али је такође и знатно другачија, што указује да астрофизичари у реалном времену могу да прате развоју новог атмосферског феномена на овом гасном гиганту.

Тим истраживача из Шпаније претпоставља да је у питању вртложни и нестабилни декагон, који је вероватно већи од нама познатог хексагона на северном полу Сатурна, који је откривен осамдесетих година у Насиним истраживањима.

Спајањем неколико година Хаблових посматрања која датирају од 2023. године, истраживачи су открили суптилне назнаке структуре које су почеле да се појављују пре него што је постала јасно дефинисан образац. Та посматрања су обављена као део Хабловог програма „Наслеђе атмосфере спољашњих планета“ (OPAL), који већ више од деценије фотографише спољашње планете сваке године. 

„Никада нисмо видели ништа слично овоме на јужној хемисфери Сатурна“, наводи Ејми Сајмон, коауторка студије и главна истраживачица OPAL-а у Насином Центру за свемирске летове Годард. Напомиње и да је северни шестоугао био видљив током досадашњих снимања, али структура на јужном полу је другачијих карактеристика и чини се да се појачава, што научницима даје ретку прилику да прате развој овог џиновског атмосферског обрасца. 

Откриће је било могуће зато што је промена годишњих доба на Сатурну постепено враћала јужни пол планете тако да је дошао у видокруг са Земље, где су астрономи који колективно анализирају слике Сатурна са земаљских опсерваторија први пут идентификовали његов јужни пол.

Агустин Санчез-Лавега, главни аутор нове студије, истраживач је на Универзитету Баскије у Шпанији. Универзитет управља веб-сајтом под називом Планетарна виртуелна опсерваторија, која прихвата слике планета Сунчевог система са земље које могу да коментаришу посматрачи широм света.

Управо на тим сликама, први пут 2024. године, Санчез-Лавега и астрономи аматери Тревор Бери и Жан-Пол Оже приметили су суптилну таласасту траку дуж јужног пола. Додатне слике из 2025. године снимљене са земље још снажније су наговестиле ову десетоугаону структуру.

Хаблов поглед из свемира нуди неупоредиву оштрину слике и просторну резолуцију током пуних ротација Сатурна, без замућења због земљине атмосфере. 

„С обзиром на симетрију Сатурна у његовом систему млазних струја север – југ, трагамо за панданом Сатурновог северног шестоугла на јужном полу на Хабловим сликама од 1990. године“, објашњава Санчез-Лавега. „Слике са Насине летелице Касини, која је кружила око Сатурна између 2004. и 2017. године, такође нису показале назнаке дуговечне формације. Хаблови подаци потврдили су присуство ове форме још до 2023. године.“

Талас се налази унутар једне од снажних млазних струја Сатурна и протеже се кроз више слојева атмосфере, што указује да није само облик на нивоу облака, већ вертикално продужена атмосферска структура. Привидни положај десетоугла се благо помера, јер Хабл снима слике са различитих таласних дужина. Те различите таласне дужине испитују различите висине у Сатурновој атмосфери.

„Најинтригантнији део за мене је то што се чини да се ово формирало тек недавно“, напомиње Сајмон. „Питање је зашто се изненада формирало сада када га раније нисмо видели?“ 

Потребна су даља истраживања

Аутори кажу да су потребна даља истраживања помоћу Хабла и Насиног свемирског телескопа „Џејмс Веб“, као и анализа компјутерских модела, како би се разумело како се десетоугао формирао, колико дуго може трајати и како се упоређује са дуговечним шестоуглом на северу.

Дуготрајно функционисање Хабловог телескопа омогућило је астрономима да прате промене током времена на планетама Сунчевог система и другим астрономским објектима .

Уместо да пружи само један снимак, програм OPAL омогућава научницима да прате сезонске промене, краткотрајне олује и идентификују друге атмосферске карактеристике које се споро развијају током времена.

„Када смо започели OPAL програм, очекивали смо убедљива изненађења, али нисмо знали шта тачно да очекујемо.Многа открића која видимо из OPAL-а нису заснована само на једном посматрању, већ на годинама и годинама података. Редовна посматрања током времена омогућавају многа нова открића", наводи Мајк Вонг, коаутор студије са Универзитета Беркли у Калифорнији. 

Тим планира да настави посматрање Сатурна како би утврдио да ли се декагон стабилизује у дуготрајну, стабилну конфигурацију попут северног шестоугла или наставља да еволуира. Будућа посматрања би такође могла помоћи научницима да утврде шта покреће талас, шта открива о атмосферској динамици џиновских планета широм Сунчевог система и како се они могу да повежу са онима које видимо на Земљи.

Код већине континенталних раседа деформација прати релативно предвидив образац. Најјаче померање углавном се одвија управно на расед, у смеру у којем се Земљина кора раздваја.

