Када шаљемо сонде да истражују Сунчев систем, оне могу ненамерно понети и облике живота.

Иако поступци деконтаминације смањују број микробних спора које „шверцују“ пут, ни најбоље праксе не могу у потпуности да уклоне проблем. Према важећим смерницама, на летелицама које иду ка Марсу не би смело бити више од 300 спора по квадратном метру.

Очекује се да би било шта што је еволуирало милијардама година у земаљским условима тешко преживело пут кроз свемир на спољашњој страни ракете. Међутим, врсте које су довољно отпорне да преживе деконтаминацију унутар летелице могле би уједно бити и најспремније да издрже путовање кроз свемир.

Већина истраживања у том правцу фокусирала се на бактерије, које стварају споре које функционишу као својеврсни „чамац за спасавање“ или капсула за преживљавање када услови постану неповољни. Насупрот томе, гљивицама је посвећено мање пажње у истраживањима планетарне заштите, иако су неке показале отпорност у екстремним условима.

Према Уговору о свемиру Уједињених нација из 1967. године, свако истраживање свемира мора предузети кораке како би се избегла штетна контаминација других светова. То значи да морамо знати који потенцијални загађивачи могу реално „стопирати“ кроз Сунчев систем и настанити се на другој планети или сателиту.

Венкатесваран и њене колеге узели су брисеве из Насиних чистих соба коришћених у програму Марс 2020 како би боље разумели потенцијалну претњу од гљивица. Конкретно, желели су да идентификују гљивичне споре, такозване конидије, и утврде да ли би неке од њих могле преживети симулиране услове свемирског путовања.

Чак су и деконтаминиране чисте собе дале 27 сојева гљивица.

„Ако разумемо како доломит расте у природи, могли бисмо да научимо нове стратегије за подстицање раста кристала у савременим технолошким материјалима“, навео је Венхао Сун, професор науке о материјалима и инжењерства на Универзитету у Мичигену и главни аутор рада објављеног у часопису Сајенс.

Зашто је раст доломита толико спор

Кључни пробој дошао је из разумевања шта ремети доломит док се формира. У води, минерали обично расту тако што се атоми уредно везују за површину кристала. Доломит се понаша другачије јер је његова структура састављена од наизменичних слојева калцијума и магнезијума.

Како кристал расте, ова два елемента се често везују насумично уместо да се правилно поређају.

То ствара структурне грешке које блокирају даљи раст. Резултат је изузетно спор процес. Тим темпом, формирање једног правилно уређеног слоја доломита може потрајати и до 10 милиона година.

Природни механизам „ресетовања“

Истраживачи су схватили да ове грешке нису трајне. Атоми који су на погрешном месту мање су стабилни и склонији растварању када дођу у контакт са водом. У природним условима, циклуси попут кише или плиме и осеке стално уклањају те неправилности.

Временом, овај процес чисти површину тако да нови, правилно распоређени слојеви могу да се формирају. Уместо да један слој настаје милионима година, доломит може да се постепено гради у знатно краћим интервалима. Током дугих геолошких периода, то доводи до великих наслага какве видимо у древним стенама.

Симулација раста кристала на атомском нивоу

Да би тестирао своју идеју, тим је морао да моделује како атоми међусобно делују током формирања доломита. То захтева прорачуне енергије у безбројним интеракцијама између електрона и атома, што је обично изузетно захтевно у погледу рачунарске снаге.

Истраживачи из центра ПРИСМС на Универзитету у Мичигену развили су софтвер који поједностављује овај изазов. Он израчунава енергију за одређене распореде атома, а затим предвиђа друге на основу симетрије кристалне структуре.

„Наш софтвер израчунава енергију за неке распореде атома, а затим екстраполира и предвиђа енергије за друге распореде на основу симетрије кристалне структуре“, истакао је Брајан Пучала, један од главних програмера софтвера и истраживач на Универзитету у Мичигену.

Овај приступ омогућио је симулацију раста доломита у временским оквирима који одражавају стварне геолошке процесе.

„Сваки атомски корак би иначе захтевао више од 5.000 сати рада процесора на суперкомпјутеру. Сада исти прорачун можемо да урадимо за две милисекунде на десктоп рачунару“, рекао је Џунсу Ким, докторанд и први аутор студије.

Лабораторијски експеримент потврђује теорију

Природна окружења у којима се доломит и данас формира често пролазе кроз циклусе плављења и исушивања, што подржава теорију истраживача. Ипак, био је потребан и директан експериментални доказ.

До њега су дошли Јуки Кимура, професор науке о материјалима на Универзитету Хокаидо, и Томоја Јамазаки, постдокторски истраживач у његовој лабораторији. Они су искористили необичну особину трансмисијских електронских микроскопа да репродукују овај процес.

„Електронски микроскопи обично користе сноп електрона само за снимање узорака. Међутим, тај сноп може и да разложи воду, стварајући киселину која може да раствори кристале. Обично је то проблем за снимање, али у овом случају, растварање је управо оно што нам је било потребно“, рекао је Кимура.

Тим је поставио мали кристал доломита у раствор који садржи калцијум и магнезијум. Затим су импулсно укључивали електронски сноп 4.000 пута током два сата, стално уклањајући грешке како су настајале.

Након овог процеса, кристал је порастао на око 100 нанометара, односно приближно 250.000 пута мање од једног инча. Тај раст одговарао је формирању око 300 слојева доломита. Претходни експерименти нису успевали да произведу више од пет слојева.

Значај за савремену технологију

Решење „проблема доломита“ не објашњава само геолошку мистерију, већ пружа и увид у то како контролисати раст кристала у напредним материјалима који се користе у модерној технологији.

„У прошлости су произвођачи кристала, желећи материјале без грешака, покушавали да их узгајају веома споро“, рекао је Сун. „Наша теорија показује да можете брзо узгајати материјале без грешака, ако током раста повремено уклањате те грешке.“

Овај концепт би могао да унапреди производњу полупроводника, соларних панела, батерија и других високотехнолошких производа.

Истраживање су финансирали фонд Америчког хемијског друштва за истраживања нафте (ПРФ), Министарство енергетике САД и Јапанско друштво за промоцију науке.

Истраживање се заснива на примени тзв. екстрацелуларних везикула – сићушних „пакета“ које ћелије користе за комуникацију добијених из људских матичних ћелија. Ове честице су унетe у организам кроз нос, што им омогућава да релативно директно стигну до мозга.

Резултати су били изузетни: већ након кратког периода дошло је до значајног побољшања функције памћења и општег стања мозга. Према наводима истраживача, ефекти су трајали месецима. 

Смањење упале као кључ опоравка

Један од главних узрока когнитивног пада током старења јесте хронична упала у мозгу. Управо ту ова терапија показује свој највећи потенцијал.

Назални спреј је значајно смањио неуроинфламацију – процес који оштећује неуроне и нарушава њихову комуникацију. Истовремено, побољшана је функција митохондрија, „енергетских фабрика“ ћелија, што је допринело опоравку можданих функција.

Један од аутора студије објашњава: „Показујемо да старење мозга може да се преокрене“, наводи истраживач, додајући да би овај приступ могао да помогне људима да остану „ментално оштри и друштвено активни“. 

Обнова памћења и понашања

У експериментима, мишеви који су примили терапију показали су значајно боље резултате у тестовима памћења у поређењу са нетретираним јединкама.

Понашање животиња такође се побољшало: били су активнији, боље су препознавали окружење и реаговали сличније младим, здравим мишевима.

Ови резултати указују да третман не утиче само на један аспект мозга, већ на читав когнитивни систем.

Иако је истраживање рађено на животињама, његове импликације су значајне за болести попут Алцхајмерове деменције.

