Знатно су спорији од брзих радио-бљескова, интензивних ерупција енергије које трепере свега неколико милисекунди. Постоје бројне теорије о њиховом пореклу, од споро ротирајућих остатака мртвих звезда (пулсара) до језгара урушених звезда (белих патуљака). Захваљујући новим подацима, један од ових сигнала је коначно дешифрован.

Потрага за необјашњивим сигналом

Кови Роуз, докторанд на Универзитету у Сиднеју, анализирао је више од три милиона извора радио-таласа користећи аустралијски телескоп АСКАП (Australian SKA Pathfinder). Он је тај огроман број свео на 100 извора чија је светлост била кружно поларизована, што значи да се креће спирално док путује ка Земљи.

Међу тим кандидатима, два објекта Роуз није могао одмах да идентификује. Први се испоставио као ултра-хладни смеђи патуљак, чија је температура једнака температури пећи за пицу. Други је био АСКАП J1745-5051.

„То је било нешто што нисмо могли да објаснимо, а када смо коначно успели, било је интересантније него што смо се надали", наглашава Роуз.

Користећи податке са више радио-телескопа, као и оптичка и рендгенска посматрања, Роуз и његови сарадници су показали да овај објекат, удаљен више од хиљаду светлосних година, производи снажне бљескове зрачења у радио-таласима и рендгенским зрацима на свака 1,3 сата.

„Видели бисте ове прелепе парове пулсева – пулс-пулс, пулс-пулс, пулс-пулс, а онда би се искључио", објаснио је Роуз.

Плес белог патуљка и његовог пратиоца

У недавној студији објављеној у часопису Nature Astronomy, тим тврди да је АСКАП Ј1745-5051 звездани систем познат као магнетска катаклизмичка променљива. У овом бинарном систему, густи остатак звезде познат као бели патуљак својом снажном гравитацијом „краде" материјал са свог пратиоца, вероватно црвеног патуљка.

Ипак, понављајући радио-сигнали нису последица саме крађе материјала, већ судара магнетних поља ове две звезде. Како се звезде приближавају једна другој током своје орбите, њихова магнетна поља се сударају, што ослобађа наелектрисане честице које емитују радио-таласе.

Занимљиво је да радио-таласи и рендгенски зраци достижу врхунац у различито време, што показује да потичу из различитих делова система. Рендгенски зраци настају док материјал са мање звезде спирално пада ка белом патуљку и загрева се на милионе степени.

Додатна анализа је показала да се фреквенција емисија померала.

„Таласне дужине би се помералле ка вишим фреквенцијама, а затим назад ка нижим, што је сигуран знак бинарног система", напомиње Роуз. То је био „непобитан доказ" да се ради о две звезде које круже једна око друге.

Камен из Розете за свемирске загонетке

Ово откриће је први пут да је дугопериодични транзијент потврђен у акреционом систему, где један објекат краде материјал од другог. Због тога ово откриће представља значајан корак у решавању шире мистерије ових необичних космичких сигнала.

„Ово је Камен из Розете који ће нам помоћи да дешифрујемо делове информација који недостају код других дугопериодичних транзијената, како код десетак које смо већ открили, тако и код нових које ћемо тек откривати", истакао је Роуз.

Марцин Гловацки, астроном са Краљевске опсерваторије у Единбургу који није био укључен у истраживање, сложе се са овим закључком. „Овај рад нам даје јаку везу између бар неких дугопериодичних транзијената и бинарних система са белим патуљцима."

Међутим, био је изненађен што је АСКАП Ј1745-5051 идентификован као катаклизмичка променљива. „Као што се у раду наводи, посматрано је 50 других катаклизмичких променљивих које производе радио-емисије, али ниједна са периодичним понашањем као ова, а и обично су много блеђе“, додаје Гловацки.

Патрик Вут, астроном са Универзитета у Кејптауну, додао је да АСКАП Ј1745-5051 представља мост између две класе објеката. „АСКАП Ј1745-5051 је неколико редова величине сјајнији од других компактних променљивих посматраних на радио-фреквенцијама, па шта га чини тако јединственим?", пита се. „То је веома интересантно питање за будућа посматрања."

Роуз планира да даље истражи понашање система у рендгенском спектру како би у потпуности окарактерисао овај необични космички пар и открио које још тајне крије. Ова открића, омогућена напредним телескопима попут АСКАП-а, померају границе нашег разумевања најекстремнијих процеса у универзуму и отварају нова поглавља у радио-астрономији.

Праисторијско створење, названо Praearcturus gigas, према проценама научника достигало је дужину од око једног метра, док су његова снажна клешта била дугачка приближно 16 центиметара.

Према саопштењу Универзитета у Манчестеру, ова шкорпија је вероватно била застрашујући предатор који је ловио на поплављеним равницама током раног девона. У то време живот на копну још је био у раној фази развоја и углавном су га чинили мали зглавкари.

Зглавкари данас представљају најразноврснију групу животиња на Земљи, а у њих спадају инсекти, ракови, шкорпије и пауци.

Откриће да је тако велика шкорпија живела пре 415 милиона година, много пре појаве сложених копнених екосистема и шума, пружа нове увиде у еволуциону историју гигантизма код зглавкара.

„Потврда да је ова животиња заиста шкорпија суштински мења наше разумевање тога како и када су ова створења достигла тако изузетне димензије“, изјавио је Ричард Хауард, први аутор студије и кустос фосилних зглавкара у Природњачком музеју у Лондону.

Више од једног века научне недоумице

Остаци врсте Praearcturus gigas, који су до сада пронађени на више локација у Енглеској и Велсу, први пут су описани још седамдесетих година 19. века. Међутим, научници су деценијама расправљали о томе којој животињи ти фосили заправо припадају.

„Praearcturus је више од једног века збуњивао нас палеонтологе“, рекао је коаутор студије Расел Гарвуд, палеонтолог са Универзитета у Манчестеру.

Истраживачи су у почетку сматрали да остаци припадају великом раку. Осамдесетих година прошлог века појавила се хипотеза да је реч о шкорпији, али је та идеја касније доведена у питање због непотпуности фосила и недостатка карактеристичног шкорпијског репа.

У најновијој студији, објављеној 2. јуна у научном часопису Palaeontology, аутори су поново анализирали кључне примерке који се чувају у Природњачком музеју у Лондону, користећи савремене технике снимања и анализе.

Поред тога, упоредили су их са другим фосилним материјалом и недавно описаним праисторијским животињама које су са већом сигурношћу идентификоване као шкорпије. Анализа је показала да је P. gigas заиста највероватније био шкорпија. Истраживачи су истој врсти приписали и неколико других фосилних примерака пронађених у истој геолошкој формацији.

Научници су такође закључили да је ова животиња можда бар део живота проводила у водама. На ту могућност указује присуство рожнатих структура познатих као епимере на појединим фосилима. Сличне структуре код данашњих ракова и јастога служе за подршку и заштиту тврдог горњег оклопа.

„Без сложених копнених екосистема који би могли да подрже Praearcturus, ове животиње су вероватно део свог живота проводиле ловећи у води“, рекао је Хауард.

Такав начин живота могао би делимично да објасни његову величину, јер вода омогућава лакше одржавање масивног тела. Истовремено, научници сматрају да је недостатак других великих копнених предатора могао да омогући овој шкорпији да достигне димензије које би у другачијим условима било теже постићи.

„Комбиновањем материјала из више колекција и применом најсавременијих техника снимања успели смо да створимо много јаснију слику о овој животињи него што је то раније било могуће, што је заиста узбудљиво“, изјавио је Гарвуд и додао: „Оно што Praearcturus чини тако занимљивим јесте чињеница да је достигао огромне размере у време када су бројни облици живота на копну иначе били релативно малог обима. Ипак, то је био свет који је на неки начин могао да подржи тако великог предатора".

Aмеричка Национална аеронаутичка и свемирска администрација (НАСА) потврдила је да су чланови посаде носили и свемирска одела као додатну меру безбедности у случају погоршања ситуације. У станици се тренутно налази седморо астронаута: Американци Џесика Мејр и Џек Хатавеј, Францускиња Софи Адено, Британац Крис Вилијамс, и Руси Сергеј Куд-Сверчков, Сергеј Микаев и Андреј Феђајев.

Поправке заустављене, посада се вратила дужностима

Неколико сати касније, наређено им је да се врате редовним активностима, јер је поправка кварова привремено заустављена. Руска свемирска агенција Роскосмос одлучила је да паузира радове како би размотрила додатне мере и прикупила нове податке.

„Роскосмос је у петак паузирао поправке на сервисном модуларном тунелу за трансфер Звезда, који је познат под називом ПрК, пошто разматрају додатне мере и податке. Услед таквог развоја догађаја, НАСА је наложила члановима посаде који се налазе у летелици Драгон да обуставе безбедносни протокол и врате се планираним операцијама“, саопштила је Бетани Стивенс, портпаролка Насе.

Из Роскосмоса су објавили да су пронађена два места на којима долази до цурења ваздуха, те да је једно већ санирано, пренела је руска агенција Интерфакс. Активности на поправци друге пукотине су у току, а из агенције уверавају да систем станице и посада нису угрожени.

Проблем који траје годинама

Ово није први пут да се станица суочава са оваквим проблемима. Пукотине и пад притиска, посебно у руском сервисном модулу „Звезда“, јављају се и поправљају већ шест година. Прва значајнија цурења откривена су између 2019. и 2020. године, а након доласка руске теретне летелице у мају ове године, Роскосмос је поново забележио благи пад притиска, што је довело до одлуке о спровођењу опсежних поправки.