Источноафрички раседни систем, највећи континентални раседни систем на Земљи, заиста показује очекивану деформацију управну на расед. Међутим, након више од 12 година Џи-Пи-Ес мерења, геофизичарка Сара Стампс је уочила још нешто. Делови овог подручја деформисали су се и у смеру паралелном са самим раседом.

То неочекивано померање постало је централна загонетка за њен тим у Лабораторији за геодезију и тектонофизику.

Огромни „суперплум“ испод Африке

У студији објављеној у часопису Journal of Geophysical Research, истраживачи су користили тродимензионалне термомеханичке моделе како би испитали шта би могло да изазива ову необичну деформацију.

Моделирање је развио први аутор студије, Тахири Рајаонарисон, постдокторски истраживач на Институту за технологију Новог Мексика, који је докторирао на Универзитету Вирџинија Тек радећи у лабораторији Саре Стампс.

Симулације указују на то да је кретање паралелно са раседом повезано са кретањем Земљиног омотача ка северу.

Афрички „суперплум“ (Superplume) је огромна зона узлазног кретања материјала из Земљиног омотача, која почиње дубоко испод југозападне Африке и пружа се ка североистоку преко континента. Како се креће ка северу, постепено се приближава површини.

Према моделима, ово дубоко кретање материјала из омотача може да објасни деформације које се не уклапају у једноставнији образац који се очекује када се континент растеже и раздваја.

Две силе можда обликују расед

Ови резултати доносе и нове доказе у дуготрајну расправу о томе шта покреће Источноафрички раседни систем.

Научници су се углавном фокусирали на две главне могућности – силе узгона литосфере и силе вуче из Земљиног омотача, или комбинацију ове две силе.

Силе узгона литосфере делују релативно близу површине. На њих утичу разлике у надморској висини и густини унутар литосфере.

Силе вуче из Земљиног омотача настају дубље унутар планете. Оне су последица кретања материјала у омотачу испод литосфере и сила које струјање тог материјала може да врши на круту тектонску плочу изнад њега.

Стампс је први пут почела да бележи необично померање паралелно са раседом док је радила као постдокторски истраживач. Користила је Џи-Пи-Ес станице које су примале сигнале са више од 30 сателита који круже око Земље на удаљености од приближно 25.000 километара. Та мерења била су довољно прецизна да прате померања површине на нивоу милиметара.

Њена запажања закомпликовала су постојећу слику, јер су плитке силе узгона могле да објасне велики део очекиваног померања попреко у односу на расјед, али не и кретање дуж самог раседа.

Шта открива сеизмичка анизотропија

Сеизмичка анизотропија означава појаву при којој се сеизмички таласи кроз стене крећу различито у зависности од правца њиховог ширења.

До тога може доћи када се минерали и структуре у стенама усмере у истом правцу. Такво усмеравање може бити последица струјања материјала из Земљиног омотача, присуства џепова растопљеног материјала или старијих структура које су већ присутне у литосфери.

У овом случају, оријентација стена поклапа се са правцем кретања материјала из Афричког „суперплума“ ка северу.

То поклапање представља још један траг да дубоко кретање материјала из Земљиног омотача утиче на необичну деформацију која се уочава на површини.

„Кажемо да кретање материјала у Земљином омотачу не покреће источно-западни правац, односно смер управан на расјед, код неких деформација, већ да можда изазива аномалну деформацију ка северу, паралелно са раседом“, рекао је Рајаонарисон.

Старост штита и место на којем је пронађен указују на то да је припадао вандалском ратнику, наводе археолози који су истраживали налазиште.

Вандали су били германски народ који је у то време живео на простору данашње Пољске. После германских упада на територију Римског царства, Вандали, чије је име касније постало синоним за уништавање, кренули су ка југу и на крају се 429. године населили у северној Африци, много касније него што је власник пронађеног штита сахрањен.

Садржај који се налазио у штиту, по свему судећи, део је кремираних посмртних остатака, а кремација је такође била део вандалске традиције. Археолози су, међутим, у објави на Фејсбуку од 20. августа изразили жаљење што је првобитни гроб током времена уништен.

Новооткривени предмет представља централни гвоздени део штита – такозвани умбо, који је штитио шаку и истовремено служио као ослонац дрвеном и кожном делу штита који га је окруживао. Дрво и кожа су у међувремену иструлили.

И штитови римских легионара имали су централни умбо. Међутим, Римљани никада нису продрли толико далеко на север, док шиљасти облик пронађеног умба указује на то да потиче од Вандала из другог века.

Проналазак на отпаду

Према објави на Фејсбуку, умбо је пронађен почетком овог месеца на отпаду у граду Хрубјешову, недалеко од југоисточне границе Пољске са Украјином.