Научници истичу да тренутне терапије углавном само успоравају напредовање болести, али не могу да преокрену оштећења.

Овај нови приступ, међутим, делује на основне механизме – смањује упалу, побољшава ћелијску функцију и потенцијално обнавља оштећене неуронске мреже.

Ограничења и наредни кораци

Упркос обећавајућим резултатима, научници наглашавају да је ово тек рана фаза истраживања.

Терапија још увек није тестирана на људима, а пут до клиничке примене може потрајати годинама.

Потребна су додатна испитивања како би се утврдила безбедност, оптималне дозе и дугорочни ефекти.

Како истраживачи истичу, „пут ка примени код људи тек почиње“, али резултати дају снажан разлог за оптимизам. 

Да ли је ово почетак револуције у лечењу старења мозга? Иако је прерано за коначне закључке, ова студија отвара нову перспективу: да старење мозга није нужно неповратан процес.

Ако се резултати потврде и код људи, једноставан назални спреј могао би у будућности постати један од кључних алата у борби против деменције и когнитивног пада.

До тада, научна заједница наставља да истражује – са све већом надом да је преокрет у лечењу неуродегенеративних болести на видику.

Током рутинског годишњег мониторинга квалитета воде Нишаве код Димитровграда, др Борис Новаковић приметио је на своје велико изненађење једног мужјака „великог љубичастог трчуљка” у приобалној вегетацији на ивици реке, близу воде, а потом га је и сакупио.

Упркос бројним циљаним напорима током протекле деценије, укључујући ручну претрагу и постављање клопки у долини Нишаве од Димитровграда до Пирота, аутори научног рада нису успели да сакупе додатне примерке ове врсте, што говори у прилог томе да се врста за сада може сматрати ретком у Србији.

„Велики љубичасти трчуљак” припада роду Carabus, који представља један од врстама најбогатијих родова тврдокрилаца и инсеката уопште, са скоро 1.000 препознатих врста. Само на Балкану су познате 44 врсте из овог рода, од којих је скоро једна петина ендемична. Подрод Procerus, коме припада C. scabrosus, представља јасно дефинисану групу крупних, нелетећих и робустних врста, које карактеришу дуге, закривљене мандибуле, дворежњевита горња усна, грубо наборана леђна површина главе и вратног штита и квргаста покрилца, што их чини посебно визуелно препознатљивим међу трчуљцима.

Група најкрупнијих европских тврдокрилаца

Подрод обухвата пет врста и већи број подврста распрострањених од Италије на западу до Ирана на истоку, често са веома локализованим распрострањењем. У Србији је до сада била забележена само једна врста овог подрода – Carabus gigas („џиновски или гигантски трчуљак”). Код нас је широко распрострањена, од Фрушке горе на северу до шумовитих подручја широм остатка земље, а најчешће насељава листопадне шуме на већим надморским висинама.

Са дужином тела одраслих јединки већом од 50 милиметара, C. scabrosus спада међу најкрупније европске тврдокрилце и инсекте. Врсту карактеришу испупчена, грубо квргаста покрилца и металноплав или љубичаст одсјај површине тела, за разлику од „џиновског трчуљка”, који је потпуно црн.

Глава и мандибуле су издужени и служе за увлачење у љуштуру копнених пужева, јер су и одрасле јединке и ларве малакофагне, односно хране се пужевима. У поређењу са „џиновским трчуљком”, „велики љубичасти трчуљак” поседује и нешто мање испупчена покрилца, а разликује се од њега и по облику вратног штита и едеагуса (копулаторног органа мужјака).

Осим на Балкану, C. scabrosus живи и у Малој Азији, на Кавказу и северној обали Црног мора, укључујући Крим. Врста се превасходно јавља у листопадним шумама (посебно буковим и храстовим) са дубоким слојем стеље, на каменитим падинама планина, обично од низија до приближно 1.500 метара надморске висине.

Две подврсте „великог љубичастог трчуљка” се јављају на подручју Балкана: Carabus scabrosus bureschianus („Бурешов велики љубичасти трчуљак”) – насељава јужне Родопе североисточне Грчке и централне и западне Родопе јужне Бугарске; и C. scabrosus scabrosus („велики љубичасти трчуљак” у ужем смислу) – јавља се у јужно-централној Бугарској око Старе Загоре, источним Родопима јужне Бугарске и на планини Странджа у југоисточној Бугарској и европском делу Турске.

Иако облик едеагуса „српског” примерка није идентичан облику код блиских подврста, аутори рада су га ипак сврстали у подврсту C. scabrosus bureschianus, уз напомену да су потребни додатни примерци, посебно мужјаци, да би се проценила његова морфолошка варијабилност и потврдио његов дефинитивни таксономски статус.

Присуство C. scabrosus у југоисточној Србији указује на постојање одговарајућих микростаништа и адекватних извора хране за одржавање популације овог крупног предаторског тврдокрилца. У околини локалитета где је „велики љубичасти трчуљак” пронађен забележен је и копнени пуж Helix lucorum („шумски или турски пуж”), којим се трчуљак највероватније храни.

Аутори у раду разматрају и могуће путеве доласка ове врсте трчуљка у Србију. Главну дилему је представљало питање како је врста уопште доспела у Србију, с обзиром на то да су најближи познати локалитети C. scabrosus удаљени готово 200 километара источно од Димитровграда, на територији Бугарске.

Интрига о миграцији

Посебно је интригантно како је прешла тако значајну удаљеност имајући у виду да нема способност летења и да је искључиво везана за тло, а поставља се и питање да ли је уопште мигрирала. Након детаљних разматрања, три потенцијална сценарија могу да појасне појаву ове врсте код нас: природно ширење њеног ареала према западу; случајни антропогени транспорт; и постојање аутохтоне локалне популације у пограничном подручју са Бугарском.

Доступност плена и погодна клима вероватно су олакшали успостављање популације C. Scabrosus у Србији. На питање који сценарио се десио у случају појаве „великог љубичастог трчуљка” у Србији даће дефинитиван одговор нова истраживања у пограничном подручју Србије и Бугарске и евентуални нови налази ове врсте, који би попунили празнине у досадашњем распрострањењу ове врсте.

Ово откриће представља важан допринос познавању фауне инсеката Србије и региона и указује на значајно проширење познатог ареала врсте ка западу, која је до сада на Балкану била бележена једино у Бугарској, Грчкој и Турској. Иако налаз C. scabrosus из 2015. године представља најранији потврђени доказ о постојању ове врсте у Србији, накнадна запажања на платформама за грађанску науку (налаз из Димитровграда 2018. године и налаз из Пирота 2020. године) указују на то да је ова врста већ шире распрострањена у југоисточној Србији. С обзиром на географски положај наведених локалитета и датуме евидентирања врсте, ови налази подржавају сценарио постепеног ширења ареала врсте ка западу.

На крају, као закључак, аутори наглашавају потребу за даљим теренским истраживањима ради процене стања популације ове врсте у Србији и разматрања њене заштите у оквиру националне легислативе.

Терапија, названа „лукстурна“, одобрена је у САД 2017. године и променила је животе људи рођених са Леберовом конгениталном амаурозом (ЛЦА), генетским поремећајем који обично доводи до потпуног слепила до ране одрасле доби.

Доказ да терапија функционише дошао је из клиничког испитивања у којем је један пацијент описао како је први пут видео лице свог детета, фине шаре на дрвеном намештају и гране које се њишу на ветру. Други пацијенти су пријавили слична, дубока побољшања.

„Била сам преплављена емоцијама. Био је то један од најчудеснијих ‘еурека’ тренутака које можете да замислите“, навела је Бенет, која је сада у пензији са Универзитета Пенсилваније.