Инцидент поново скреће пажњу на старост Међународне свемирске станице. Лансирана сада већ давне 2000. године, станица је првобитно била предвиђена да ради 15 година. Иако јој је радни век продужен, све су чешћи знаци старења, укључујући структурна оштећења и замор материјала. Трошкови њеног одржавања су огромни, а само НАСА годишње троши око четири милијарде долара.

Шта ће се десити ако се цурење погорша

Уколико би се цурење ваздуха у модулу „Звезда“ погоршало, посада има јасан и увежбан план евакуације. Према речима дописника Би-Би-Сија,Палаба Гоша, план подразумева одвајање од станице у две одвојене летелице. Пре полетања са Земље, јасно је одређено ко се којом летелицом враћа.

Астронаути који су се склонили у Драгон – Мејр, Хатавеј, Адено и Феђајев – спремни су да се врате на Земљу врло брзо. Њихова летелица би слетела у близини америчке обале. Руски космонаути Куд-Сверчков и Микаев, заједно са Британцем Вилијамсом, налазили су се у руском делу станице и у случају потпуне евакуације користили би летелицу Сојуз МС-28, која је прикачена на другом крају МСС-е. Они би слетели у казахстанску степу. Засад, из Насе кажу да је ово била само мера опреза, а не налог за потпуну евакуацију.

Ипак, старост станице намеће неизбежно питање њене будућности. НАСА планира да повуче МСС из употребе до краја 2030. године, након чега би требало да буде контролисано срушена у удаљени део Тихог океана познат као „Тачка Немо“.

У светлу њеног планираног пензионисања, свемирске агенције и приватне компаније већ активно раде на развоју нових орбиталних станица. НАСА је уложила стотине милиона долара у компаније „Блу Ориџин“, „Наноракс“ и „Нортроп Груман“ за развој комерцијалних свемирских дестинација, док Русија има планове за сопствену станицу (РОСС).

Будућност људског присуства у ниској Земљиној орбити је осигурана, али дани легендарне Међународне свемирске станице полако се ближе крају.

Новоанализирана црна рупа налази се у галаксији MRG-M0138 и обара досадашњи рекорд удаљености за овакву врсту објеката чак 15 пута, наводи се у студији објављеној у четвртак у научном часопису Science.

Проучавање оваквих црних рупа, насталих у раним фазама 13,8 милијарди година старог свемира, омогућиће истраживачима до сада невиђен увид у развој црних рупа у младом универзуму.

Научници сумњају да се у галаксији MRG-M0138 некада налазио квазар – изузетно сјајна и супермасивна црна рупа – која је веома брзо расла. Током тог процеса избацила је значајну количину гаса неопходног за настанак нових звезда. Тако је формирање звезда нагло прекинуто, а црна рупа остала без извора „горива“, што би могло да објасни зашто овај део свемира данас делује тако мирно.

Када звезде престану да настају

Научнике посебно занима колико брзо престаје стварање звезда у древним галаксијама попут ове.

Галаксија MRG-M0138 само је део много ширег скупа података о галаксијама из раног свемира које је прикупио телескоп „Џејмс Веб“. Истраживачки тим је током претходне године анализирао још четири удаљене галаксије чију је светлост појачао ефекат гравитационог сочива, а обрада података и даље траје.

„Док су звезде у галаксији MRG-M0138 веома старе, у другим галаксијама које смо недавно посматрали телескопом JWST формирање звезда престало је много касније“, рекао је водећи аутор студије Ендру Њуман, научни сарадник Института Карнеги за науку у Калифорнији.

„Оне су попут жаришта која можемо проучавати да бисмо открили шта је угасило ватру“, додао је Њуман.

Он је навео да истраживачи посебно трагају за траговима гаса који је избачен из галаксије дејством црне рупе која је била активнија од оне у галаксији MRG-M0138.

Црна рупа тешка шест милијарди Сунаца

Поред проучавања процеса престанка формирања звезда, истраживачи су успели да одреде и масу црне рупе у галаксији MRG-M0138.

Испоставило се да је њена маса приближно шест милијарди пута већа од масе Сунца.

До тог мерења није било лако доћи. Пошто је црна рупа неактивна и не ступа у интеракцију са околним гасом, она је практично невидљива на свим таласним дужинама светлости.

Да би измерили масу овог космичког гиганта, научници су применили технику која се обично користи за много ближе галаксије и заснива се на праћењу кретања звезда. У томе им је помогло природно „увећавајуће стакло“ у свемиру — гравитационо сочиво.

Између Земље и галаксије MRG-M0138 налази се још једна галаксија чија је гравитација толико снажна да савија светлост објеката иза себе и тако их увећава.

Захваљујући том ефекту, слика галаксије MRG-M0138 постала је око 30 пута већа него што би иначе била видљива, што је омогућило научницима да прате кретање звезда које орбитирају око црне рупе.

Анализом брзине и начина њиховог кретања, као и разлика између звезда које су ближе и даље од центра галаксије, истраживачи су израчунали масу црне рупе.

„Показали смо да је ова техника примењива и на галаксије из раног свемира. То нам сада омогућава да направимо много потпунији попис развоја црних рупа током космичке историје и боље разумемо њихову улогу у еволуцији галаксија“, рекао је коаутор студије Ричард Елис, професор астрофизике на Универзитетском колеџу у Лондону.

У потрази за новим древним галаксијама

Ипак, за свеобухватно истраживање биће неопходне и друге методе, јер је телескоп „Џејмс Веб“ пројектован да веома детаљно посматра релативно мали део неба.

Због тога научници полажу наде у податке које прикупља свемирски телескоп Euclid, намењен посматрању широких делова неба, као и у будући „Ненси Грејс Роман“ спејс телескоп (Nancy Grace Roman Space Telescope), чије је лансирање планирано касније ове године.

„Желимо да пронађемо још галаксија попут ове – места у којима је формирање звезда престало још у раном свемиру и која су додатно увећана гравитационим сочивом“, рекао је Њуман.

„Потребни су нам осетљиви инфрацрвени снимци великих делова неба да бисмо пронашли овако ретке објекте, а управо такве податке обезбеђује телескоп 'Еуклид', док ће их ускоро допунити и телескоп 'Роман'.“

Према његовим речима, Теслин значај не исцрпљује се у чињеници да је човечанству подарио технолошке основе Друге индустријске револуције.

„Његови мотори наизменичне струје, асинхрони и синхрони, као и систем производње, преноса и дистрибуције електричне енергије, и данас осветљавају свет и покрећу безбројне уређаје широм планете“, истиче Јеленковић.

Оно што Тесли, међутим, даје посебну актуелност у 21. веку јесте способност да предвиди технологије које данас сматрамо свакодневним.

„Пре свега, то је даљинско управљање. Данас често говоримо о дроновима, али Теслино откриће има безброј мирнодопских примена – од управљања кућним уређајима до различитих система аутоматизације. Истовремено, он је предвидео и доба телекомуникација у којем живимо“, објашњава Јеленковић.

Подсећа да је Тесла већ почетком 20. века, радећи на пројекту Светског система бежичног преноса, замишљао технологије које ће постати стварност тек много деценија касније.

„Још 1901, 1902. и 1903. године Тесла је предвиђао мобилне телефоне, ГПС системе, пренос мултимедијалних порука и низ других технолошких решења. Ми данас живимо у свету који је Тесла видео и желео да реализује пре више од једног века“, истиче Јеленковић.

Тридесет сати у Београду који су ушли у историју

Говорећи о Теслиној вези са Београдом, Јеленковић подсећа да је велики научник у српској престоници провео свега нешто више од једног дана, али да је та посета оставила дубок траг.

„Тесла је у Београду провео нешто више од тридесет и по сати. Дошао је увече 20. маја, по старом календару, односно 1. јуна по новом, а наредни дан био је испуњен бројним сусретима и догађајима“, наводи Јеленковић.

Током боравка Тесла је посетио краља Александра Обреновића, састао се са професорима и студентима Велике школе, обишао Калемегдан и присуствовао свечаном банкету у тадашњем чувеном ресторану на Смутековцу.

„То је био незабораван догађај и за Београд и за Србију, али и за самог Теслу. Његови говори били су испуњени снажним емоцијама и оставили су велики утисак на студенте, професоре и угледне грађане који су му приредили свечани дочек“, наглашава Јеленковић.

Како је Тесла постао глобални бренд

Посебно место у ширењу Теслине светске препознатљивости, према његовим речима, имао је Музеј Николе Тесле, који је током претходних деценија интензивно радио на представљању научниковог живота и дела широм света.

„Кључна година била је 2006, када је обележена 150. годишњица Теслиног рођења. Од тада су организоване бројне изложбе на свим континентима, објављено је више од четрдесет издања на српском и енглеском језику, а музеј је учествовао на великом броју светских конгреса и симпозијума посвећених Тесли“, подсећа Јеленковић.

Сматра да је управо тај дугогодишњи рад допринео да Теслино име постане глобално препознатљиво, док је додатни подстицај стигао са појавом компаније која носи његово име.

„Масков аутомобил Тесла ставио је шлаг на торту. Музеј је годинама радио на промоцији Теслиног наслеђа, а онда је то име постало присутно и у свакодневном животу милиона људи широм света. То је донело неку врсту квантног скока у препознавању Тесле на глобалном нивоу“, оцењује Јеленковић.

Суднице, патенти и тајне из легата

У својој књизи Скривени свет генија, објављеној прошле године, Јеленковић је настојао да прикаже мање познате стране Теслиног живота, ослањајући се на вишедеценијско истраживање и рад са оригиналном архивском грађом.

„Имао сам прилику да током 12 година проведених у музеју детаљно проучавам Теслин легат, који се захваљујући Сави Косановићу чува у Београду. Кроз тај рад и сарадњу са истраживачима из целог света успео сам да повежем бројне податке који су до тада били непознати или недовољно објашњени“, каже Јеленковић.