Човек који га је пронашао одмах је схватио да је реч о веома старом предмету и послао његову фотографију Музеју „Отац Станислав Сташиц“ у Хрубјешову.

Тамошњи археолози потврдили су његово вероватно порекло, а током накнадног испитивања грумена осушене земље који се налазио унутар умба пронађене су и кремиране кости.

„Стање очуваности умба, посебно карактеристична површина, указује на то да је био изложен високим температурама“, навели су представници музеја.

„Та чињеница, заједно са спаљеним костима пронађеним унутра, јасно указује на кремациону сахрану ратника из вандалске заједнице.“

Вандали се повезују са Пшеворском културом у Пољској, названом по граду Пшеворску, где су први пут пронађени археолошки трагови који се доводе у везу с њима.

„Нажалост, вероватно никада нећемо сазнати шта се још налазило у овом уништеном гробу – можда мач, врхови копаља, бацачка копља, копча за појас или фибула за огртач“, навео је тим Музеја.

После два месеца предмети су ископани и послати на лабораторијску анализу.

Резултати пројекта „Доказ помоћу гаћа“ (Proof by Underpants) објављени су у научном часопису Plants, People, Planet.

Испоставило се да изглед ископаног веша може много да каже о ономе што се дешава у земљишту. Тамо где су микроорганизми и други организми активнији, памук се брже разграђивао, па су од појединих комада остали готово само шавови.

„Овај пројекат показује да доњи веш може да послужи као једноставан и лако разумљив алат који пружа корисне увиде у стање земљишта“, наводе аутори студије.

Баште „појеле“ највише памука

Начин на који се земљиште користи показао се као најважнији фактор који је утицао на разградњу памука.

Највећа биолошка активност забележена је у приватним баштама, у којима живе бројни организми који разлажу органску материју – од црва и гљивица до бактерија. У њима су измерени и највиши нивои органског угљеника и хранљивих материја.

После два месеца у приватним баштама било је разграђено у просеку око 58 одсто памука.

На травњацима је, с друге стране, разградња била најслабија – око 40 одсто.

Посебно су се издвојили монокултурни травњаци какви окружују бројне куће и зграде. Они су, према резултатима истраживања, имали најмање плодно земљиште међу испитиваним површинама.

„Наши резултати показују да начин управљања земљиштем може значајно да утиче и на живот у земљишту и на његов квалитет“, каже агроеколог Универзитета у Цириху и један од руководилаца студије Марсел ван дер Хејден.

Истиче да је здраво и биолошки активно земљиште од пресудног значаја за плодност, кружење хранљивих материја и бројне друге функције екосистема.

Зашто је важно шта се догодило са гаћама

Земљиште је један од најважнијих, али често занемарених природних ресурса. Површински слој земљишта доприноси производњи чак 95 одсто хране, у њему се налази 59 одсто глобалног биодиверзитета, а представља и други највећи резервоар угљеника на планети, после океана.

Научници, међутим, упозоравају да земљиште убрзано деградира.

„Земљишта убрзано деградирају, што угрожава производњу хране, биодиверзитет и функционисање земљиног система“, наводе истраживачи.

Проблем је, истичу, и то што шира јавност у великој мери није свесна претње, што отежава предузимање ефикасних мера за заштиту земљишта.

Због тога су научници предложили и својеврсни Индекс доњег веша, који би на једноставан и визуелно упечатљив начин могао да укаже на биолошку активност земљишта.

Више рупа не значи увек здравије земљиште

Ипак, научници упозоравају да брже разлагање памука не значи аутоматски и да је земљиште здравије.

У приватним баштама забележене су веће концентрације фосфора, азота и калијума, што указује на употребу ђубрива.

Нивои фосфора у појединим баштама далеко су премашивали препоручене вредности, а превелика количина хранљивих материја може да угрози околне водотокове и локални биодиверзитет.

„Максимална разградња није пожељна у сваком екосистему“, објашњава агроеколог Универзитета у Цириху Франц Бендер, један од руководилаца пројекта.

Према његовим речима, у стаништима блиским природном стању, попут шума, веома висок ниво хранљивих материја може да буде знак нарушавања природне равнотеже. И у баштама брзо разлагање доњег веша може да укаже на прекомерну количину хранљивих материја.

Због тога Индекс доњег веша може да покаже где је земљиште биолошки најактивније и најплодније, али не и нужно где је најздравије. За такву процену неопходне су додатне анализе.

Ипак, захваљујући необичном експерименту и учешћу грађана, истраживачи су створили једну од најсвеобухватнијих база података о животу у земљишту у Швајцарској.

А идеја је, по свему судећи, испунила још један циљ – о стању земљишта тешко да би се толико говорило да научници у њега нису закопали неколико хиљада пари гаћа.