Бенет је истакла да је ово „изузетно узбудљиво време“ за научна и медицинска истраживања, али је упозорила да напади америчке администрације на науку могу „нанети штету генерацијама које долазе“, што код ње буди страх од одлива мозгова од којег би се земља тешко опоравила.

Награде „Брејктру“, које њихови оснивачи из Силицијумске долине описују као Оскаре науке, додељене су у суботу увече на гламурозној церемонији у Лос Анђелесу. Додатне награде за одале су признање генској терапији за српасту анемију и бета-таласемију, као и открићу генетских узрока фронтотемпоралне деменције и АЛС-а, облика болести моторних неурона који је погодио космолога Стивена Хокинга.

Младост, лудост

Бенетова и Магвајер упознали су се на Медицинском факултету Харварда када су упарени да сецирају мозак. Касније су, на Универзитету Пенсилваније, почели да раде на решавању проблема ЛЦА. Болест је била повезана са грешкама у гену РПЕ65, али научници нису имали алате да их исправе. Бенет је ипак наставила.

„Добра ствар код младости и наивности је што нисам знала шта не знам“, рекла је Бенетова.

После година рада, развили су генску терапију која „шверцује“ исправну верзију гена у ћелије мрежњаче. Тестови на животињама и клиничка испитивања на људима, развијени заједно са Кетрин Хај, показали су да она враћа изгубљени вид. Два пса која су успут лечили, Венера и Меркур, постали су кућни љубимци пара.

Лечење српасте анемије и остале награде

Друга награда за науке о животу припала је Сви Леј Теин, вишој истраживачици у америчком Националном институту за здравље, и Стјуарту Оркину, лекару-научнику са Медицинског факултета Харварда, за рад на генској терапији за српасту анемију и бета-таласемију. Обе болести потичу од грешака у одраслим облицима хемоглобина, протеина који омогућава црвеним крвним зрнцима да преносе кисеоник кроз тело.

Овај двојац је открио да искључивање гена БЦЛ11А приморава ћелије да производе здрав фетални облик хемоглобина, чиме се болести практично лече. Овај рад довео је до развоја терапије "Casgevy", револуционарног приступа који функционише тако што „уређује“ матичне ћелије крви пацијената и враћа их назад у организам.

Теин, која је открила БЦЛ11А на Краљевском колеџу у Лондону 2000-их, рекла је да је терапија „изузетно интензивна“, али и да област брзо напредује. Уместо вађења ћелија пацијената ради уређивања, нови приступи имају за циљ да их исправе унутар тела или да болести лече таблетама.

„То није врста терапије, барем у овој генерацији, која ће елиминисати болест код пацијената“, рекао је Оркин. „По мом мишљењу, ово је први велики корак. Али да бисте смањили терет болести, што је циљ, потребна вам је терапија која је приступачнија за употребу.“

Награда „Брејктру“ за математику додељена је за рад на нелинеарним једначинама еволуције, које описују како се сложени системи мењају током времена, док су награде за физику одале признање истраживањима силе која држи атомска језгра на окупу и вишедеценијском напору да се измере миони, тежи „рођаци“ електрона.

Друштвене мреже, продавнице и онлајн огласи брује од различитих режима, производа, суплемената и стратегија које обећавају дужи живот и вечну лепоту. Лако је занети се стварима за које се на крају испостави да су само „магла“.

„На мрежи има толико дезинформација о свему. Постоје сви ти, у суштини, преваранти који људима нуде здравствена решења представљајући их уз погрешне информације и хвалећи пречице које заправо не функционишу“, упозорава новинарка Кара Свишер.

Није тако страшно ако су производи или предлози који не решавају проблем безопасни, као што је то ужасан рецепт за хлеб од карфиола, наводи Свишерова. „Много тога су праве медицинске процедуре или уређаји који нису добри за вас или су скупи и то сматрам заиста увредљивим“, истакла је новинарка.

У епизоди Си-Ен-Еновог серијала Кара Свишер жели да живи вечно, која истражује трендове дуговечности и науку, ауторка анализира преваре и стварне путеве до дуговечности.

Неке од ствари које се рекламирају људима који траже дужи и здравији живот су штетне, друге су једноставно скупе, али нису ефикасне, наводи Свишерова. Такође, постоје и оне које, чак и ако су им неопходна додатна истраживања, заиста имају шта да понуде.

Терапија црвеним светлом

Један од најновијих трендова у лепоти и дуговечности је терапија црвеним светлом, али њени ефекти нису само реклама, истиче др Закија Рахман, професорка дерматологије на Медицинском факултету Универзитета Станфорд и предавач у Станфордовом Центру за дуговечност. Црвено светло и нешто мање популарно инфрацрвено светло су специфичне таласне дужине светлости, које могу слати различите сигнале телу.

Идеја је да се црвено светло претвара у енергију у митохондријама, које су, ако се присетимо часова биологије, покретачка снага ћелије. Иако се то не зна са сигурношћу, истраживачи верују да излагање ћелија таласним дужинама црвеног светла помаже у побољшању перформанси и отпорности ћелија и смањује упалу, каже др Правин Арани, ванредни професор оралне биологије на Стоматолошком факултету Универзитета у Бафалу у Њујорку.

Научни докази све више подржавају тврдњу да терапија црвеним светлом може помоћи текстури коже и расту длака, што је изазвало бум у понуди уређаја за кућну употребу у козметичке сврхе, додала је професорка Рахман.

Спроводе се студије како би се испитао низ других потенцијалних користи као што су лечење хроничног бола, Паркинсонове болести и Алцхајмерове болести, прецизирао је професор Арани.

Међутим, за лечење дубљих делова тела и даље је потребно више података. Протоколи попут начина примене светлости, тачно које таласне дужине користити и колико дуго још увек нису утврђени, указао је професор Арани.

Постоје два начина примене терапије црвеним светлом: ласери, који се обично налазе у лекарским ординацијама, и ЛЕД панели, које многи људи купују за коришћење код куће. ЛЕД опција има мањи потенцијал за оштећења ако се неправилно користи, али потенцијални проблем је слабија контрола квалитета на тржишту, рекао је Арани.

Ако желите да испробате терапију црвеним светлом и да сте сигурни у уређај који купујете, професорка дерматологије Закија Рахман препоручује да потрагу започнете тражећи уређаје који имају одобрење Америчке агенције за храну и лекове.

Али запамтите, поручује професорка, терапија црвеним светлом није магични еликсир и нећете једном употребити уређај и пробудити се следећег дана са лицем које је 10 година млађе или са густом косом. Уређаји попут ових захтевају доследну употребу током периода од неколико месеци да би се видели резултати, објаснила је др Рахман.

Знојење у сауни

Знојење у сауни је још једна велнес стратегија која није продаја „магле“, каже Кара Свишер.

„Ако не претерујете, добићете доста воде. Одлично је. То је заправо једна од бољих ствари које можете учинити за себе“, наводи новинарка. Поред свих потенцијалних физиолошких користи, 20 минута у сауни омогућава и опуштање без телефона.

Употреба сауне је популарна у културама широм света, а постоје и нека истраживања која поткрепљују њихову употребу. Студије су довеле у везу редовну употребу сауне са побољшаним кардиоваскуларним здрављем, користима по когнитивно здравље и одржавање мишићне масе, наводи се у прегледу истраживања из 2021. године.

Механизми ефикасности сауне нису у потпуности утврђени, али др Дејвид Берк препоручује да његови пацијенти који желе да испробају сауну циљају на 20 минута четири до пет дана у недељи.

„То је тако једноставно, али је запањујуће колико је добро и колико користи доноси за тако кратак временски период“, рекао је Бурк, који је и почасни председник Одељења за рехабилитациону медицину на Медицинском факултету Универзитета Емори у Атланти.