Посебну пажњу посветио је Теслином учешћу у судским процесима, теми о којој се мало зна.

„Тесла је учествовао у више десетина судских спорова, најчешће у вези са патентима. Некада је био сведок, некада тужилац, а некада тужени. То је део његовог живота који је остао готово непознат широј јавности“, наводи Јеленковић.

Књига доноси и приче о нереализованим патентима чија се документација чува у музеју, али и о потрази за чувеним Плавим портретом – једином портрету за који је Тесла позирао.

„То је права детективска прича. Портрет који је насликала принцеза Вилма Љвов-Парлаги био је скривен од очију јавности готово осам деценија. Успели смо да га поново откријемо 2016. године и тако расветлимо још један занимљив детаљ из живота Николе Тесле“, закључује Јеленковић.

И више од седам деценија после смрти, Тесла остаје личност која инспирише научнике, истраживаче и љубитеље науке широм света. Његова открића и визије настављају да живе у технологијама које свакодневно користимо, а његов легат у Београду остаје једно од најважнијих места за разумевање живота и дела човека који је променио свет.

Ови сојеви квасца, прилагођени хладном окружењу, потичу са алпских глечера које је Еци некада звао домом. То значи да су споре наставиле да колонизују његове мумифициране остатке упркос томе што се од открића 1991. године чувају у расхладној комори на минус 6 степени Целзијуса.

Интригантно је да су се неки од ових квасаца показали идеалним за пекарство. Прелиминарна испитивања показала су потенцијал квасца за прављење киселог теста, а научници су отишли и корак даље.

„Успело је", рекао је за Лајв сајенс Мохамед Сархан, микробиолог са Института за проучавање мумија у Болцану, Италија, и водећи аутор студије.

„Тесто је било веома, веома добро", додао је Сархан, истичући да би се ови микроорганизми у будућности могли да буду култивисани за потребе ферментационе индустрије, на пример за производњу хлеба или пива.

Микробиом Леденог човека

Истраживање Ецијевих природно мумифицираних остатака траје непрекидно од када су га немачки планинари открили у Ецталским Алпима у Италији.

Еци је био висок око 1,6 метара и у четрдесетим годинама када је умро, највероватније убијен. Анализа садржаја његовог стомака открила је да је непосредно пре смрти јео месо козорога, јелена и пшеницу.

Научници су раније идентификовали неке аспекте микробиома у Ецијевим устима и цревима, али ниједна студија до сада није истраживала да ли су неки микроби способни да расту под тренутним условима складиштења.

Зато су Сархан и његове колеге 2019. године започели проучавање узорака брисева са Ецијеве коже и унутрашњости. Тим је успео да реконструише генетски материјал како би открио који су микроби присутни, а резултати су објављени у студији у часопису Microbiome.

Неочекивано, тим је успео да култивише четири врсте квасца прилагођене хладноћи из узорака узетих са Ецијеве коже и из отопљене воде из његове унутрашњости. Докази о оштећењу древне ДНК у овим квасцима снажно указују да су или били неактивни 5.300 година, или су потомци оригиналних колонизатора.

Поређење узорака коже из 2019. са онима из 2010. године открило је да је један сој квасца, Glaciozyma, у међувремену постао доминантан. То сугерише да се овај квасац, који потиче са глечера, полако али активно размножавао.

„Ови квасци су пратили Еција на његовом дугом путовању кроз миленијуме", истиче коаутор студије Франк Мајкснер, директор Институт за проучавање мумија.

„Ледени човек није статична реликвија, већ динамичан биолошки систем", нагласио је Мајкснер.

Древно пекарство у модерном добу

Коришћење древних квасаца за прављење хлеба није потпуно нова идеја. Године 2019, научник Шејмус Блекли постао је познат након што је испекао хлеб користећи квасац стар 4.500 година, прикупљен из древне египатске грнчарије.

У сарадњи са египтологом и микробиологом, Блекли је успео да реактивира успаване квасце и искористи их за прављење хлеба од древних житарица. Резултат је био хлеб „слађег и богатијег" укуса од модерног киселог теста.

Ови пројекти се уклапају у шири тренд интересовања за древне технике ферментације. Историја пекарства је дуга, а верује се да су стари Египћани пре око пет хиљада година користили квасац, вероватно нуспроизвод производње пива, за прављење дизаног хлеба.

Данашњи комерцијални квасац је углавном један сој (Saccharomyces cerevisiae), култивисан због своје поузданости и брзине. Насупрот томе, стартери за кисело тесто, попут оног направљеног од Ецијевог квасца, представљају сложену заједницу различитих квасаца и бактерија.

Ова студија нуди редак увид у микробиоме из бакарног доба, али Сархан наглашава да Еци није нужно репрезентативан пример за све људе из тог периода. Уместо тога, то је само „увид у једног појединца". Ипак, оживљавање ових микроорганизама отвара врата не само бољем разумевању прошлости, већ и потенцијално новим укусима и технологијама у будућности.

Деценијама се водила дебата о њиховој сврси, а сада тим истраживача са Универзитетског колеџа Лондон и Универзитета у Кембриџу верује да има одговор. Њихово откриће указује на то да су се предњи удови смањивали како би уступили место еволуцији још смртоноснијег оружја – огромне главе и чељусти.

Глава испред руку

Како би решили ову палеонтолошку загонетку, научници су анализирали 82 врсте теропода, двоножних диносауруса месождера. Резултати су показали јасан образац: краће руке су се независно појавиле у пет различитих група диносауруса, укључујући и тираносауриде, породицу којој припада ти-рекс.

Студија је открила снажну и доследну везу између скраћења предњих удова и развоја великих, моћних лобања и вилица.

„Сви знају да је ти-рекс имао мале руке, али и други џиновски тероподи су еволуирали тако да имају релативно мале предње удове“, изјавио је водећи аутор студије Чарли Роџер Шерер, докторанд на Одсеку за науке о Земљи на Универзитетском колеџу. Он истиче да је, на пример, Карнотаурус имао „смешно сићушне руке, мање чак и од ти-рексових“.

„Покушали смо да разумемо шта је покретало ову промену и открили смо јаку корелацију између кратких руку и великих, снажно грађених глава", објаснио је Шерер.

Истраживачи верују да је разлог за овај еволутивни компромис био начин исхране. У то време, плен ових предатора, попут џиновских диносауруса биљоједа из групе сауропода, постајао је све већи. За лов на такве дивове, канџе и хватање рукама постали су мање ефикасни од једног, разорног угриза.

Случај „користи или изгуби“

Како су се предатори све више ослањали на своје застрашујуће вилице да би савладали плен, њихове руке су губиле своју примарну функцију. Еволуција је следила једноставан принцип: органи који се не користе постају терет и временом се смањују.

Глава је преузела улогу руку као главно средство напада, што је довело до њиховог постепеног смањивања током милиона година.

„То је класичан случај принципа 'користи или изгуби' – руке више нису биле корисне и њихова величина се временом смањила“, рекао је Чарли Роџер Шерер у изјави за Би-Би-Си.

„Покушај да канџама зграбите и повучете сауропода дугог тридесет метара није баш идеалан. Напад и држање пленом помоћу вилице вероватно је било много ефикасније“, додаје палеонтолог.

Другачија објашњења и могуће функције

Иако је хипотеза о „глави испред руку“ тренутно водећа, постоје и друге теорије. Палеонтолог Кевин Падијан је 2022. године сугерисао да су се руке смањиле како би се избегле случајне, али фаталне повреде током групног храњења.

У метежу око лешине, дугачке руке би биле изложене ризику да их други тираносауруси случајно или намерно одгризу, што би довело до тешких инфекција и смрти.

Упркос својој величини, руке ти-рекса нису биле потпуно бескорисне. Анализа скелета показује да су имале снажне мишиће и добро развијен рамени појас, што указује да су ипак имале неку функцију.

Неки научници сматрају да су могле да служе за придржавање женке током парења, као помоћ при устајању са тла или за стабилизацију током лова, јер је снажан угриз стварао огромну силу.

Занимљиво је да су млади ти-рексови имали пропорционално веће руке, па је могуће да су их користили за лов, док је та функција опадала како су одрастали и њихове вилице јачале.

Ову идеју о еволутивном тренду поткрепљује и откриће нове врсте џиновског предатора Meraxes gigas у Аргентини. Иако није у блиском сродству са тираносаурусима, и он је имао огромну главу и сићушне руке, што указује на то да су различите лозе месождера независно дошле до истог ефикасног решења за лов на велики плен.

Палеонтологија је поље које се непрестано мења, а свако ново откриће додаје делић слагалици о животу ових фасцинантних створења.

Идентификација Tyrannosaurus mcraeensis, старијег рођака ти-рекса, и дебате о статусу „патуљастог тиранина“ Nanotyrannus помажу научницима да створе потпунију слику екосистема касне креде и еволутивних притисака који су обликовали најпознатијег предатора свих времена.

„Управо су Антарктик и поларни региони места где се кроз анализу ледених језгара и климатских података најбоље могу проучавати процеси које је Миланковић описао пре више од једног века. Зато његово дело представља један од стубова будућег развоја наше поларне науке“, истакао је Шљиванчанин.

Према његовим речима, будућа српска поларна станица бавила би се климатологијом, метеорологијом, праћењем климатских промена и анализом атмосферских и ледених података, уз учешће у међународним научним пројектима.

„Теме Арктика и Антарктика данас имају све важнију улогу и у геополитици, јер се све већа пажња света усмерава ка поларним регионима. Питања климе, природних ресурса, научних истраживања и нових транспортних праваца чине ове области једним од најзначајнијих за будућност“, навео је Шљиванчанин.