Док овакви услови стварају проблеме за речни саобраћај и екосистеме, за научнике представљају редак дар. Вода која се повукла открила је камене стубове древног моста, обично скривене испод мутне површине реке, омогућавајући тимовима да изблиза проуче структуру која је вековима била предмет дивљења и проучавања само на основу историјских записа.

„За археологе, ови тренуци су изузетно драгоцени јер природа накратко открива објекат који је већину времена скривен испод Дунава", објаснио је Павел Попов из Регионалног историјског музеја у Плевену.

„То нам даје ретку прилику да га посматрамо, документујемо и проучавамо у његовом стварном окружењу."

Тим из плевенског музеја одмах је искористио прилику, користећи дронове за мапирање и фотографисање остатака који су изронили из воде, пратећи линију темеља и процењујући њихово тренутно стање.

Инжењерско чудо античког света

Константинов мост није био само прелаз преко реке; био је то симбол моћи, технолошке супериорности и административне контроле Римског царства.

Свечано је отворен 5. јула 328. године, у присуству цара Константина Великог, по коме и носи име. Мост је повезивао древни град Улпију Ескус (Ulpia Oescus), у близини данашњег Гигена у Бугарској, са тврђавом Сучидава (Sucidava), на територији данашњег румунског града Корабија.

Својом монументалношћу, служио је као кључна тачка за кретање трупа, робе и људи између две провинције.

Његове димензије и данас изазивају поштовање. Са укупном дужином од 2.434 метра, од чега је 1.137 метара премошћавало само корито Дунава, сматран је најдужим речним мостом антике.

Дрвена платформа, широка 5,7 метара, била је постављена на масивне камене стубове који су се уздизали десет метара изнад воде. На оба краја моста налазили су се потпорни стубови који су функционисали као капије.

Као архитекта овог здања наводи се римски инжењер Теофил Патрикије, који је, како се верује, инспирацију пронашао у ранијем, подједнако славном Трајановом мосту.

Кратак век и вечно сећање

Упркос грандиозности, мост је имао релативно кратак век употребе. Верује се да је функционисао свега око четири деценије. Историчари претпостављају да је његова дрвена суперструктура уништена пре 367. године, када је цар Валенс, током војног похода, био принуђен да користи понтонски мост од чамаца у близини, што указује да главни прелаз више није био у функцији.

Римски историчар Амијан Марцелин, описујући прелазак Гота преко Дунава 376. године, такође не помиње мост, што додатно потврђује теорију о његовом раном уништењу. Ипак, камени стубови су остали видљиви и бележени на картама све до 18. века, као тихи сведоци некадашње римске славе.

О значају овог подухвата сведоче и посебни бронзани медаљони, исковани у Риму 328. године поводом отварања моста. Данас су позната само два примерка ових медаљона пречника 37,5 милиметара, од којих се један чува у бечком Музеју историје уметности.

На аверсу се налази биста цара са натписом "CONSTANTINVS MAX AVG", док реверс детаљно приказује камени мост са три лука и осматрачницом, преко којег цар корача са трофејима, праћен богињом Викторијом. Испод моста су приказани клечећа фигура варварина и речни бог Данубијус, са натписом "DANVBIVS", симболизујући римску доминацију над реком и околним територијама.

Остаци Константиновог моста углавном ће поново нестати испод површине воде. Фотографије, снимци дроновима и археолошка документација направљени током овог периода зато представљају драгоцен запис стања конструкције коју су римски градитељи подигли пре готово 17 векова.

Шта је још река открила

Константинов мост није једина историјска реликвија која је изронила на видело због ниског водостаја Дунава. Целом дужином тока реке, суша је открила заборављене артефакте из различитих епоха.

У Србији, код Прахова, из воде су изронили остаци десетина немачких ратних бродова, које је нацистичка црноморска флота потопила 1944. године током повлачења.

У Будимпешти, река је открила металну конструкцију Моста Франца Јозефа, уништеног 1945. године, као и скелетне остатке двојице војника Вермахта заједно са војним мотоциклом.

Код бугарског града Русе, локални становник је пронашао кости и кљове мамута из Леденог доба.

Археолози су такође забележили проналаске римског олтара посвећеног Јупитеру у Мађарској и пројектила за средњовековни катапулт у Словачкој, чинећи обале Дунава привременим археолошким налазиштем на отвореном.

Ова открића, иако изазвана неповољним климатским условима, пружају непроцењив увид у богату и турбулентну прошлост региона којим Дунав тече вековима.

Тим поводом, у београдској Ботаничкој башти Јевремовац, уприличено је окупљање добитника грантова и представника научних клубова.

„Центар за промоцију науке већ 15 година расписује јавни позив на коме могу да се пријаве од различитих организација до појединаца који желе да реализују своје програме популаризације науке. И онда, најуспешнији од пријављених добијају новац којим то могу и да остварују“, објаснио је Шљивовић.