Сауне су многима лако доступне, има их у велнес центрима па чак и понекој теретани. Такође, постоје опције за куповину мањих сауна за ваш дом или викендицу.

Шта стварно има ефекта

Колико год нова технологија била узбудљива и колико год се уклапала у идеју луксуза, куповина чудотворног производа који ће вам побољшати живот, чак ни истражени алати попут сауна и терапије црвеним светлом нису фактори који ће имати највише ефекта.

Ако се не храните добро, не спавате довољно, не вежбате и немате здрав друштвени живот, терапија црвеним светлом и сауне не могу учинити много.

Људи који имају највише користи од уређаја са црвеним светлом које користе у кућним условима су „често људи који већ раде друге ствари и желе да додају уређај свом режиму“, нагласила је др Рахман.

Исхрана богата воћем и поврћем, односно плодовима и биљкама, довољно сна и вежбање требало би да нам буде приоритет, поручује Венкатраман Рамакришнан, научник у MRC лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу, у Енглеској, и аутор књиге Why We Die: The New Science of Aging and the Quest for Immortality (Зашто умиремо: Нова наука о старењу и потрага за бесмртношћу).

„Људи кажу да су ове три ствари бесплатне, али су бесплатне само ако имате слободног времена и могућност да их радите. Тешко је, али с друге стране, потпуно изводљиво“, закључио је Рамакришнан.

Крајем 2026. године, мисија ће лансирати четири узорка чврстог горива и бележити карактеристике пламена у условима месечеве гравитације током дужег временског периода.

„Ови тестови ће обезбедити референтне податке и део су ширег напора да се разуме како Месечева гравитација утиче на запаљивост материјала“, навели су истраживачи.

Кап ватре

Пожари током свемирских мисија могу бити катастрофални, јер се ватра понаша другачије у условима микрогравитације. На Земљи, мали пламен поприма облик налик капљици због комбинације уздизања топлог гаса и гравитационог повлачења хладнијег, гушћег ваздуха надоле.

Овакво кретање не постоји у микрогравитацији, где пламен има тенденцију да поприми заобљен, сферичан облик, наводи се у Насином блогу о науци сагоревања.

Због тога су инжењери успоставили тест, како би утврдили који су материјали погодни за свемирске летове. Током година, Наса је спровела бројна истраживања сагоревања како би прикупила податке о необичној физици ватре у свемиру.

Слон у соби

Упркос опсежним истраживањима запаљивости у свемиру, научници имају само оквирну представу о томе како се постојећа сазнања могу применити на мисије на Месецу.

Према најновијем извештају, на основу тренутних нумеричких и експерименталних доказа, истраживачи предвиђају да би „Месечева гравитација могла бити опаснија, јер брзина ширења пламена зависи од максимума гравитације“ у одређеним условима делимичне гравитације. Ово такође има последице за дизајн свемирских одела.

Дакле, ако ФМ2 буде лансирана како је планирано крајем 2026. године, тајминг не може бити бољи. Након успеха „Артемис 2“, почело се са најављивањем „Артемис 3“, која ће спровести додатне прелиминарне тестове пре него што људи буду слетели на Месец у оквиру мисија „Артемис 4“ и „Артемис 5“.

На крају, инжењери желе да тестове квалификације материјала спроводе директно на површини Месеца. У најновијем извештају, истраживачи признају да то неће бити могуће док се не успостави „дуготрајно људско присуство на Месецу“.

Дакле, ради се о својеврсном циклусу. Ако ФМ2 успе, посаде мисија „Артемис“ имаће знатно безбедније путовање. А ако мисије омогуће већем броју људи да путују на Месец, научници ће стећи много дубље разумевање физике у свемиру.

Док се промене на Марсу обично одвијају током милиона година, ова трансформација пејзажа догодила се у свега неколико деценија. Када су Насине сонде „Викинг орбитер“ снимиле исти регион 1976. године, вулкански пепео био је знатно мање распрострањен него данас.

Необично ширење пепела могло би бити последица марсовских ветрова или уклањања слоја прашине који га је раније прекривао, наводи Еса.

Тамна страна

Марс има дугу историју вулканске активности, укључујући највећи вулкан у Сунчевом систему – планину Олимп у региону Тарсис. Пре више милијарди година, Марс је пролазио кроз масивне суперерупције, које су се касније смањиле на ређе активности и неексплозивне токове лаве.

Верује се да је тамни слој који се шири по Марсу настао и распрострањен деловањем вулкана. Вулкански материјал богат је мафичним минералима, тамно обојеним минералима који садрже магнезијум и гвожђе.

Научници имају две теорије о томе зашто се тамни слој пепела проширио у последњих 50 година: или је пепео подигнут и разнет ветром, или је златно-жута прашина која га је раније прекривала одувана.

Свет који се мења

Најновији снимак сонде „Марс Експрес“ показује упечатљив контраст између данашњег изгледа Марса и његовог изгледа пре неколико деценија. Када су Насине сонде „Викинг“ снимиле исти регион, приказале су препознатљиву светлу, жућкасто-смеђу површину са тамним слојем који се постепено шири на врху.

Нове слике, међутим, откривају како је тамни пепео током година изменио површину Марса и постао знатно распрострањенији. Пепео је прекрио делове планете који су раније били под песком.

Обе мисије истраживале су област око Утопија Планиције – древног басена за који се верује да је некада садржао водену површину попут језера или океана.

На поменутој слици Марс Експреса види се велики кратер у Утопија Планицији. Кратер је окружен прстеном материјала светлије боје у односу на остатак пејзажа. Тај прстен се састоји од материјала избаченог приликом удара који је формирао сам кратер.

Истраживање обухвата пет супстанци: ЛСД, псилоцибин (активни састојак „магичних печурака“), ДМТ, мескалин и ајахуаску. Иако се ове супстанце разликују по свом хемијском саставу и начину употребе, резултати указују да изазивају сличне промене у функционисању мозга.

Анализа је заснована на великом броју снимака мозга, прикупљених различитим техникама неуроимагинга. Истраживачи су упоредили податке из више студија како би идентификовали обрасце који се понављају без обзира на конкретну супстанцу.

Према резултатима, кључна карактеристика овог „неуронског отиска“ јесте промена у начину на који различите мождане мреже комуницирају. Конкретно, долази до појачане повезаности између региона који иначе делују одвојено.

То значи да делови мозга задужени за сложене когнитивне функције, као што су планирање и саморефлексија, почињу интензивније да комуницирају са областима које обрађују чулне информације, попут вида и слуха.

Истовремено, истраживачи су уочили да се уобичајена хијерархија у мозгу делимично нарушава. У нормалним условима, одређени региони имају доминантну улогу у обради информација, али под дејством психоделика та структура постаје флексибилнија.

Један од аутора студије објашњава да овај ефекат подразумева „попуштање“ уобичајених ограничења у комуникацији између можданих система.

„Ове супстанце доводе до тога да се уобичајена организација мозга релаксира, што омогућава неуобичајене обрасце комуникације“, наводи се у објашњењу резултата.

Овај феномен би могао да помогне у разумевању субјективних искустава која корисници психоделика често описују — попут интензивнијих чулних доживљаја, осећаја повезаности или промене у перцепцији сопственог „ја“.

Промене и у дубљим можданим структурама

Поред кортикалних региона, који су одговорни за више когнитивне функције, промене су уочене и у дубљим структурама мозга. Те области повезане су са навикама, емоцијама и моторичким функцијама, што указује да ефекти психоделика захватају више нивоа мождане организације.