Он је нагласио да је један од приоритета Центра јачање међународне сарадње и повезивање са водећим светским научним институцијама.

„Ми смо млад центар, али веома мотивисан. Као човек из спорта, навикао сам да себи постављам високе циљеве и тешке задатке. Управо те амбиције нас гурају напред и дају нам снагу да корак по корак градимо нешто важно за будућност српске науке“, закључио је Шљиванчанин.

Четврту међународну научно-пословну конференцију „POLAR 2026“ у Санкт Петербургу организовао је Руски арктички и антарктички научно-истраживачки институт, једна од водећих светских институција у области поларних истраживања.

На конференцији су се окупили научници и истраживачи из више земаља, а главне теме биле су климатске промене, савремена истраживања Арктика и Антарктика, као и међународна сарадња у области поларне науке.

Током боравка у Русији, делегација Центра одржала је више састанака са представницима међународних научних институција, са циљем успостављања сарадње и укључивања Србије у глобалне поларне истраживачке програме.

Посебну захвалност српска делегација упутила је директору Александру Макаровом и заменику директора Максиму Е. Татаркину на гостопримству и подршци будућој сарадњи са српским истраживачима.

Према новом систематском прегледу и мета-анализи , могуће је преокренути когнитивне ефекте шећерне исхране код глодара, али вероватно само делимично јер, нека оштећења се јављају чак и након усвајања здравијих прехрамбених навика.

Смањење уноса шећера може побољшати памћење код глодара који су претходно храњени намирницама богатим шећером, показала је студија, али не враћа памћење на ниво њихових вршњака који су константно храњени здравом исхраном.

Претходна истраживања су повезала начин исхране са високим садржајем масти и шећера (HFHS) са низом неурокогнитивних и бихевиоралних ефеката, али остаје нејасно колико су ти ефекти трајни ако се исхрана побољша.

За потребе нове студије, истраживачи су анализирали резултате 27 претклиничких студија које су укључивале контролисане експерименте на пацовима и мишевима, надајући се да ће осветлити како прелазак са HFHS дијета на здравију храну утиче на когницију.

„Наши резултати показују да побољшање квалитета исхране заиста користи памћењу“, каже водећа ауторка Симон Рен, биопсихолог на Технолошком универзитету у Сиднеју (UTS) у Аустралији. „Али та побољшања су била непотпуна. Чак и након недеља здраве исхране, памћење се није вратило на ниво који се види код животиња које никада нису јеле нездраву исхрану", додала је.

Спровођењем систематског прегледа и мета-анализе, Ренова и њене колеге су настојале да открију широке обрасце који произлазе из више од двадесетак студија.

Фокусирали су се на исхрану и памћење, али су пратили и друге потенцијалне индикаторе когнитивних ефеката као што су општа активност, мотивација за храну и понашање слично анксиозности или депресији.

Међу глодарима који су храњени нездравим намирницама најмање две недеље, они који су прешли на здравију храну најмање 24 сата константно су боље пролазили на тестовима памћења од оних који су наставили да једу брзу храну, показала је студија.

Ниједна друга когнитивна мера није показала конзистентна побољшања повезана са променама у исхрани, што сугерише да су ефекти били специфични за памћење.

Ефекти памћења разликовали су се у зависности од подтипова исхране, са значајним повећањем које је примећено код модела који користе намирнице са високим садржајем масти, али не и код исхране са високим садржајем шећера или са високим садржајем шећера.

„Видели смо јаснија побољшања памћења након што је исхрана са високим садржајем масти замењена здравом храном. Али исхрана богата додатим шећером, укључујући исхрану богату и мастима и шећером, показала је мало доказа о опоравку. То сугерише да шећер може бити кључни фактор у ограничавању опоравка памћења", каже Ренова.

Памћење, учење и регулисање апетита

Модели глодара били су кључни у изоловању ефекта исхране на памћење, објашњава виши аутор Мајк Кендиг, биопсихолог на УТС-у.

„Код људи, промене у исхрани се обично јављају уз промене у вежбању, расположењу и дневним рутинама, што отежава раздвајање ефеката саме исхране на функцију мозга“, каже Кендиг.

Чини се да се све ово усредсређује око хипокампуса, региона мозга који игра виталне улоге у памћењу и учењу – и учествује у регулисању апетита.

Исхрана која има висок садржај глутена код људи је и раније повезивана са смањеном запремином и функционисањем хипокампуса, што је повезано и са новом студијом.

„Наши налази указују на то да промена исхране првенствено побољшава просторно памћење зависно од хипокампуса, што наглашава доказе да је хипокампус посебно осетљив на промене у исхрани и друге факторе околине“, пишу истраживачи у новој студији.

Упркос оштећењу памћења, поента није да очајавате због свег шећера који сте већ појели, већ да препознате високе ризике и да што пре смањите унос шећера.

„Постоји општеприхваћено веровање да су ефекти нездраве исхране лако реверзибилни. Ови резултати указују на то да, барем када је у питању памћење, слика може бити компликованија, посебно када је исхрана богата додатим шећером. Побољшање квалитета исхране је и даље вредно труда. Али заштита здравља мозга може зависити и од избегавања дужег излагања нездравој исхрани, уместо претпоставке да се ефекти увек могу потпуно поништити касније", изјавио је Кендиг.

Студија је објављена у часопису Nutritional Neuroscience.

Али колико је заправо вруће Земљино језгро? И како су научници то открили ако не могу да оду толико дубоко испод површине?

Захваљујући комбинацији различитих метода, научници су проценили да је температура Земљиног језгра приближно једнака температури површине Сунца – достиже између око 5.000 до више од 5.500 степени Целзијуса. Та температура односи се на границу између унутрашњег и спољашњег језгра, за коју се сматра да је најтоплији део.

Међутим, ова температура није директно измерена. Она је изведена на основу експеримената и теорија које научници имају о саставу језгра.

Центар Земље састоји се углавном од гвожђа – око 85 одсто – помешаног са никлом и другим лакшим елементима. Тај материјал је у течном стању у спољашњем језгру, а у чврстом унутрашњем језгру. Научници су до ових сазнања дошли комбиновањем лабораторијских мерења легура гвожђа под високим притисцима, анализом састава метеорита и проучавањем начина на који се сеизмички таласи савијају или нестају док путују кроз унутрашњост планете.

Пошто је Земљино спољашње језгро углавном сачињено од течног гвожђа, температуре у том делу морају бити више од тачке топљења гвожђа. На површини планете, тачка топљења чистог гвожђа износи 1.538 степени Целзијуса. Али та вредност не узима у обзир „огромне притиске“ дубоке унутрашњости, објаснио је за Лајв сајенс, Квентин Вилијамс, физичар минерала са Универзитета Калифорније у Санта Крузу. Повећани притисци подижу тачку топљења гвожђа и већине других супстанци, што објашњава зашто је унутрашње језгро веома врело, али ипак остаје чврсто због огромног притиска.

Да би одредили температуру топљења гвожђа под астрономским притисцима, научници су спровели бројне експерименте који симулирају такве услове. У неким истраживањима, комад гвожђа био је притиснут између два зашиљена дијаманта (такозване ћелије са дијамантским наковњем) како би се створили високи притисци, док је ласер истовремено загревао гвожђе на високе температуре. У другим експериментима, делови гвожђа гађани су пројектилима велике брзине или изложени ударним зрацима како би се симулирали огромни притисци.

Резултати тих експеримената затим су пројектовани на услове који владају на граници између унутрашњег и спољашњег језгра, што је довело до процена.

„До извесне мере, све што знамо о Земљином језгру је образована претпоставка“, рекао је Шичун Хуанг, професор геологије на Универзитету Сун Јат-сен у Кини, за Лајв Сајенс. Многи процеси, попут начина на који се унутрашње језгро кристалише у чврсто стање, и даље су мистерија.

Вруће од самог почетка

Сва та топлота указује на јединствену историју наше планете. Када се Земља формирала, различити материјали су се спајали, укључујући и гвожђе које чини језгро. Та „гравитациона потенцијална енергија претворена је у топлоту“, објаснио је Хуанг.

Поред тога, научници сматрају да је током формирања Земље објекат величине Марса ударио у нашу прото-планету и да је тај судар унео огромну количину топлоте у њену унутрашњост. Неки научници такође верују да радиоактивни елементи, попут калијума, уранијума и торијума, доприносе унутрашњој топлоти планете, иако је и даље предмет расправе да ли се ти елементи заиста налазе у дубинама Земље, рекао је Хуанг.

Врело језгро такође доприноси способности Земље да подржава живот. За разлику од других планета, Земљина унутрашњост задржала је велики део своје првобитне, праисконске топлоте.

„Нисмо баш добри у хлађењу планете“, рекао је Вилијамс, мислећи на то да је Земља задржала много топлоте од свог настанка, за разлику од других каменитих планета у нашем Сунчевом систему.

Због тога наша планета има појаве попут тектонских плоча, које померају делове Земљине коре, доносе хранљиве материје на површину и стварају разноврсна станишта у којима живот може да се развија и напредује. Делимично течно гвоздено језгро такође ствара Земљино магнетно поље, које штити планету и живот на њој од опасних соларних ветрова.

„Ако вам је стало до живота, требало би да вас занима унутрашњост Земље“, рекао је Хуанг. Управо ужарено језгро у средишту наше планете омогућава свима нама да данас преживимо тамо где јесмо.

Ова признања додељују се од 1998. године и важе за један од најважнијих међународних програма за промоцију достигнућа жена у науци.

Гордана Вуњак Новаковић је ово признање освојила за географску регију Северне Америке, где живи и ради, а награђена је за свој истакнути рад у области биоинжињерства људских ткива, са циљем трансформације медицине и унапређења људског здравља.