Иновативне идеје и креативни хаос тема

Избор између стотина пристиглих предлога био је изузетно тежак, нарочито имајући у виду да је конкуренција све јача и да се пријављени кандидати професионално и квалитетно припремају. Основни критеријуми за оцењивање обухватали су иновативност, начин реализације саме идеје, као и усклађеност са планираним циљевима и исходима.

Подржани програми доносе велику разноврсност и обухватају све од научних фестивала и радионица, до теренских биолошких истраживања, пројеката о саобраћају, астрономији, као и споја науке и уметности.

„Шта је све прошло ове године – то је један креативни хаос свих тих ствари: од научних фестивала, до озбиљних научних радионица, до неких научних истраживања која ће обухватити, да кажем, од најмлађих до чак и одраслих, истакао је Шљивовић, додајући да су се пројекти у великој мери окренули директно према грађанима.

Децентрализација науке и рад са младима

Важан сегмент рада Центра представља децентрализација и равномерно ширење научних садржаја ван главног града. Путем мреже од 15 научних клубова широм Србије, као и великих манифестација попут „Маја месеца математике“ и „Ноћи истраживача“, настоји се да се млади таленти у унутрашњости на време сусретну са научним опцијама.

Говорећи о изазовима привлачења деце и омладине у времену када је интернет преплављен непоузданим информацијама, Шљивовић је истакао да тај задатак превазилази појединца или појединачну радионицу.

„Увек је потребно читаво село да би се васпитало једно дете. Тако да ово није само задатак за једног појединца или једну радионицу или један пројекат који ће нешто да уради. Једноставно, цело друштво мора да схвати колико је значајно развијати и науку и технологију и уопште индустрију гледано с те стране“, поручио је он.

На питање како би у једној реченици мотивисао особу која тврди да је наука не занима, Шљивовић је, у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је, објаснио да не би покушавао по сваку цену да је убеђује, већ би указао на важност задржавања отвореног ума:

„Оно што би ми јако било жао јесте да неко већ има такав став који је затворен и који га спречава да види цео један свет који пропушта... Мислим да не требамо никако да останемо затворени.“

Створење је било сачувано као таман отисак на тамној стени, са детаљима које је било изузетно тешко разазнати. Неколико година после открића научници су га сврстали међу младе примерке врсте Tesnusocaris goldichi, древног воденог зглавкара сродног данашњим шкампима и раковима.

Требало је да прође око четири деценије да се испостави да су гледали у нешто сасвим друго.

Нова анализа, објављена у часопису Nature, показала је да фосил припада до сада непознатој врсти раног инсекта, названој Chosha praecursor. Живела је пре око 324 милиона година, а њено тело било је необично чак и за веома ране инсекте: имала је чак 24 ножна наставка, односно далеко више од шест ногу које повезујемо са савременим инсектима.

Још необичнија је њихова грађа. Биле су налик веслима, док је задњи део тела имао особине које више подсећају на водене зглавкаре.

И управо у том необичном споју можда лежи најважнији део приче.

Инсект који није личио на инсекта

Погрешна идентификација фосила није била без разлога. Отисак је пронађен у слоју стене у којем су били присутни и други примерци Tesnusocaris, а сам фосил је био изузетно тежак за читање. Делови тела важни за препознавање врсте били су готово сакривени у структури стене.

Постојале су, међутим, сумње да објашњење са младим раколиким зглавкаром није исправно. Због тога су истраживачи поново анализирали фосил, овог пута уз помоћ снимања под укрштеном поларизованом светлошћу.

Та техника је смањила одсјај и омогућила да се виде ситнији детаљи који су на ранијим снимцима били много теже уочљиви. Уз анализу морфолошких особина и еволутивних односа, ти детаљи су довели до нове класификације.

„Наша филогенетичка реконструкција издваја C. praecursor као хексапода, снажно подржавајући његово место међу раним гранама еволуције инсеката“, написали су истраживачи у раду објављеном у Nature.

Хексаподи су зглавкари чије име потиче од грчких речи за „шест“ и „стопало“, а инсекти су њихова најпознатија група. Управо зато је необична грађа Chosha praecursor толико занимљива: иако припада раној линији инсеката, није имала тело налик ономе што данас препознајемо као типичног инсекта.

Истраживачи су, поред овог фосила, поново размотрили и друге загонетне фосиле хексапода. Међу њима је Leverhulmia из девонског периода, као и два још неопсиана карбонска фосила из локалитета Мазон Крик у Илиноису.

Резултат је слика раног периода еволуције инсеката у којој су телесни облици били далеко разноврснији него што би се могло закључити посматрањем данашњих врста.

„Ревизија три друга загонетна фосила хексапода показује разноврсну организацију тела код палеозојских бескрилних инсеката“, наводе аутори. Другим речима, први инсекти нису нужно изгледали као њихови савремени потомци.