Истраживачи наглашавају да резултати не указују на потпуни „хаос“ у мозгу, како се понекад претпостављало. Уместо тога, реч је о специфичној реорганизацији – мозак остаје функционалан, али ради по другачијим правилима.

Другим речима, уместо распада можданих мрежа, долази до њиховог преобликовања, што омогућава нове обрасце комуникације и обраде информација.

Аутори студије истичу да би ова открића могла имати значајне импликације за медицинска истраживања. У последњих неколико година расте интересовање за потенцијалну терапијску примену психоделика, посебно у лечењу депресије, анксиозности и посттрауматског стресног поремећаја.

Разумевање заједничког механизма деловања могло би да помогне у развоју безбеднијих и ефикаснијих терапијских приступа.

Ипак, научници упозоравају да су потребна додатна истраживања. Иако ова анализа обухвата велики број података, неопходне су даље студије које би прецизније утврдиле како ове промене у мозгу утичу на понашање, емоције и дугорочно ментално здравље.

Такође, остаје питање у којој мери се ови ефекти разликују од особе до особе, као и како фактори попут дозе, окружења и индивидуалних карактеристика утичу на исход.

Упркос тим отвореним питањима, истраживање представља важан корак ка бољем разумевању начина на који психоделици делују на мозак, указујући да, без обзира на њихове разлике, деле заједнички неуронски потпис.

Астронауткиња Кристина Кох истакла је да би требало славити чињеницу да је свемирска агенција Наса посвећена укључивању свих људи у истраживање свемира, нагласивши да „свако ко има сан треба да има једнаке шансе да га оствари".

Кохова изразила је уверење да ће будућа мисија Артемис слетети на Месец.Она је навела да ју је мисија научила да се циљеви могу остварити уз напоран рад.

Виктор Гловер је казао да је ова мисија била кратка у поређењу са, на пример, дуготрајним боравком на Међународној свемирској станици. Он је, међутим, истакао да је важно да се процеси спроведу до краја, јер се на тај начин ући и уводе промене за будуће, дуже мисије.

Једини канадски члан посаде мисије Артемис 2 Џереми Хансен рекао је да му је било заиста освежавајуће видети колико су људи пратили мисију.

„Људи су заиста сјајни. Оно што сам видео донело ми је више радости и више наде у нашу будућност", истакао је.

Чланови посаде описали су и интензивне тренутке током повратка на Земљу, као и емоционалне реакције након мисије, наводећи да су многи од њих плакали током комуникације са породицама из свемира.

Астронаути су истакли и снажно тимско јединство током мисије, наводећи да су током десет дана „дословно били једни преко других" због ограниченог простора, али да су успешно функционисали као тим.

Вајзман је говорио и о тоалету у летелици који је, упркос повременим техничким проблемима током мисије, како ке рекао „радио одлично".

Током боравка у свемиру, посада је имала повремене проблеме са тоалетом, углавном због зачепљења у систему за отпадне воде, што је отежавало његово пражњење.

Вајзман је додао да је током првих дана мисије посматрао испуштање садржаја из резервоара у свемир, описујући призор као „милијарде ситних ледених честица које одлазе у дубоки свемир".

Он је похвалио инжењере који су развили систем и поручио да „треба да буду поносни".

Насина мисија Артемис 2 која је почела првог априла, успешно је завршена повратком посаде на Земљу, чиме је исписано ново поглавље у историји истраживања свемира.

Капсула „Орајон" слетела је у Тихи океан након десетодневног лета око Месеца – првог са људском посадом после више од пола века.

Астронаути су прелетели око 1.126. 000 километара и снимили супротну страну Месеца.

Мисија је уписала и нове рекорде: никада нико није летео тако далеко од Земље, приближили су се Месецу на само 6.400 километара и први пут је једна жена била на прагу Месеца.

Насина мисија око Месеца донела је кроз бројне фотографије низ изузетних тренутака – од Земље која се полако губи у даљини до ретког помрачења Сунца посматраног из дубоког свемира. 

Научници сматрају да људске очи воде порекло од древног, црволиког претка који је живео у океанима пре око 600 милиона година.

Истраживање указује да овај предак није имао два ока као данашње животиње, већ једно једино светлосно осетљиво „око“ смештено на врху главе.

Од једног ока до два

Научници су анализирали 36 великих група животиња како би утврдили где се налазе очи и ћелије осетљиве на светлост. Уочен је образац: ове структуре се јављају или као пар на бочним странама главе, или као једна структура на средини, изнад мозга.

Према тумачењу научника, древни предак је у једном тренутку изгубио пар „бочних“ очију када је прешао на начин живота у коме се мало кретао, вероватно укопан у морско дно. У таквим условима, сложени вид више није био неопходан.

Ипак, централне ћелије осетљиве на светлост остале су очуване, јер су биле важне за разликовање дана и ноћи, као и оријентацију у простору.

Повратак кретању и настанак савремених очију

Касније, када су се ови организми поново вратили активном кретању, јавила се потреба за бољим видом. То је довело до постепене трансформације – из централног „ока“ почеле су да се развијају структуре са обе стране главе.

„Ова промена начина живота подстакла је развој нових очију које су се помериле на бочне стране главе“, наводе аутори.

Тако су временом настала два ока каква су нам данас позната. Остатак тог древног „трећег ока“ и даље постоји у нашем телу – у облику пинеалне жлезде у мозгу, која регулише сан путем хормона мелатонина.

Значај открића за разумевање функционисања мозга

У Истраживању се указује да је развој очију тесно повезан са развојем мозга и сложеног понашања код кичмењака.

„Без очију не бисмо били само људи без вида – не бисмо уопште постојали“, истичу научници.

Овакви налази доносе ново разумевање еволуције вида, али и начина на који су се развијали неуронски системи који стоје иза обраде визуелних информација, закључили су истраживачи.

Мали правоугаони споменик, познат као стела, пронађен је током рестаурације у комплексу храма Карнак у Луксору (античка Теба). Плоча, димензија око 60 x 40 центиметара, датира из времена Тиберијеве владавине (14–37. године), што указује да приказује моћног цара и наследника првог римског императора Августа.

Када је Тиберије дошао на власт, Египат је већ 44 године био провинција Римског царства. Тиберије је стога био владар одговоран за одржавање принципа космичког поретка у староегипатској религији, објашњава египтолог Абделгафар Вагди, генерални директор за антиквитете у Луксору и копредседавајући Египатско-француског археолошког центра који води мисију.

„Да би испунио ту улогу, владар је морао бити приказан како обавља традиционалне ритуале у облику који би богови препознали – дакле, као фараон“, рекао је Вагди за портал Лајв сајенс.

Приказ на новооткривеној стели приказује Тиберија како стоји испред Амона, Мут и Хонсуа, богова који су поштовани у Луксору, чије је присуство уз римског цара од великог значаја.

„Тиме што им приноси Маат (староегипатско отелотворење правде истине и космичког реда), цар је приказан као неко ко испуњава своју дужност према локалном божанском поретку. Ова тројка такође представља божанску породицу (оца, мајку и сина), што одражава саму структуру краљевске власти и учвршћује легитимитет цара“, наводи Вагди.

Приказујући Тиберија као фараона, Египћани су омогућили његово уклапање у религијски систем провинције. Приказивање римских царева у египатском стилу било је уобичајено у религијском контексту. Ипак, цареви су задржавали римски стил на новцу и званичним римским статуама, објашњава Вагди.

Укључивање Египта у Римско царство тесно је повезано са три познате личности: Августом (раније Октавијаном), Марком Антонијем и Клеопатром. Након што су одбацили трећег члана свог тријумвирата, генерала Марка Емилија Лепида, Август и Антоније су настојали да преузму контролу над целим царством.