На свечаној церемонији која ће бити одржана у Паризу 11. јуна, награду ће примити уз још четири научнице које су лауреаткиње за Африку и арапске државе, Азију и Пацифик, Европу, и Латинску Америку и Kарибе.

Интернационална награда „За жене у науци“ препознаје и промовише научну изузетност изванредних светских научница, а међу досадашњим лауреаткињама њих седам је након добијања ове награде добило и Нобелову награду.

Овогодишњи избор наглашава кључну улогу пет лауреаткиња у решавању глобалних здравствених и еколошких изазова: од револуционарног инжењеринга ткива и геномског истраживања, до иновација на пољу пољопривреде и утицаја исхране на ментално здравље.

О професорки Гордани Вуњак-Новаковић

Професорка Гордана Вуњак-Новаковић рођена је у Београду, завршила је Земунску гимназију, а дипломирала, магистрирала и докторирала на одсеку за хемијско инжењерство Технолошко-металуршког  факултета у Београду (где је била и професорка).

Специјализовала се за биомедицинско инжењерство као Фулбрајтова стипендисткиња на МИТ-у у Бостону. Данас је има звање универзитетског професора, највишег академског звања на Универзитету Kолумбија.

Светски је пионир у биоинжењерству, чији рад на узгајању људских ткива у лабораторијским условима помера границе регенеративне медицине.

Kао најцитиранија научница српског порекла свих времена, и прва инжењерка у звању универзитетског професора у историји Универзитета Kолумбија, она је и истакнута менторка која активно ради на оснаживању жена у науци широм света.

Кроз динамичне експерименте, сценске наративе и едукативне демонстрације, учесници ће имати прилику да истраже теме од природних феномена и свемира, преко невидљивог света честица, до свакодневних знања попут финансијске писмености и критичког размишљања.

Као и ранијих година, један од врхунаца овог програма су Експлодирајућа открића – интерактивни научни шоу-програм који је Милан Поповић у последњих 10 година извео неколико стотина пута у седам земаља, са најатрактивнијим научним демонстрацијама и најлуђим научним причама о открићима, инцидентима и природним феноменима.

Зорана Курбалија Новичић ове године долази из Шведске у Београд и представља „Приче које откључавају науку“, позивајући нас да заједно отворимо Торбу радозналости и кроз обичне ствари откријемо науку која нас окружује.

Мајкл Грегори из Француске представиће се програмом „Досије честица – трагом невидљивог света“. Овај динамичан шоу, помоћу обичних предмета, објашњава физику иза пројекта ЦЕРН.

Јединствена представа „Чувари змајевог блага“ ће кроз игру учити малишане о основама финансијске писмености. Овај програм Ерсте Банке научиће малишане како се управља новцем, зашто је важно да од малих ногу учимо да штедимо и како се, уз мало знања, гради сигурна будућност.

Експертинејџери, најмлађи али најперспективнији учесници Научног пикника,  доносе посебан изазов – једну тему, али из више научних углова.

Вођени идејом „Мисли зелено“, ученици приступају истом проблему кроз различите школске предмете, показујући колико је наука повезана и моћна када се удружи. Ученици из Гимназије „Свети Сава“ из Пожеге, воде кроз свет физике и откривају законе природе који обликују свет око нас.

Основна школа „Светозар Милетић“ приступа теми кроз екологију, указујући на значај очувања животне средине и одговорног односа према природи, кроз пример очувања острва Лида.

Из Математичке гимназије стиже паметна башта – спој програмирања, математике и екологије, где технологија постаје савезник природе, док ученици из Основне школе „Стеван Синђелић“ и Шесте београдске гимназије, кроз математику, показују како бројеви, модели и формуле могу помоћи у разумевању и решавању еколошких изазова.

Заједно са програмом Поље иновација и Башта идеја, Фестивал представља идеалну научно популарну забаву за све узрасте, а најмлађи посетиоци ће имати прилику и да се поиграју на Еко полигону.

Еко полигон представља иновативни спој екологије, физичког развоја и чисте дечије креативности. Направљен од рециклираних материјала, овај јединствени простор мотивише децу да кроз игру истражују своје моторичке способности и развијају машту. Овде свест о очувању природе расте заједно са дечијим осмесима и вештинама.

 Научни пикник се одржава у организацији Фестивала науке, у сарадњи са Шумарским факултетом Универзитета у Београду, на јединственој локацији Арборетума Шумарског факултета.

Ново откриће у Јужној Кореји указује да је утицај астероида можда био још сложенији него што смо мислили. Испод кратера насталог услед масивног удара пре око 42.000 година, тим који предводи геолог Џесу Лим из Корејског института за геонауке и минералне ресурсе идентификовао је неколико строматолита.

Строматолити су слојевите структуре које граде микробне простирке, сличне неким од најстаријих познатих доказа живота на Земљи. Ово откриће указује да је топлота настала услед удара можда створила дуготрајно хидротермално окружење слично топлим изворима, у којем су микробне заједнице могле да напредују.

Могуће је да су током ере интензивног бомбардовања, пре више милијарди година, ударни кратери попут ових створили безброј привремених уточишта за рани живот широм младе Земље. Прича о пореклу живота и даље је нејасна; још није потпуно познато када и како су се неживе компоненте спојиле на начин који је покренуо процесе који дефинишу биологију.

Један од главних трагова, међутим, може се пронаћи у строматолитима. На неколико места широм света ове структуре – слојевити минерални скелет који граде микроби попут цијанобактерија и других микроорганизама, сличан калцијум-карбонатним костима корала – пронађене су у слојевима старим чак 3,5 милијарди година. То представља неке од најстаријих доказа живота које је наша планета понудила. Али још много тога не знамо о томе како су ове заједнице настале и шириле се. Схватити то је као покушавати да замислите слагалицу од 1.000 са само седам доступних делова.

Басен Јеокјунг-Чогје у Хапчеону можда је управо додао још неколико делова тој слагалици, пружајући контекст открићима повезаним са ударним кратерима попут Чиксулуба, где су докази о микробним простиркама раније тумачени као материјал који је доспео у кратер, а не као заједнице које су се тамо природно развиле.

Иако је басен добро позната структура у облику чиније у пејзажу Корејског полуострва, његов идентитет као ударне структуре није био познат све до релативно скоро, како је показано у раду из 2021. године. Накнадне анализе показале су минералне трагове метеорског материјала помешаног са земаљским материјалом у басену, реконструисале његов облик како би се разумело како је дошло до удара, користиле радиокарбонске технике да би утврдиле када је настао и установиле да је некада садржао огромно водено тело.

Сада су Лим и његове колеге, копајући испод северозападног дела кратера, пронашли више строматолита пречника између 10 и 20 центиметара. Већ је познато да ударни кратер може да разбије и загреје Земљину кору на месту удара, стварајући систем у којем се полако расипајућа заостала топлота преноси на воду која испуњава настали басен – хидротермално ударно језеро.

Истраживачи су открили да су се ови строматолити вероватно формирали управо у таквом окружењу. Тим је анализирао њихов минерални састав и пронашао трагове елемента званог европијум, који постаје знатно растворљивији у врелим хидротермалним флуидима.

Европијум се обично тумачи као показатељ некадашње хидротермалне активности; представља снажан сигнал да је језеро које је некада испуњавало басен Јеокјунг-Чогје било хидротермалне природе. Овакво тумачење подржавају и други показатељи, попут високих нивоа калцијума, калцита и сумпора повезаних са микробима прилагођеним топлим окружењима, који су пронађени у седименту.

Методом радиоактивног угљеника један узорак строматолита датира у период пре између 23.400 и 14.600 година. То указује да је хидротермално језеро постојало неколико десетина миленијума. Ово такође пружа увид у то како је рана Земља можда била припремљена за настанак живота. Откриће показује да удар астероида може случајно да створи савршено спа уточиште за микробе.

Ако је рана Земља током периода интензивног бомбардовања била прекривена астероидним кратерима пре него што се унутрашњи Сунчев систем стабилизовао, могла је садржати многа таква уточишта. А овде ствари постају још занимљивије.

Рана Земља није имала много кисеоника пре око 2,4 милијарде година.

Научници сматрају да је појава првих фотосинтетичких облика живота, попут цијанобактерија, била барем делимично одговорна за ваздух који данас удишемо. Постоје и докази који сугеришу да је кисеоник можда био нуспроизвод микробног метаболизма који је изградио строматолите.

Сваки такав судар оставио је неизбрисиве ожиљке и трагове у структури наше галаксије. Астрономи, делујући попут космичких археолога, пажљиво претражују небо у потрази за овим древним остацима како би саставили бурну историју формирања Млечног пута.

Најновије откриће, објављено у часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, могло би да дода кључни, до сада непознати део те слагалице.

Како би пронашли комадиће који недостају, астрономи су се усредсредили на звезде сиромашне металима. Ове звезде су од посебног интереса јер су прве звезде у свемиру биле сачињене готово искључиво од најлакших елемената насталих у Великом праску: водоника и хелијума.

Тежи елементи, које астрономи збирно називају „металима", попут гвожђа, угљеника и кисеоника, створени су тек касније у ватреним језгрима масивних звезда.

Када су те звезде умирале у колосалним експлозијама супернова, расуле су ове теже елементе по свемиру, обогаћујући облаке гаса из којих су се рађале нове генерације звезда. Због тога, звезде са веома малим процентом метала су прави космички фосили, сведоци давне прошлости свемира.

Потрага за звездама-духовима

Звезде веома сиромашне металима (ВМП) моћан су алат у потрази за пореклом свемира, објашњава др Кара Батерсби, ванредна професорка физике на Универзитету у Конектикату, која није учествовала у студији.