Да ли су први инсекти живели између воде и копна?

Најзанимљивији део новог открића можда није број ногу већ оно што оне говоре о начину живота овог древног инсекта.

Chosha praecursor имала је необичне наставке на трбуху, налик шкргама. У комбинацији са другим особинама фосила, то указује на могућност да је живела у влажном, полуводеном окружењу.

„Необични трбушни наставци Chosha, налик шкргама, указују на полуводени начин живота код бар неких матичних инсеката и мењају наше разумевање настанка морфолошке организације инсеката“, написали су научници.

То је важно због једне велике празнине у познавању ране историје инсеката.

У фосилном запису хексапода постоји такозвани „хексаподни јаз“ – период од око 80 милиона година у којем недостају фосилни докази који би могли да повежу познате најраније облике са каснијом еволуцијом инсеката.

Истовремено, процене засноване на молекуларним сатовима, које користе генетичке разлике међу данашњим врстама за процену времена њиховог раздвајања, понекад указују на знатно старије порекло.

Нови фосили не попуњавају целу празнину, али пружају важан део слагалице.

„Заједно, ови фосили матичних група представљају најраније неспорне инсекте и делимично усклађују несагласност између процена молекуларног сата и фосилног записа“, наводе аутори.То отвара и занимљиву могућност о условима у којима су живели најранији инсекти.

Запис прелазне фазе

Ако су облици попут Chosha praecursor заиста били полуводени, њихова еволуција можда није почела наглим преласком из воде на суво. Могуће је да је освајање копна било постепено и да су неки од најранијих инсеката живели уз обале, у мочварним и другим влажним стаништима.

Њихово тело тада више не изгледа као необична грешка еволуције, већ као запис једне прелазне фазе. И ту је можда највећа вредност фосила који је деценијама био погрешно идентификован.

Истраживачи га описују као један од најстаријих неспорних инсеката и сматрају да такви фосили могу да помогну у разумевању начина на који су се зглавкари постепено прилагођавали животу на копну.

„Препознати као матична група Ectognatha, ови фосили представљају најстарије инсекте“, пишу аутори. „Они тако помажу да се затвори празнина у раном фосилном запису инсеката и пружају важну тачку за калибрацију студија о преласку зглавкара на копно".

Фосил стар 324 милиона година зато није само прича о једном необичном инсекту са 24 ноге. Он показује и колико научна слика прошлости може да се промени када се стари доказ погледа новим методама.

Некада су у тамном отиску стене видели младог раколиког воденог зглавкара. Данас у њему виде један од раних трагова еволуције инсеката.

Један од најбоље документованих примера јесте чуло мириса. Људски геном садржи велики број гена за олфакторне рецепторе, али је значајан део њих током еволуције изгубио функцију.

У студији објављеној у часопису PLOS ONE истраживачи су навели да савремени човек има 853 гена за олфакторне рецепторе, од којих је 55 одсто изгубило функцију.

Поређење са геномима неандерталаца и денисоваца показало је да су и код тих изумрлих људских сродника постојале бројне промене у репертоару функционалних рецептора.

То је један од разлога због којих је дуго постојала слика човека као животиње која се током еволуције све више ослањала на вид, а све мање на мирис. Али та слика је превише једноставна.

Мирис је изгубио део генетичког репертоара, али човек није остао без оштрог њуха
Губитак функције одређених гена за рецепторе не значи да је човек изгубио способност да добро мирише.

Џон Мекган, неуронаучник са Универзитета Ратгерс, у раду објављеном у часопису Science је оспорио дуго прихваћену представу о људском „лошем“ њуху. Његов је да људи имају изванредне олфакторне способности.

Мекган наводи да људи могу да открију и разликују изузетно велики број мириса, да су за поједине мирисне супстанце осетљивији од глодара и паса и да могу да прате мирисне трагове. Самим тим, тврдња да је људски њух као последица еволуције постао просто „лош“ није научно одржива.

Важно је, међутим, разликовати две ствари: број функционалних рецептора и стварну способност целог чулног система. Олфакторни систем није једноставан механизам у коме већи број функционалних гена аутоматски значи и бољи њух. Један мирис може да активира више рецептора, а један рецептор може да реагује на више различитих мирисних молекула.

Због тога промена у једном делу генетичког репертоара не може сама по себи да нам каже колико је добро неки човек или људска врста могла да осети одређени мирис.

Промене у више праваца

Поређење са неандерталцима и денисовцима то додатно показује. Истраживачи су у њиховим геномима пронашли рецепторе који су код савремених људи нефункционални, али и обрнуте случајеве: рецепторе који су код савременог човека нефункционални, а код неких архаичних људских група очувани.