Антоније се удружио са Клеопатром, последњом фараонком старог Египта. Август, будући први римски цар, на крају је поразио овај љубавни пар у бици код Акција, близу Грчке, 31. године пре нове ере. Египат је наредне године постао римска провинција.

Августа је наследио његов посинак Тиберије, који је власт у Египту спроводио преко изасланика и никада није крочио у ту провинцију, што је била уобичајена пракса римских царева. Тиберијево име појављује се на египатским споменицима повезаним са храмовима као начин очувања религијских институција региона.

„Стела одражава стандардни идеолошки и административни систем, у којем су цареви представљани као побожни градитељи и заштитници храмова, без обзира на њихов стварни ниво укључености. Споменик приказује какав краљ треба да буде према египатском схватању, а не бележи његова лична достигнућа“, истиче Вагди.

Један од првих кратера које је орбитер уочио након почетка мисије 2009. био је широк 70 метара.

„Раније сам се шалио са колегама… да је сада постављена лествица и да морате да пронађете кратер од 100 метара. А сада, гле чуда, имамо 225 метара“, рекао је Робинсон из свемирске компаније "Intuitive Machines" са седиштем у Хјустону.

Чини се да је кратер настао на граници између избразданих и стеновитих висоравни Месеца и широке, равне области, која је настала од течне магме која се излила и очврсла на површини Месеца.

Његова дубина, у просеку око 43 метра, и стрме ивице указују на то да је настао у чврстом материјалу попут очврсле лаве. Ипак, његов облик је благо издужен, што сугерише да подлога испод кратера није свуда иста, рекао је Робинсон.

Кратер је такође окружен светлим слојем избаченог материјала – камења и прашине који су се распршили у свим правцима приликом удара – а који се протеже стотинама метара од ивице. Робинсон и његове колеге пронашли су поремећаје тла и на удаљеностима до 120 километара од кратера.

То би могла бити лоша вест за будуће базе на Месецу. Комади стена избачени приликом удара могли би великом брзином да погоде лунарне грађевине чак и са великих удаљености. Зграде ће морати да буду пројектоване тако да издрже такве ударе.

„Морате да заштитите своју опрему да издржи честице које вас погађају брзинама реда величине километра у секунди“, рекао је Робинсон.

За ову невелику књигу Кеплер је добио идеју на дочеку Нове године 1609. године, када је кроз снежну мећаву прелазио Карлов мост у Прагу. Посматрајући како пахуље падају на његов капут, Кеплер је постао фасциниран њиховом симетријом и поставио је варљиво једноставно питање: зашто су шестостране?

За Кокса, то питање делује запањујуће савремено. Оно одражава начин размишљања који дефинише савремену науку – тражење основних принципа иза образаца у природи. Кеплер, наравно, није имао знање о молекуларним структурама или распореду атома. Па ипак, оно што се највише истиче није његова спекулација, већ његово признање неизвесности. Отворено је признао да не зна одговор, став који Кокс сматра дубоко радикалним и за данашње време.

Емерџенс је прослава сложености Универзума и истраживање закона природе који су га обликовали. Од највећих структура у познатом Универзуму – река и токова галаксија које прате космичку мрежу – до међусобно повезаних екосистема Земље и структуре људског мозга – од црних рупа до снежних пахуљица – посматрамо свет блиставе сложености поткрепљен величанственом једноставношћу.

Како је четврт милиона година стара врста великих мајмуна на једној малој планети међу трилионима који круже око звезде средњих година у просечној галаксији схватила све ово, вођена радозналошћу, математиком и естетским осећајем за симетрију и лепоту? Дакле, емисија је о стварима које знамо, које су изванредне; стварима које не знамо; и стварима које би могле бити непознате, а које су такође важне.

Потрага за животом ван Земље

Када је реч о неодговореним питањима, Кокс признаје да му је тешко да изабере само једно. Потрага за животом ван Земље истиче се као посебно убедљива. Са мисијама које су већ на путу ка Јупитеровим месецима и моћним инструментима попут свемирског телескопа „Џејмс Веб“ који анализирају удаљене планетарне атмосфере, постоји стварна, иако мала, шанса за откривање знакова живота негде другде.

Оно што фасцинира Кокса није само да ли живот постоји ван Земље, већ колико далеко човечанство мора да тражи да би га пронашло. Питање носи и научну и филозофску тежину: колико смо изоловани у космосу?

Наука и уметност: лажна подела

Кокс се опире крутим границама између дисциплина, било у науци или уметности. На питање да ли музика припада науци или уметности, он доводи у питање саму разлику. По његовом мишљењу, обе су изрази истог људског импулса – да се одговори на лепоту и мистерију света.

Науку, ништа мање него музику, покреће чудо. За Кокса, све креативне и интелектуалне тежње су међусобно повезани покушаји да се да смисао постојању.

Следеће научне границе

У будућности, Кокс види неколико области науке спремних за значајна открића, мада пажљиво наглашава неизвесност.

Вештачка интелигенција се истиче као узбудљива и потенцијално револуционарна, а њена будућа путања је и даље нејасна. Квантно рачунарство, у међувремену, представља границу чији је временски оквир дубоко оспорен чак и међу стручњацима. Неки верују да су практичне примене удаљене деценијама; други мисле да би могле стићи у року од неколико година.

Тај распон мишљења, сугерише Кокс, истиче колико трансформативне – и непредвидиве – ове технологије могу бити.

Преиспитивање друштвених медија

Нису сва његова размишљања о самој науци. Кокс признаје да је временом преиспитивао своје ставове о друштвеним медијима. У почетку је делио оптимизам многих раних корисника, видећи их као платформу која би могла да демократизује разговор и прошири приступ различитим перспективама.

Међутим, временом је постао скептичнији. Ширење дезинформација и све поларизованија природа онлајн дискурса навели су га да преиспита његов укупни утицај, посебно на политику. Упркос томе, он се не задржава на коначном суду, признајући да се његова перспектива и даље развија.

Размере Универзума

Међу безбројним недоумицама са којима се сусрео у својој каријери, једна се и даље истиче: размере Универзума. Посматрани Универзум садржи процењених два трилиона галаксија – број толико огроман да пркоси схватању. Оно што ово чини још изванреднијим, по Коксовом мишљењу, јесте то што је човечанство тек недавно човечанство дошло до овог разумевања.

Пре само једног века, научници су још увек расправљали о томе да ли је наша галаксија једина. У распону од 100 година, не само да смо потврдили постојање безброј других галаксија, већ смо и измерили старост самог универзума, приближно 13,8 милијарди година. За Кокса, право чудо не лежи само у бројевима, већ у чињеници да смо их уопште успели открити.

Какве су биле прве звезде у универзуму

Сматра се да су прве звезде које су се формирале у нашем универзуму биле готово у потпуности састављене од водоника и хелијума, без тежих елемената. Такође су биле огромне и вреле, стотине пута масивније и десетине хиљада степени топлије од Сунца.

Али пошто је већина ових такозваних звезда треће Популације живела само релативно кратко време пре него што је експлодирала, астрономи још увек нису коначно пронашли галаксију испуњену њима јер су постојале тако рано у историји универзума.

Галаксија Хеба као могући траг Популације III

Сада су Роберто Мајолино са Универзитета у Кембриџу и његове колеге открили да галаксија Хеба, група звезда која је настала само 400 милиона година након Великог праска, има све карактеристике галаксије испуњене трећом Популацијом.