„ВМП звезде постоје милијардама година и у себи чувају хемијске трагове о условима под којима су се формирале најраније генерације звезда и галаксија", навела је Батерсби. Проучавање њиховог састава и кретања може открити детаље о динамици раног свемира.

Потрага за овим звезданим фосилима углавном се одвијала у звезданом ореолу – огромном, дифузном облаку који окружује светлији диск Млечног пута.

Међутим, галактички диск, густо насељен младим звездама богатим металима и заклоњен густим облацима прашине, дуго је представљао готово непремостив изазов. То је као да покушавате да пронађете древне рушевине у срцу модерне, пренасељене метрополе обавијене смогом.

Главни аутор студије, др Федерико Сестито, постдокторанд на Центру за астрофизичка истраживања Универзитета у Хертфордширу, и његов тим успели су да превазиђу ову препреку. Користећи револуционарне податке са Свемирске опсерваторије Гаја (Gaia) Европске свемирске агенције (ЕСА), који прецизно мапира положај, кретање и састав скоро две милијарде звезда, они су успели да „просеју" галактички диск.

Идентификовали су 20 звезда сиромашних металима на изненађујуће малој удаљености од нас. Њихова старост се тешко може прецизно утврдити, али њихов хемијски састав недвосмислено указује да су старије од 10 милијарди година. Оно што их чини јединственим јесте то што имају готово идентичан хемијски потпис, што указује да су рођене у истом окружењу – унутар исте, сада уништене патуљасте галаксије.

Загонетка Локијеве орбите

Оно што је истраживаче у почетку збунило и инспирисало име „Локи" било је необично и наизглед контрадикторно кретање ових звезда. Једанаест звезда се кретало у истом смеру као и већина звезда у галактичком диску (проградна орбита), док се девет кретало у потпуно супротном смеру (ретроградна орбита).

Ова орбитална загонетка, попут трика нордијског бога преваре, била је кључ за разумевање природе древног судара.

„Ако је сценарио Локи тачан, онда је систем који се спојио са нашом галаксијом могао да распе своје звезде и у проградном и у ретроградном смеру", објаснио је др Сестито.

„То је могуће само ако се спајање догодило док је наш Млечни пут још био 'беба', много мањи и са слабијим гравитационим потенцијалом него данас. Космолошке симулације сугеришу да се то могло догодити најкасније три до четири милијарде година након Великог праска."

У тој раној фази, Млечни пут још није имао доминантну ротацију, па је судар могао да избаци звезде из пристижуће галаксије у различитим правцима.

Др Ханс-Валтер Рикс, директор одељења за галаксије и космологију на Институту Макс Планк за астрономију у Немачкој, који није био укључен у истраживање, истакао је да је најимпресивнији део студије „како су користили детаљно хемијско обиље елемената као отисак прста да идентификују заједничко порекло ових звезда у сада раскомаданој сателитској галаксији, иако се неке звезде крећу у једном, а неке у другом смеру."

Историја галактичког канибализма

Ово откриће се савршено уклапа у ширу слику галактичке археологије, области која проучава прошлост наше галаксије анализом звезданих популација. Млечни пут је растао кроз „галактички канибализам", а остаци тих космичких оброка су свуда око нас.

Један од најзначајнијих познатих догађаја био је судар са галаксијом Гаја – Кобасица – Енкелад (Gaia-Sausage-Enceladus (GSE)), који се одиграо пре осам до десет милијарди година и верује се да је обликовао унутрашњи ореол Млечног пута. Поред тога, дубоко у центру наше галаксије крију се и остаци древне галаксије Херакло.

Откриће Локија указује да се догодио још један велики судар, потенцијално на скали оног са Гаја – Кобасица – Енкелад, али су његови докази до сада били вешто скривени у „гужви" и сјају галактичког диска.

„Ако је ово стварно, то би значило да нам недостаје један велики део историје формирања Млечног пута и да бисмо можда морали да преиспитамо нашу тренутну слику како бисмо видели утицај таквог догађаја", рекао је др Александер Џи, доцент на одсеку за астрономију и астрофизику Универзитета у Чикагу.

Иако Џи, као и многи научници, задржава дозу здравог скептицизма и напомиње да се оваква открића понекад испоставе као делови већ познатих система, он додаје да је студија представила узбудљиву и интригантну нову могућност.

Ово откриће отвара врата за даља истраживања и показује да, иако смо много научили о нашем космичком дому, многе његове тајне још увек чекају да буду откривене, скривене дубоко у срцу Млечног пута.

Злато само себе штити

У новој студији објављеној у Physical Review Letters, истраживачи су открили да се атоми на површини злата природно преуређују у заштитне обрасце који драстично смањују реакције са кисеоником.

Ово откриће помаже да се објасни зашто златни накит и други предмети од злата могу остати нетакнути и без тамњења вековима, али и указује на могућност развоја ефикаснијих катализатора на бази злата за индустријске и енергетске примене.

„Људи су углавном мислили да злато не тамни једноставно зато што не реагује снажно са кисеоником“, рекао је Метју Монтемор, ванредни професор хемијског инжењерства на Школи науке и инжењерства Универзитета Тулејн.

„Оно што смо показали јесте да се код две најчешће врсте златних површина атоми на површини заправо преуређују на начин који злато чини много отпорнијим на оксидацију“, додаје Монтемор.

Симулaције откривају одбрану на нивоу атома

Користећи компјутерске симулације које предвиђају понашање атома и електрона, Монтемор и коаутор Санту Бисвас, постдокторски истраживач на Одељењу за хемијско и биомолекуларно инжењерство Универзитета Тулејн, проучавали су како молекули кисеоника реагују са две уобичајене структуре златних површина.

Открили су да би, без овог атомског преуређивања, молекули кисеоника могли много лакше да се раздвоје и реагују са златом.

Уместо тога, преуређене површине смањују реакције кисеоника за фактор од милијарду до билион пута, стварајући практично заштитну баријеру на атомском нивоу која омогућава да злато остане сјајно готово неограничено дуго.

Ови резултати нуде ново објашњење једне од најпознатијих особина злата, али и отварају врата потенцијалним напрецима у области катализације.

Како стабилан метал постаје катализатор

Катализатори на бази злата – материјали који убрзавају хемијске реакције – већ се користе у појединим индустријским процесима оксидације. Међутим, природна отпорност злата на раздвајање молекула кисеоника, иста особина која га чини привлачним за накит и електронику, може истовремено ограничити његову примену у хемијској индустрији и енергетским технологијама.

Катализатори од злата и паладијума користе се за производњу винил-ацетата, хемијског једињења које представља основу за многе пластике и друге материјале. Истраживачи такође проучавају примену златних катализатора за уклањање угљен-моноксида из издувних гасова аутомобила и производњу пропилен-оксида, важне индустријске хемикалије.

„Ако успете да ‘натерате’ злато да раздваја молекуле кисеоника, оно може постати веома ефикасан катализатор за одређене реакције. Наш рад указује на нову стратегију како би то могло да се постигне, спречавањем или преокретањем ових површинских преуређивања“, рекао је Монтемор.

Истраживачи су традиционално покушавали да побољшају златне катализаторе комбиновањем злата са другим металима или употребом сићушних наночестица злата на оксидним површинама. Нова открића сугеришу да би сама геометрија површине могла представљати још један пут ка повећању каталитичке активности злата.

Чини се да једну руку преферирамо у односу на другу зато што ходамо на две ноге, а наш већи мозак је „одлучио" да фаворизује десну. То значи да нисмо само ми, Хомо сапиенси, врста са израженом преференцијом. Тим научника је проценио да су и неандерталци такође већином били дешњаци, а што се више удаљавамо од нас на породичном стаблу, та склоност генерално слаби.

„Ово је прва студија која тестира неколико главних хипотеза о људској доминантној руци у јединственом оквиру", наглашава Томас Пишел, еволуциони антрополог са Универзитета у Оксфорду.

„Посматрајући бројне врсте примата, можемо почети да разумемо који су аспекти доминантне руке древни и заједнички, а који су јединствено људски", додаје Пишел.

Претходна истраживања су већ показала да је склоност ка левој или десној руци углавном одређена генетиком, а фетуси показују преференцију већ у осмој недељи у материци.

Али прича сеже много даље од наших непосредних предака. Археолошки докази, први пут објављени 2016. године, сведоче да су хоминини фаворизовали десну руку још пре 1,8 милиона година.

Анализа 41 врсте примата открила људску јединственост

У новој студији, научници са универзитета у Оксфорду и Редингу кренули су да истраже како, када и зашто је ова преференција настала. Постојале су хипотезе да је дешњаштво почело када су наши преци почели да користе алат, сишли са дрвећа, почели да ходају усправно или у време биолошких промена попут повећања телесне масе или величине мозга.

Тим је започео мета-анализом података о више од 2.000 јединки из 41 врсте мајмуна, укључујући и људе. Ови подаци су затим испитани помоћу модела који узимају у обзир еволуционе односе међу врстама.

Истраживачи су тражили знакове склоности једној руци у односу на другу и јачину те преференције. За већину врста било је мало доказа о било каквој склоности, али људи су се истицали као аномалија са снажном преференцијом за десну руку. Једино је источнојавански лангур (Trachypithecus auratus) имао јачу склоност ка десној страни, док су, занимљиво, орангутани и прћасти мајмуни показивали благу склоност ка левој руци.

Када су истраживачи испитали који од претпостављених фактора играју улогу, открили су да су најјаче везе са доминантном руком имали величина мозга и релативна дужина руку и ногу.

Древна прича у две фазе: Усправан ход и већи мозак

Из ових података, тим је могао да екстраполира модел на наше изумрле рођаке, попут неандерталаца, како би видео да ли су и они имали склоност ка једној руци. Из података се појавио фасцинантан образац, са Хомо сапиенсом који се уклапа у јасан еволутивни тренд.