То значи да су се промене дешавале у више праваца, а не по једној правој линији од „бољег“ ка „лошијем“ чулу. Аутори студије притом наглашавају да је повезивање конкретног губитка гена са стварном перцепцијом мириса код изумрлих људских врста и даље тешко.

Зато је прецизније рећи да се током еволуције мењала генетичка архитектура људског њуха, него да је човек једноставно престао добро да мирише.

Још занимљивију слику донело је истраживање објављено 2025. године у часопису Nature Ecology & Evolution. Хаи Чи и сарадници анализирали су визуелне и олфакторне рецепторе, као и повезане неуроанатомске особине код великог броја савремених примата.

Резултати показују различите еволутивне путеве: код раних хаплорина дошло је до промена визуелне осетљивости које су, према моделима аутора, побољшале вид при јачем светлу, док су се код олфакторних рецептора мењале карактеристике њихове осетљивости.

Аутори своје резултате не тумаче као једноставну „трговину“ у којој је једно чуло морало да буде ослабљено да би друго ојачало. Они говоре о сензорној „reallocation“, односно „прерасподели“, која боље описује сложене промене у различитим приматским линијама.

Када је вид постао важнији, мирис није једноставно нестао

Овде се види зашто је прича о „губитку оштрине чула“ опасна ако се исприча превише једноставно.

Истраживање из 2025. године показује да су се у еволуцији раних хаплорина промениле особине визуелних пигмената, укључујући прелаз са осетљивости на ултраљубичасту ка осетљивости на љубичасти део спектра.

Код антропоида су, према резултатима студије, убрзане и одређене реакције родопсина, што је могло да повећа визуелну оштрину при јачем осветљењу.

Истовремено, код других приматских линија очувана је осетљивија визија при слабом светлу, уз функционалне промене олфакторних рецептора.

Суштина је важна: чуло није „боље“ или „горе“ само по себи, његова вредност зависи од услова у којима организам живи.

И код људи постоје јасни трагови такве промене. Губитак функције дела олфакторних рецептора може се посматрати као последица еволутивних промена у селекционом притиску на поједине компоненте система мириса.

Али за сваки појединачни ген не можемо поуздано да кажемо зашто је изгубио функцију. Код изумрлих врста, још мање можемо директно да реконструишемо како је та промена утицала на њихов стварни доживљај мириса.

Сличан опрез потребан је и код других чула. Генетичке промене у рецепторима укуса постоје, али из њих не следи једноставна прича да су људи током еволуције „изгубили укус“.

Еволутивни репертоари рецептора мењају се различитим брзинама и у различитим линијама, у зависности од екологије и начина живота.

Зато је најтачнији опис људске сензорне еволуције мање драматичан, али научно занимљивији: наши преци нису само губили чула, мењали су своје сензорне системе како су се мењали њихово окружење, исхрана, начин кретања и понашање.

Најчвршћи генетички доказ за губитак функције односи се на велики број олфакторних рецептора. Али чак ни ту резултат није нестанак способности, већ промена њеног генетичког репертоара.

Новија истраживања примата зато све мање подржавају слику еволуције као сталног „отупљивања“ човека. Пре се ради о томе да су различите сензорне способности добијале различиту тежину и другачија подешавања.

Иако мапа још није спремна да се користи као алат за прогнозирање, открила је до сада непозната подручја у којима атмосферске реке јачају тако што успут прикупљају влагу, неколико километара изнад Земљине површине.

Са тла, атмосферске реке могу изгледати као бескрајно сиво небо. Али оне се пружају далеко иза хоризонта – у просеку су дугачке око 2.000 километара и широке 500 километара – и преносе приближно исту количину воде која се излива на ушћу реке Амазон.

Иако понекад поплаве подручја попут западних делова Сједињених Америчких Држава и Португалије, њихов изостанак може да доведе до суше. Ранији покушаји да се направи мапа атмосферских река широм света били су непотпуни, јер су се завршавали на местима где реке ослабе након што из њих падну киша и снег.

Тобијас Браун, физичар са Института за науку о Земљином систему и даљинско истраживање Универзитета у Лајпцигу у Немачкој, желео је да их прати широм целе планете.

Заједно са колегама, Браун је најпре направио каталог путања атмосферских река који обухвата период од 1940. године. За израду мапе прилагодио је идеје из области математике познате као теорија графова, коју, између осталог, мобилни телефони користе за проналажење најкраћег пута између две тачке.

Истраживачки тим поделио је Земљу на хиљаде шестоугаоних поља и бележио сваки пут када би атмосферска река прошла између два суседна шестоугла. Пратећи путање свих река из свог каталога, научници су направили нешто налик мрежи путева, са главним раскрсницама, „ауто-путевима“ и међусобно повезаним регионима.