Поред тога што не садржи видљиве елементе теже од водоника или хелијума, светлост која долази из галаксије је концентрисана око карактеристичне фреквенције повезане са хелијумом који је лишен својих електрона – нешто што су само изузетно вруће звезде, попут Популације III, у стању да ураде. „Чини се да су звезде Популације III, колико видимо, највероватније објашњење“, каже Мајолино. „Сва друга објашњења су веома незадовољавајућа.“

Кључна улога телескопа Џејмс Веб

Хебу су првобитно приметили Мајолино и његов тим 2024. године користећи Свемирски телескоп „Џејмс Веб“ (JWST), где су њени спектри изгледа показивали јонизовану линију хелијума која сугерише звезде Популације III, али није било јасно да ли је ова линија стварна или долази из друге галаксије, као и да ли у звездама можда постоје тежи метали.

Али, након даљег посматрања помоћу JWST-а, истраживачи су сада пронашли другу линију, повезану са јонизованим водоником и која долази из истог извора, што указује да је линија хелијума заправо стварна.

„Провела сам много времена заиста пажљиво испитујући податке, уверавајући се да је ово сигурна детекција линије“, каже чланица тима Хана Иблер са Универзитета Лудвиг Максимилијан у Минхену у Немачкој.

„Када је ово постало јасно, где видимо овај врх (јонизованог водоника) и иначе нема детекције линије, то је било заиста невероватно. Био је то сјајан тренутак знати и имати доказ да је оно што смо тврдили неколико година раније заиста тачно, да овде имамо хелијум и водоник, што сугерише сценарио Популације III.“

Још нема коначне потврде

Резултати су убедљиви, а присуство линије јонизованог хелијума указује да видимо изузетно вруће објекте, што је оно што очекујемо за звезду Популације III, каже Данијел Вејлен са Универзитета у Портсмуту, у Великој Британији, али то није коначно јер још увек немамо ниво прецизности потребан да искључимо да нема тежих елемената, што би их учинило зрелијим звездама Популације II.

Галаксију испуњену са онолико звезда Популације III колико Мајолино и његов тим предвиђају, такође је тешко објаснити симулацијама које су астрономи направили о раном универзуму, које откривају да су се прве звезде често формирале у релативно изолованим и ретким јатима.

Зашто је откриће важно за разумевање универзума

„Није ствар само у трци да се стави застава на Популацију III, рекавши да смо је пронашли, и то је то. Заправо, већ много учимо“, наводи Мајолино. Ако се потврди да су звезде у Хеби звезде Популације III, како додаје, оне би нам могле дати кључне информације о раном универзуму.

Мајолино и његов тим су већ користили прва посматрања Хебе да симулирају колико су масивне могле бити прве звезде и открили су да је већина њих око 10 до 100 пута масивнија од Сунца, са много мање мањих од тога.

Лансирање „Артемиса 2“

Полетање 2. априла са лансирног комплекса 39Б означило је почетак прве људске лунарне мисије још од „Апола 17“. Покретана најмоћнијом Насином ракетом СЛС (Space Launch System), у тек свом другом лету, мисија „Артемис 2“ послала је четворо астронаута на десетодневно путовање дуго 1,1 милион километара. На самом врху налазила се посада у капсули „орион“, под надимком „Интегрити“.

Земља кроз прозор

У мисији пуној рекорда, Насина астронауткиња Кристина Кох постала је прва жена која је напустила Земљину орбиту и обишла Месец. Овде је видимо 2. априла како кроз прозор главне кабине летелице Орион посматра нежну плаву сферу Земље. Док се „Артемис 2“ приближавао Месецу, континенти и облаци су се сливали у један живи свет.

И Земља има тамну страну

Фотографија Земље са Сунцем иза ње настала је непосредно након кључног маневра убрзања ка Месецу 3. априла, када је „орион“ напустио Земљину орбиту и кренуо ка Месецу. Земља је тада постала светлећи срп у тами, док је њена ноћна страна остала у сенци, готово невидљива.

Здраво, свете!

Такође снимљена одмах након убрзања ка Месецу 2. априла, ова фотографија снажно се разликује од каснијих. Дуже време експозиције открило је неосветљену страну Земље, али је чине јединственом и други детаљи. Поред тога што је прва фотографија која приказује поларне светлости на оба пола, на њој се виде и Земљин срп, Венера (десно доле) и трака зодијачке светлости (сунчева светлост која се одбија од прашине у астероидном појасу Сунчевог система).

Терминатор

Док је „орион“ 3. априла јурио даље од Земље, командант Рид Вајзмен снимио је линију терминатора – оштру границу која раздваја дан и ноћ на Земљи, свакодневну појаву претворену у упечатљив призор из дубоког свемира.

Здраво, Месече!

Снимљен 6. априла, непосредно пре почетка посматрања приликом пролета поред Месеца, овај призор открива огроман кружни ожиљак – басен Оријентале, широк око 1.000 километара, једну од најдраматичнијих ударних формација на Месецу. Овај остатак древне вулканске активности испуњен лавом настао је услед колосалног удара пре више милијарди година.

Игра сенки

Истог дана, 6. априла, посада је забележила и линију терминатора (сумрачнице) на Месецу – област где ниско сунчево светло клизи преко површине, стварајући драматичне сенке које наглашавају кратере, гребене и планине, што је идеално за проучавање грубог терена Месеца. Према речима пилота Виктора Главера, који је посматрао ову линију кроз прозор „ориона“, кратери испред њега били су толико тамни да су изгледали „као да бисте право пали у центар Месеца ако бисте закорачили у неке од њих“.

Залазак Земље

Шести април био је врло плодотворан што се свемирских призора тиче, јер је посада забележила је и „залазак Земље“, током лета око Месеца. Док су астронаути прелетали преко далеке стране Месеца, посада је фотографисала и описивала карактеристике терена, укључујући ударне кратере, древне токове лаве, као и пукотине и гребене настале током спорог развоја Месеца кроз време. Слика подсећа на чувену фотографију Излазак Земље (Earthrise), коју је астронаут Бил Андерс снимио 58 година раније током лета посаде „Апола 8“ око Месеца.

Потпуно помрачење Сунца

Астронаути мисија „Аполо“ већ су посматрали потпуна помрачења Сунца на путу ка Месецу, али је посада „Артемиса 2“ била прва која је то видела са далеке стране Месеца. Тог 6. априла, потпуно помрачење трајало је невероватних 54 минута посматрано из „ориона“, током којег су чланови посаде могли да виде сунчеву корону, звезде и удаљене планете – јединствену перспективу немогућу са Земље.

Орион у Тихом океану

Нешто више од два сата након поноћи, после драматичног ватреног пробијања Земљине атмосфере, капсула „орион“ спустила се и „бућнула“ у Тихи океан код обале Сан Дијега. Мало више од сат времена касније, спасилачки тимови отворили су врата капсуле, извукли астронауте и хеликоптерима их пребацили на оближњи војни брод.

Реч је о кратким ланцима аминокиселина који природно постоје у организму и играју важну улогу у бројним биолошким процесима. Неки пептиди већ су одобрени за медицинску примену, али велики број оних који се тренутно користе у ове сврхе није прошао адекватна клиничка испитивања, преноси Science Alert.

Како функционишу пептиди

Пептиди делују као сигнални молекули – „комуницирају“ са ћелијама и могу да покрену различите физиолошке процесе, попут лучења хормона или регенерације ткива.

Због тога су постали привлачни онима који траже брза решења за опоравак после тренинга, побољшање изгледа коже или повећање нивоа енергије. Међутим, управо та способност да утичу на сложене системе у телу отвара и бројна питања о безбедности.

Тржиште без контроле

Један од кључних проблема је чињеница да се многи пептиди продају онлајн. У пракси, то значи да се купују без рецепта и користе без медицинског надзора. Оваква ситуација ствара регулаторну „сиву зону“, у којој није јасно ни шта се тачно налази у производима, нити у којим дозама.