Наши старији преци, попут Аустралопитекуса афаренсиса, показивали су само благу склоност ка десној руци. Али до тренутка када се род 'хомо' појавио на сцени, та склоност је јачала. Хомо ергастер и Хомо еректус су у моделу показивали све већу склоност десној руци, а неандерталци, наши најближи рођаци, још јачу, одмах иза нас.

Занимљив изузетак који потврђује правило могао би бити Хомо флоресиенсис – такозвани „хобити" из Индонезије. Они су имали врло благу преференцију за било коју руку, отприлике на нивоу данашњих шимпанзи (Pan troglodytes). Ово би могло да подржи хипотезу истраживача да су велики мозак и бипедализам (усправан ход) покретали развој дешњаштва. Уосталом, ови „хобити" су имали релативно мале мозгове и нису се у потпуности одрекли пењања по дрвећу.

Заједно, налази говоре да се ова особина фаворизовања једне руке тако снажно развила у две фазе. Прво, наши преци су почели да ходају усправно, што је ослободило њихове предње удове за друге послове и омогућило рукама да еволуирају у осетљиве инструменте фине моторичке контроле на које се данас ослањамо.

Али зашто је онда 90 одсто нас „изабрало" десну руку, у ономе што би у суштини требало да буде ствар чисте случајности? То би могло да се сведе на начин на који су наши мозгови ожичени, тако да се свака хемисфера специјализује за различите задатке. Како се та неуронска ефикасност развијала и мозгови постајали већи, преференција десне руке могла је да постане „уграђена", обележавајући другу фазу у овом развоју.

„Почетна промена у кретању изазвана бипедализмом може се посматрати као пружање еколошких и анатомских прилика за мануелну специјализацију, док је енцефализација можда касније ојачала и даље каналисала обрасце латерализације на нивоу популације", пишу истраживачи.

Научници указују да су пред нама и даље отворена питања, попут оног зашто леворуки људи уопште постоје у популацији, али и да ли се слични еволутивни обрасци могу видети код других животиња са преферираним удовима, попут папагаја и кенгура.

Истовремено, савремена истраживања настављају да бацају светло на неуролошке разлике, потврђујући да је леворукост чешћа код неких неуродивергентних особа и да може пружити предност у одређеним спортовима, чинећи овај еволутивни „изузетак" фасцинантним пољем за будуће студије.

Недавно је откривено да не постоји један, већ два начина на које смеђа маст генерише топлоту: дуго познати процес повезан са UCP1 протеином и новији процес назван узалудни циклус креатина.

До сада није било јасно како се одвија узалудни циклус креатина – тако да идентификовање регулатора који га контролише има импликације за побољшање здравља у неколико области.

„Ово је први пут да смо идентификовали како се активира алтернативни пут производње топлоте, независно од класичног система. То отвара врата разумевању како вишеструки системи за сагоревање енергије раде заједно како би тело одржали топлим на тачно правој температури", каже биохемичар Лоренс Казак са Универзитета Макгил.

Откриће је направљено пажљивим испитивањем смеђе масти код мишева изложених хладноћи и хемикалија које су се накупиле. Ове хемикалије су затим тестиране на ензим за који се зна да је кључан за узалудни циклус креатина: ткивно неспецифична алкална фосфатаза (TNAP).

Истраживачи су открили да глицерол, окосница неких молекула масти, може да активира TNAP. Напредно 3D мапирање ензима открило је како: Глицерол се везује за специфичну шупљину у TNAP-у, коју су истраживачи назвали „глицеролски џеп“.

Да би потврдили своје налазе, тим је испитивао ретку болест костију повезану са ниским нивоима TNAP-а названу хипофосфатазија , где кости не калцификују правилно, што их чини меким и слабим. Анализирали су генетске записе око 500.000 људи у бази података британске Биобанке и повезали мутације у глицеролском џепу са мањом густином костију и смањеном активношћу TNAP-а – што је додатни доказ да TNAP делује као кључни молекуларни регулатор.

Отварање врата новој врсти лечења

„Ово откриће“, каже ћелијски биолог са Универзитета Макгил, Марк Меки, „отвара врата новој врсти лечења, где повећање активности ензима TNAP кроз његов глицеролски џеп природним или синтетичким биоактивним једињењима може потенцијално појачати корисне ефекте ензима код пацијената, како би се помогло у обнављању недостајуће минерализације костију на здрав ниво".

Рано је говорити о третманима, али идентификовање начина на који се активира овај пут производње топлоте у смеђим мастима је велики корак ка његовој контроли, преноси Science Alert.

Тренутно се терапија замене ензима користи за хипофосфатазију, али захтева три ињекције недељно. Истраживачи се надају да би њихов рад могао довести до лекова који се лакше примењују. Кандидати за лекове се већ процењују.

И док здравље костију може бити директнија веза овде, постоје и импликације за борбу против гојазности и дијабетеса – стања где је потрошња енергије важна.

Претходна истраживања су повезала узалудни циклус креатина са гојазношћу код мишева, мада вреди напоменути да ови глодари имају више смеђе масти него људи, у односу на величину тела.

Будућа истраживања могу истражити улогу TNAP-а у тим условима, али за сада имамо нови увид у кључни механизам за сагоревање енергије: два пута која раде заједно, али делују независно.

„Наш рад не само да проширује концептуални оквир путева расипања енергије, већ и отвара могућности за структурно вођен дизајн TNAP активатора, нудећи циљану алтернативу терапији замене ензима за скелетне болести. Шире импликације могу се проширити далеко изван масног ткива и костију", пишу истраживачи у објављеном раду.

Истраживање је објављено у часопису Nature.

Научници све чешће указују да ове промене нису знак слабљења когнитивних способности, већ пре свега адаптација која припрема мозак за нову, изузетно захтевну улогу – мајчинство.

Промене у мозгу: више фокуса, а не пад когнитивних способности

Током првих месеци након порођаја, истраживања показују да може доћи до повећања укупног обима мозга код мајки. Тај налаз стоји у супротности са широко распрострањеним уверењем о такозваном „мајчинском мозгу“, односно осећају да је памћење слабије и да менталне функције нису на уобичајеном нивоу.

Многе жене у том периоду заиста пријављују тешкоће са концентрацијом или памћењем, али научници све чешће тумаче да није реч о опадању способности, већ о преусмеравању пажње. Мозак се, условно речено, „подешава“ да приоритет даје новорођенчету.

Неуролошка основа везивања за бебу

Ове промене нису само субјективни доживљај. Студије показују да су оне повезане са конкретним облицима понашања који су од суштинског значаја за однос мајке и детета. Уочено је структурно повећање у више регија мозга које су одговорне за емоције, мотивацију и доношење одлука.

Управо те промене омогућавају мајкама да снажно реагују на бебине сигнале – да осете задовољство када се дете насмеши, да осете узнемиреност када плаче, али и да пронађу адекватан начин да на те сигнале одговоре.

Другим речима, мозак се не мења насумично. Он постаје прецизнији инструмент за разумевање потреба детета. Ове неуролошке адаптације омогућавају мајци да „се стави у бебину перспективу“, да боље процени шта је у датом тренутку потребно – храна, утеха, сан или контакт. Истовремено, долази и до појачања сензорних способности, што олакшава интеракцију са новорођенчетом у најранијим фазама живота.

Еволуција и смисао промена

Посматрано из еволутивне перспективе, овакве промене имају јасан смисао. Свака адаптација која повећава способност мајке да брине о детету и штити га, доприноси не само опстанку потомства већ и репродуктивном успеху саме мајке. Управо зато се сматра да су ове промене дубоко укорењене у људској биологији.

Ипак, питање које остаје отворено јесте шта се дешава са тим променама на дужи рок. Неке од њих се повлаче након порођаја, док друге могу трајати годинама.

Научници настоје да утврде да ли су касније промене у мозгу последица хормоналних осцилација и имунолошких процеса током трудноће, или су, пак, резултат искуства родитељства.

Неуропластичност: мозак се мења кроз искуство

У том контексту важан је појам неуропластичности – способности мозга да се мења и прилагођава. Некада се сматрало да је та способност резервисана углавном за детињство, али је данас јасно да мозак остаје пластичан и у одраслом добу.

Искуство, нарочито интензивно и емоционално као што је родитељство, може да доведе до стварања нових и јачих неуронских веза.

Што је искуство интензивније, то су и промене у мозгу израженије. То важи не само за мајке, већ и за очеве. Истраживања су показала да и код очева долази до појачане активности у регијама мозга повезаним са родитељством, посебно код оних који су примарни старатељи.

У једној студији која је обухватила истополне мушке парове са новорођенчетом, утврђено је да отац који више времена проводи са дететом показује снажнију неуролошку реакцију на његове сигнале него партнер.

Ови налази доводе у питање уобичајено уверење да су жене „природно“ предодређене да буду главни неговатељи. Иако трудноћа даје почетни биолошки подстицај, искуство и емоционална повезаност играју кључну улогу.

Другим речима, мозак се обликује кроз однос, а не искључиво кроз биологију.

Да ли мајчинство штити мозак од старења

Још један занимљив аспект односи се на дугорочне ефекте мајчинства. Истраживања показују да жене које су родиле више деце могу имати нешто „млађи“ мозак у односу на своје године.

Конкретно, код њих се у мањој мери уочавају промене које се иначе повезују са старењем, попут смањења сиве масе и пропадања беле масе. То указује на могућност да мајчинство има извесни заштитни ефекат.

Ипак, научници упозоравају да се ови налази не смеју прецењивати. Разлике су релативно умерене, а процес старења мозга зависи од великог броја фактора – генетике, начина живота, стреса и здравственог стања. Мајчинство је само један од елемената у тој сложеној слици.

