Загађујуће материје из ваздуха не доспевају само у плућно ткиво и ту остају. Најситније честице које потичу из издувних гасова аутомобила и камиона, индустријских извора и шумских пожара могу да продру кроз плућа и почну да циркулишу крвотоком, утичући на друге органе.

Те фине честице могу да изазову упалу и оксидативни стрес у целом организму. Оне чак могу да доспеју и до мозга.

Студије спроведене на животињама и људима показале су доказе да најситније честице, познате као ПМ2,5 доприносе дугачком списку болести и поремећаја повезаних са мозгом, од деменције до мултипле склерозе, депресије и анксиозности, Алцхајмерове болести, тумора мозга и можданог удара.

На тај списак сада треба додати још једну болест: нова мета-анализа коју су предводили истраживачи са Универзитета у Кембриџу у Великој Британији, а која је обухватила деценије истраживања, указује да би дугогодишње удисање загађеног ваздуха могло да повећа ризик од развоја Паркинсонове болести.

Најјаснији сигнал уочен је код Паркинсонове болести

Студија, објављена у часопису Environment International, анализирала је 42 претходне студије које су обухватиле популације у Северној Америци, Европи и Азији.

То је до сада највећи преглед који је испитивао да ли је дуготрајна изложеност загађењу спољашњег ваздуха повезана са неколико великих неуродегенеративних болести.

Најјаснији сигнал појавио се код Паркинсонове болести, која је била у фокусу 26 анализираних студија.

Истраживачи су утврдили да се за сваких пет микрограма по кубном метру повећања дугорочне изложености ПМ2,5 честицама, финим честицама загађења ваздуха, ризик од развоја Паркинсонове болести повећава за око 10 одсто.

Изложеност већим честицама загађења, познатим као ПМ10, била је повезана са 18 одсто већим ризиком од Паркинсонове болести за сваких 15 микрограма по кубном метру повећања концентрације.

ПМ10 су честице које се често могу видети голим оком, као што су полен, пољопривредна прашина, чађ и пепео из пожара, димни део дизелских издувних гасова или споре буђи.

Да би ове бројке ставили у реалан контекст, истраживачи наводе да је просечна концентрација ПМ2,5 честица измерена поред путева у централном Лондону 2023. године износила 10 микрограма по кубном метру.

„То не значи да је свако ко живи у загађеном ваздуху предодређен да оболи“, ограђују се истраживачи.

Све наведено не упућује обавезно на то да је свако ко живи у загађеном ваздуху, што је уобичајено у урбаним срединама, али све више и у руралним областима, предодређен да развије Паркинсонову болест. То само значи да се ризик повећава.

Индивидуални ризик и даље је релативно низак, а на то ко ће развити болест утичу и бројни други фактори, укључујући генетику, старост и исхрану. Али пошто су милиони људи свакодневно изложени загађеном ваздуху, чак и умерено повећање ризика могло би да се на нивоу целе популације претвори у значајан број додатних случајева.

Важно је то што други фактори ризика за ову болест, као што су старост и генетика, нису ствари које се могу променити, док је загађење ваздуха у великој мери под људском контролом.

„Како глобално оптерећење неуродегенеративним болестима наставља да расте, разумевање променљивих фактора ризика из животне средине постаје све важније“, рекао је клинички истраживач са Универзитета у Кембриџу Аналан Наваратнам.

„Наши налази доприносе доказима да би побољшање квалитета ваздуха могло да донесе користи које се протежу изван кардиоваскуларног и респираторног здравља, потенцијално доприносећи стратегијама за смањење оптерећења Паркинсоновом болешћу", додао је.

Чистији транспорт и строжи стандарди квалитета ваздуха могли би да помогну

Чистији транспорт, смањење индустријских емисија и строжи стандарди квалитета ваздуха неће елиминисати Паркинсонову болест, али би могли да помогну у смањењу броја људи који је развијају.

Преглед истраживања, међутим, није донео само лоше вести.

Истраживачи нису пронашли убедљиве доказе да дуготрајна изложеност ПМ2,5 честицама или азот-диоксиду, још једној уобичајеној емисији из издувних гасова и индустрије, повећава ризик од мултипле склерозе. Такође нису пронашли јасну везу између ПМ2,5 честица и болести моторних неурона, попут амиотрофичне латералне склерозе (АЛС).

Али истраживачи су такође указали на то да једноставно није било много студија за анализу, само по три за мултиплу склерозу и болести моторних неурона, због чега је тешко извући чврсте закључке.

Такође, налази, као и изостанак налаза за неке болести, „могу бити последица начина на који су студије биле осмишљене“, каже Наваратнам. „Хитно нам је потребно више истраживања, на већим популацијама, како бисмо испитали оно што представља значајан јавно-здравствени проблем", истиче.

Неуродегенеративне болести развијају се споро

Један од највећих изазова јесте то што се неуродегенеративне болести развијају споро, често током више деценија. Због тога их је изузетно тешко проучавати.

Људи се селе, нивои загађења се временом мењају, а прецизна процена нечије изложености загађењу током целог живота није једноставна.

Ипак, корисне информације могу се добити проучавањем великих група људи или више студија, као што је учињено у овом истраживању.

Истраживачи сматрају да загађење ваздуха заслужује пажњу као један од ретких потенцијално променљивих фактора ризика за ове болести.

„Ови налази доприносе све већем и снажном корпусу доказа о бројним штетним утицајима загађења ваздуха на здравље широм света, који се крећу од широког спектра болести у свим системима људског организма до превремене смрти“, каже епидемиолошкиња са Универзитета у Кембриџу Александра Тјен-Смит.