Неки делови ове мреже, где се атмосферске реке укрштају изнад Атлантског, Тихог и Индијског океана, већ су добро познати, што је истраживачима показало да њихов метод функционише. Истовремено, мапа је открила жаришта којима је до сада посвећено мало или нимало пажње.

Међу њима су испреплетене мреже путања атмосферских река изнад Блиског истока и Средоземног мора, као и „станице за снабдевање“ у централној Азији и на јужном врху Африке.

Поплава у Европи представља „низводни крај путање коју можемо да пратимо уназад преко Атлантика. Ако познајете главне путеве и начин на који се они померају са годишњим добима и другим важним климатским осцилацијама, као што је Ел Нињо, имате снажне доказе о томе куда би атмосферска река могла да се креће“, каже Браун.

Ново истраживање, објављено у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences, сугерише да би, када је реч о памћењу, 20 минута вежбања могло да има сличан ефекат као и дремка.

Истраживачи са Универзитета Макгил у Канади држали су 54 здраве младе особе буднима пуних 30 сати у лабораторијским условима, а затим их поделили у три групе.

Једна група је 20 минута вежбала, возећи бицикл умереним до високим интензитетом. Друга група је спавала 90 минута. Трећа група је 20 минута седела на собном бициклу, али без педалирања, и служила је као контролна група.

Убрзо након тога, свим учесницима показан је низ слика, без упутства да их намерно запамте. Три дана касније тестирано је које су слике могли да препознају.

И група која је спавала и група која је вежбала постигле су значајно боље резултате од контролне групе.

Разлика је, практично, била готово идентична: они који су дремали имали су 23 одсто боље препознавање слика, док су они који су вежбали били бољи за 21 одсто у односу на контролну групу.

Статистички гледано, између ове две интервенције није било значајне разлике.

Ови резултати надовезују се на истраживање Универзитета у Портсмуту из 2023. године, које је показало да је 20 минута умерене вожње бицикла побољшало когнитивне способности код људи који су били делимично или потпуно лишени сна, чак и у условима смањене количине кисеоника.

Два различита начина да мозак боље памти

Најзанимљивији део новог истраживања, међутим, јесте то што су научници пратили и мождану активност учесника помоћу електроенцефалографије, односно ЕЕГ-а.

Код групе која је спавала уочени су знаци смањења притиска за сном и умора у мозгу, укључујући смањење спороталасне активности. Изгледало је као да је 90 минута сна заиста надокнадило део изгубљеног одмора.

Што је више опадао тај мождани показатељ умора, то су учесници касније боље памтили приказане слике.

Код групе која је вежбала ситуација је била другачија. Готово да није било промена у показатељима умора. Они су и даље изгледали слично уморно као учесници из контролне групе који нису радили ништа.

Уместо тога, побољшање памћења код оних који су вежбали било је повезано са другачијим сигналима — онима који су директно указивали на то колико је ефикасно њихов мозак обрађивао слике у тренутку када су их гледали.

Другим речима, дремка је одморила мозак, док га вежбање није одморило, али је изгледа помогло да функционише ефикасније.

„Губитак сна утиче на готово сваки аспект нашег размишљања и функционисања, али многи људи једноставно не могу да прекину оно што раде и да се наспавају“, каже Марк Роаг, главни аутор студије и стручњак за спорт са Школе за физичку и радну терапију Универзитета Макгил.

„Наши резултати показују да чак и кратак период вежбања може да помогне у очувању једне од наших најважнијих когнитивних способности.“

Ова разлика је посебно важна за људе који не могу да бирају када ће спавати. Медицинске сестре, пилоти, нови родитељи и људи који раде ноћу често немају могућност да усред смене оду на кратко спавање, указује неуронаучница Мадхура Лотликар, прва ауторка студије.

„Вежбање је доступно, јефтино и лако за примену. Због тога представља обећавајући начин да људи остану когнитивно оштри када је сан ограничен“, објашњава Лотликар.

Ипак, ни вежбање ни дремка нису замена за добар ноћни сан. Истраживачи наглашавају да су обе методе привремена помоћ, а не замена за довољно сна — могу да помогну да се лакше издржи дан који је већ започео са недостатком сна, али нису дугорочна стратегија за функционисање са мање одмора.

То је важно имајући у виду да се процењује да између 20 и 40 одсто одраслих широм света већ не спава довољно. Према процени организације RAND, недостатак сна Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство, Немачку, Јапан и Канаду заједно кошта око 680 милијарди долара годишње кроз изгубљену економску продуктивност.

Зато, ако вас чека дан после свега четири сата сна, а имате могућност да одспавате, дремка би могла да буде најкориснија опција.

Ако, међутим, не можете да спавате, 20 минута бржег ходања или вожње бицикла можда није само начин да накратко скренете пажњу са умора. Према овом истраживању, кратка физичка активност заиста може да уради нешто корисно за мозак — чак и ако се после ње не осећате мање уморно