Стрес, исцрпљеност и рањивост

Управо стрес представља важан део приче. Иако неке промене у мозгу помажу мајкама да се изборе са изазовима, друге могу повећати осетљивост на стрес.

Плач детета, на пример, може покренути физиолошке реакције у организму, укључујући лучење хормона стреса, попут кортизола. То је део такозваног „бори се или бежи“ механизма, који припрема тело на брзу реакцију.

Када се томе дода чињеница да је мајка практично непрекидно изложена сигналима детета, постаје јасно колико тај период може бити захтеван. Недостатак сна, смањена социјална интеракција и стална одговорност могу створити услове у којима је повећан ризик од проблема са менталним здрављем, укључујући постпорођајну депресију.

Због тога је важно разумети који механизми стоје иза ових промена и који фактори могу довести до повећане рањивости. Подршка окружења, укљученост партнера и доступност здравствене неге играју кључну улогу у том процесу.

Мајчинство и идентитет: између куће и посла

Поред биолошких и психолошких промена, мајчинство доноси и дубоке промене у друштвеној улози и личном идентитету. Жена више није само појединац – она постаје мајка, што подразумева нове одговорности, али и нова очекивања друштва. Тај прелаз може бити извор унутрашњег конфликта, нарочито у савременом друштву које често раздваја приватну и професионалну сферу.

Многе жене описују осећај да морају да „глуме“ различите улоге – на послу као да нису мајке, а код куће као да не раде. Тај раскорак може бити изазован, посебно у раним фазама мајчинства, када захтеви детета остављају мало простора за друге аспекте живота.

С временом, међутим, многе успевају да пронађу равнотежу и интегришу различите делове свог идентитета. Ипак, тај процес није једноставан нити исти за све. Он зависи од животних околности, подршке окружења и личних очекивања.

Све у свему, мајчинство представља сложен спој биолошких, психолошких и друштвених промена. Мозак се у том процесу не смањује и не слаби – он се мења како би одговорио на нове изазове. Управо у тим променама лежи кључ разумевања мајчинства, не као стања губитка, већ као дубоке трансформације.

Онда је, током једног излета на Америчким Девичанским Острвима 2017. године, Такер отишао на последњи зарон и нестао. Капетан брода пронашао је његово тело сат времена касније, на дубини од десет метара.

Истрага је утврдила да је доживео хипоксични блекаут. Онесвестио се јер његов мозак није добијао довољно кисеоника, што је проблем који се може јавити без упозорења, чак и код искусних пливача. Једном када особа изгуби свест, тело тоне, а плућа се испуне водом.

Скрхана болом, породица Френсис одлучила је да покуша да учини нешто како би смањила ризик од оваквих трагедија. Обратили су се Ерики Шагатај, физиологу са Универзитета Средње Шведске у Естерсунду.

Она проучава људе који свакодневно ризикују губитак свести док роне на дубине веће од висине Кипа слободе (46,5 + 46,9 метара постоље): такмичарске рониоце на дах, познате и као апнеисте. Најбољи међу њима могу да задрже дах скоро 30 минута.

Физиологија екстрема: Тело на ивици могућег

Такмичари у роњењу на дах померају границе онога што се некада сматрало људским могућностима. На дубини од 70 метара, притисак воде смањује плућа на величину флаше газираног пића. Крв продире у грудни кош, који се увлачи, остављајући кожу да виси око ребара.

На још већим дубинама, крв која напушта мозак подсећа на црни муљ јер садржи изузетно мало кисеоника. Ипак, рониоци се најчешће враћају на површину без икаквих последица, и на тај начин, како каже физиолог Дејмијан Бејли са Универзитета Јужног Велса, „изнова исписују медицинске уџбенике".

Истраживања ронилаца на дах пружају бољи увид у лечење озбиљних здравствених проблема, али и помажу у остварењу циља породице Френсис – стварању уређаја који би упозоравао пливаче на опасност и спречавао смрти попут оне њиховог сина.

Тело се током зарона брани активирањем низа адаптационих механизама познатих као „рефлекс роњења код сисара". Срчани ритам се успорава, периферни крвни судови се сужавају како би крв преусмерили ка виталним органима, а крв се помера у грудну шупљину како би заштитила плућа од колапса под високим притиском.

Слезина, која служи као резервоар црвених крвних зрнаца, скупља се и отпушта додатни кисеоник у крвоток. Колико је овај механизам кључан, показује пример народа Баџао, „морских номада“ из Индонезије, који су еволуцијом развили генетски условљену већу слезину, што им омогућава да дуже бораве под водом.

Невидљиви ризик и потрага за решењем

Упркос овим адаптацијама, опасности су стварне. Хипоксични блекаут је подмукли ризик, не само за рониоце, већ и за синхро-пливаче и играче подводног рагбија.

Брит Џексон, директорка непрофитне организације за превенцију, каже да је тешко доћи до прецизних података, али њена група је документовала 110 смртних случајева у последње две деценије. Они који су преживели блекаут кажу да су имали осећај да могу вечно да држе дах. „То је као еуфорија код тркача", објашњава Џексон.

Уз финансијску помоћ породице Френсис, Ерика Шагатај је изградила преносиву лабораторију коју поставља на локацијама попут чувене Плаве рупе у Египту. Тамо мери потрошњу кисеоника, пулс и ниво угљен-диоксида код ронилаца.

Један од проблема који је приметила, посебно код почетника, јесте невољна хипервентилација – узимање неколико брзих удаха пре зарона. Тиме се избацује угљен-диоксид, који иначе телу даје ургентну команду „диши сад!“.

„Угљен-диоксид је наш најбољи пријатељ", каже Хуан Валдивија-Валдивија, неурохирург који се и сам бави роњењем на дах. Без тог сигнала, рониоци продужавају зарон предуго и ризикују губитак свести. Тим професорке Шагатај је такође открио да уобичајено правило одмарања на површини двоструко дуже од трајања зарона није довољно за скоро трећину ронилаца, што их доводи у повећан ризик.

Од спортских рекорда до менталног здравља

Напредак у овом спорту је запањујућ. Француски ронилац Жак Мајол је 1976. поставио рекорд зароном од 101 метар. Данас су те дубине значајно премашене, а спортисти попут Петра Кловара постављају рекорде са заронима до 137 метара. Ови спортисти комбинују менталне и физичке стратегије које надмашују чак и оне које користе алпинисти.

Истраживања су показала да ове технике имају примену и изван спорта. Вежбе дисања које користе рониоци могу помоћи асматичарима, док контрола стреса и концентрација помажу особама са анксиозношћу и паничним поремећајима. Роњење на дах активира парасимпатички нервни систем, природни механизам тела за смирење, учећи појединце да на притисак реагују опуштањем, а не паником.

„Способност да се контролишете, концентришете и опустите су вештине које су веома корисне у свакодневном животу", каже Олег Г. Мелихов, медицински званичник Међународне асоцијације за проучавање апнее.

Истраживања ронилаца на дах пружају и кључне информације о здрављу опште популације.

„Роњење на дах је савршен модел за разумевање онога што се дешава при ниским нивоима кисеоника у крви", објашњава Франк Пернет, сарадник Шагатајеве. Овај дефицит је проблем код многих стања, од плућних инфекција до апнеје у сну.

Студије такође помажу у разумевању рада срца, али и крвно-мождане баријере, ћелијског „зида" који штити мозак од токсина. Дејмијан Бејли сматра да роњење може деловати као „убрзани модел старења мозга", омогућавајући научницима да тестирају његове границе и науче више о отпорности.

Иако је циљ породице Френсис развој уређаја за упозорење, свесни су да је пут до тога дуг. У међувремену, едукација и строга правила, попут оног да се никада не рони сам, остају кључни. Хуан Валдивија-Валдивија, који је и сам преживео блекаут захваљујући присебности колега, најбоље сумира суштину овог спорта.

„Волео бих да је више људи свесно опасности од блекаута", каже он. „Роњење на дах може вам пружити веома испуњен живот, или вам га може одузети."

Мисија „Психеја“ путује ка истоименој свемирској стени за коју се верује да садржи језгро од гвожђа, никла и злата.

Свемирска стена добила је надимак и „златни астероид“ јер се сматра да садржи језгро од гвожђа, никла и злата вредно чак 10.000 квадрилиона долара.

Беспилотна летелица полетела је из Свемирског центра „Кенеди“ на Флориди у октобру 2023. године.

Ако све буде текло по плану, летелица ће стићи до астероида крајем 2029. године.

Тренутно пролази близу Марса у оквиру посебног маневра познатог као „гравитациона помоћ“, што значи да ће гравитација Марса помоћи да повуче летелицу напред, дајући јој додатно убрзање и омогућавајући уштеду горива током дугог путовања ка Психеји.

Астероид од злата

Негде између орбита Марса и Јупитера налази се метални астероид познат као 16 Psyche.

Први пут је откривен 1852. године, а пошто је био 16. астероид који је откривен, понекад се назива и 16 Психеја.

Ради се о огромној и јединственој свемирској стени пречника 226 километара. Верује се да уколико би се искористили сви материјали од којих је сачињен, свака особа на планети би постала милијардер!

Ова мисија је део новог Насиног јефтиног роботског програма „Дискавери“, у оквиру којег ће летелица покушати да открије више о неистраженим астероидима попут овог.

Стручњаци сматрају да је астероид Психеја посебан и другачији од већине других астероида, који су углавном сачињени од камена и леда.

Верује се да би Психа могла представљати језгро ране планете која је касније изгубила околни материјал. Њено истраживање могло би да помогне НАСА-и да боље разуме како су планете настале.

Откривање да ли астероид има магнетно поље могло би да потврди њихову теорију о настанку планета.