Стручњаци упозоравају да су бројни препарати погрешно означени, контаминирани супстанцама које могу бити штетне или садрже другачије супстанце од оних наведених на декларацији. Научна заједница је зато, између осталог, прилично опрезна када је реч о овом тренду.

„Не видимо податке који би оправдали толики ентузијазам“, упозоравају истраживачи, истичући да фармацеутске компаније нису показале значајно интересовање за већину ових супстанци. Другим речима, да постоје убедљиви докази о ефикасности и безбедности, ови производи би већ били у широкој медицинској употреби, преноси Sience Alert.

Потенцијални ризици нису занемарљиви. Сам чин убризгавања носи одређене ризике – укључујући инфекције, упале и оштећења ткива, нарочито ако се ради без стручне помоћи. Поред тога, пептиди могу утицати на хормонски систем и друге кључне процесе у организму.

Постоји бојазан да би неки од њих могли да „подстакну раст постојећих тумора“ или изазову поремећаје у раду ендокриног система. Забележени су и случајеви алергијских реакција, токсичности, па чак и озбиљних инфекција попут сепсе.

Велика непознаница: дугорочни ефекти

Један од највећих проблема је недостатак дугорочних истраживања на људима. „У најбољем случају, ово је бацање новца. У најгорем, може бити опасно“, упозоравају лекари.

Без јасних клиничких података, немогуће је са сигурношћу знати какве последице ове супстанце могу имати након месеци или година употребе.

Важно је разликовати пептиде који су прошли строге регулаторне процедуре од оних који се продају без контроле.

Одобрени лекови на бази пептида користе се у лечењу одређених стања и прописују се под надзором лекара. Насупрот томе, нерегулисани производи са интернета могу бити небезбедни управо због непознатог састава и дозирања.

Више наде него доказа

Иако пептиди имају потенцијал у медицини, тренутна популарност инјекционих варијанти у велнес заједници далеко превазилази научне доказе.

Како упозоравају стручњаци, људи који их користе често практично експериментишу на сопственом телу, без јасног разумевања ризика.

Док не буде више поузданих истраживања и јаснијих регулатива, основна препорука стручњака остаје иста – опрез пре свега.

И тест је положен. Капсула са астронаутима спустила се уз помоћ падобрана у океан, код обале Сан Дијега. Четворочлана посада напустила је капсулу и хеликоптером пребачена на брод америчке морнарице.

Астронаути су прелетели око 1.126. 000 километара и снимили супротну страну Месеца. Мисија је уписала и нове рекорде: никада нико није летео тако далеко од Земље, приближили су се Месецу на само 6.400 километара и први пут је једна жена била на прагу Месеца.

„Мислим да је ова мисија заиста историјска и показала је велике могућности нових летелица, јер је одвела нашу екипу до Месеца, најдаље од земље него икада пре и вратила безбедно. То је изванредан успех и имамо још много тога да урадимо“, рекао је Хауард Ху, менаџер „Орион“ програма.

„Ова посада је више пута рекла да ово раде за цело човечанство, а данас смо испунили тај циљ завршетком њиховог путовања и безбедним повратком на Земљу“, рекао је Рик Хенфлинг, директор повратног лета мисије.

У геополитичком смислу, успех мисије Артемис чита се и као порука - свемир више није само питање наука и технологије, већ престижа и моћи. Међу првима који су упутили честитке – председник САД.

„Честитам сјајној и веома талентованој посади Артемиса ИИ. Читаво путовање је било спектакуларно, слетање је било савршено и, као председник Сједињених Држава, не могу бити поноснији! Радујем се што ћу вас све ускоро видети у Белој кући. Поново ћемо то урадити, а онда, следећи корак, Марс!“, написао је Трамп на Твитеру.

Следећа мисија - Артемис 3 требало би да донесе оно што свет чека више од 50 година – поновно слетање човека на површину Месеца. А земљин сателит данас се посматра као кључна станица – не за крај пута, већ почетак мисија ка Марсу и дубљем свемиру.

Наса је доказала да поново може безбедно да лансира и пошаље људе у цислунарни простор – област између Земље и њеног најближег небеског тела – и назад, а стечено знање користиће за даљи развој програма „Артемис“, чији је циљ ново слетање људи на Месец 2028. године, 56 година након последњег.

У међувремену, остатак човечанства добио је успомене на десетодневни период у којем се чинило да се свет ујединио у ретком тренутку заједништва, уживајући у спектакуларним видео-снимцима и фотографијама високе резолуције површине Месеца, као и призорима Земље из даљине.

Заједно са командантом мисије, Ридом Вајзманом, четворо астронаута удаљило се од Земље више него било који људи пре њих и оборивши рекорд који је поставила посада мисије „Аполо 13“ у априлу 1970. године.

Није све текло глатко током њиховог путовања. Неисправни тоалет у капсули се више пута кварио, што је захтевало привремену употребу кеса за сакупљање урина и поправке у лету које је обављала Кристина Кох у својој алтернативној улози – водоинсталатера.

Вероватно најемотивнији тренутак догодио се у понедељак, када је посада предложила да се један до тада неименовани кратер на Месецу посвети Керол Тејлор Вајзман, супрузи командатна мисије, која је преминула од рака 2020. године.

Када и где ће се Артемис 2 спустити?

Очекује се да ће „орион“ спустити у Тихи океан 11. априла у 02.07 часова, код обале Сан Дијега.

Током поновног уласка у Земљину атмосферу, сервисни модул ће се одвојити око 01.33 часова, што је око 20 минута пре него што „орион“ стигне до горње атмосфере Земље. Неколико минута касније, биће извршено паљење намењено фином подешавању путање лета до одређене зоне слетања.

Из Насе наводе да ће „орион“ и његова посада достићи максималну брзину непосредно пре уласка у интерфејс: приближно 38.365 километара на сат.

Очекује се да ће посада бити извучена из „ориона“ и пребачена на Џон П. Мурта у року од два сата након слетања, где ће бити подвргнута медицинским прегледима након мисије.

Како ће се посада Артемиса 2 вратити на Земљу?

Наса планира да рано започне ватромет пиротехником која ће помоћи у успоравању летелице Орион пре слетања.

„У основи, спакујемо сачму у торбу, ставимо је у топ, укључимо пиротехничка средства у задњи део и испалимо их у ваздушни ток“, рекао је Џаред Даум, менаџер падобранског система Артемис 2. 

Даум је рекао да постоје четири серије падобрана који се активирају уз прасак. Они су неопходни за успоравање летелице, за коју се очекује да ће стићи са 122.000 метара до Тихог океана за само 13 минута брзином до 10.000 метара у секунди.

Шта се дешава када се астронаути врате кући?

Тим у Контроли мисије у Хјустону води рачуна да све иде по плану када се посада Артемиса 2 врати на нашу планету.

Тимови у Џонсоновом свемирском центру имали су задатак да развију алате за тестирање равнотеже астронаута убрзо након њиховог повратка на Земљу.

Џејсон Норкрос, виши научник лабораторије за ванлетеличне активности и физиологију животне средине, рекао је да, иако је мисија трајала само недељу и по дана, астронаутима би могло бити потребно неколико дана да превазиђу извесну дезоријентацију.

„Често ћете видети астронауте док се крећу, они ће тежити да држе главу и тело заједно као робот. То је начин да се спречи мучнина у кретању“, рекао је Норкрос.

Шта је следеће за Насу?

Када се посада Артемиса 2 врати на чврсто тло, укрцаће се у авион који иде ка Хјустонском свемирском центру Џонсон како би завршили мисију Артемиса 2

Након година припрема за слетање на Месец, званичници Насе се надају да је Артемис 2 мисија која ће људе приближити поновном слетању на Месец.