Ово истраживање служи као још један подсетник да чист ваздух не значи само да је небо ведрије, а не сиво од смога. Он можда штити и један од најважнијих органа у нашем телу.

Студија је објављена у часопису Environment International.

Убрзо затим, фрагмент тежак 1,35 килограма пробио је кров и плафон спаваће собе у градићу Хилсборо, Њу Џерзи, испунивши просторију прашином и оштрим мирисом сумпора. Срећом, нико није повређен.

Оно што је уследило било је кључно за науку. Власници куће, који су желели да остану анонимни, показали су изузетну прибраност. Свесни да се догодило нешто несвакидашње, навукли су рукавице за једнократну употребу и пажљиво сакупили црне фрагменте користећи алуминијумску фолију, а затим их ставили у стаклене тегле. Тиме су узорак сачували од влаге и микроорганизама земаљске контаминације.

"За камен који је сам пао на Земљу, ово је најбоље што смо могли да добијемо", изјавио је Питер Џенискенс, планетарни астроном са Института СЕТИ и водећи аутор студије.

Трагови древне слане воде

Анализа је открила да је метеорит из Хилсбороа редак угљенични хондрит типа ЦМ, класификован као ЦМ1/2. Ови примитивни метеорити сматрају се временским капсулама из раног Сунчевог система.

Међутим, оно што Хилсборо чини посебним јесте присуство фрагмената неуобичајено богатих натријумом. Ово сугерише да је матични астероид некада имао течну, слану воду - древне слане океане или базене - испод своје површине. Како је вода испаравала, за собом је остављала концентрисане наслаге соли, чији су трагови сачувани у овом камену.

Ово откриће је значајно јер таква слана средина може да подстакне хемијске реакције неопходне за стварање сложених органских молекула. Унутар метеорита пронађен је читав спектар једињења, укључујући и аминокиселине, фундаменталне градивне елементе протеина.

"Већина аминокиселина детектованих у Хилсбороу су ретке или не постоје на Земљи, што значи да су заиста ванземаљског порекла", објаснио је коаутор студије др Денис Глејвин, астробиолог из Насиног Центра за свемирске летове Годард. Верује се да је слана средина на астероиду деловала као катализатор за сложене хемијске процесе који су довели до њиховог формирања.

Реконструкција путање метеорита

Путања метеорита реконструисана је захваљујући снимцима са надзорних и аматерских камера, као и подацима са Доплеровог радара на аеродрому Њуарк. Траг је водио уназад до унутрашњег астероидног појаса, смештеног између Марса и Јупитера. Хилсборо метеорит јача теорију да су управо овакви свемирски путници могли да донесу воду и кључне органске молекуле на рану Земљу, стварајући тако услове за појаву живота.

Фрагменти овог космичког гласника сада се чувају у Америчком природњачком музеју у Њујорку, где ће бити предмет даљих истраживања. Сваки нови податак добијен анализом Хилсбороа представља мали, али важан корак у решавању једне од највећих мистерија науке: како је живот почео на нашој планети.

Археолог Алан Вилијамс, запослен у консултантској компанији EMM Consulting и коаутор студије објављене 9. јула у часопису Nature Human Behaviour, рекао је за Лајв сајенс да је највероватнији извор заразе био садржај бочица са осушеним крастама великих богиња које су британски лекари користили за инокулацију – рани облик заштите од болести, претходник вакцинације, пре него што је Едвард Џенер развио прву вакцину против великих богиња током 1790-их.

Поједини историчари раније су тврдили да вирус великих богиња није могао да преживи осмомесечно путовање бродом од Портсмута у Енглеској до Ботаничког залива, јужно од данашњег Сиднеја, где је Прва флота први пут пристала.

Међутим, ново истраживање показује да су бочице са крастама великих богиња вероватно допуњаване током пловидбе, када се флота заустављала у Кејптауну у Јужноафричкој Републици или у Рио де Жанеиру у Бразилу, свега неколико месеци пре доласка у Аустралију, објаснио је Вилијамс.

Епидемија је разорила домородачке заједнице и значајно допринела убрзаном пропадању културе аустралијских староседелаца. Према проценама студије, од болести је умрло око 220.000 људи, док власти у Аустралији почетком 20. века нису биле свесне стварног броја домородачког становништва када су покушавале да реконструишу историјске податке.

Мистериозна епидемија

Неколико деценија након што је британски морнарички официр Џејмс Кук мапирао аустралијску обалу, Британија је послала бродове како би колонизовала континент.

Прву флоту чинило је 11 бродова – два ратна брода, шест транспортних бродова за осуђенике и три брода са залихама. Британци су тврдили да Аустралија правно не припада никоме (terra nullus). По доласку су напустили Ботанички залив због лоших услова за живот и преселили се у Сиднејски залив, у заливу Порт Џексон, где су подигли британску заставу и прогласили читав континент британском територијом.

Када је Прва флота стигла, међу оближњим домородачким заједницама није било знакова епидемије великих богиња, али је болест у наредним деценијама однела огроман број живота.

Пошто током пловидбе није забележен ниједан случај великих богиња међу члановима посаде или путницима, поједини истраживачи сматрали су да је болест у Аустралију стигла преко северне обале, контактом са становницима области Макасар на острву Сулавези, у данашњој Индонезији.

Међутим, ново компјутерско моделирање показало је да се епидемија није могла проширити са северне обале до југоисточне Аустралије. Између та два подручја налазиле су се хиљаде километара ненасељене пустиње, објаснио је Вилијамс.

Насупрот томе, моделирање ширења болести у домородачким заједницама у околини Порт Џексона показало је да је епидемија управо ту и започела.

Коаутор студије Метју Коди Ничке, стручњак за компјутерско моделирање са Универзитета Флиндерс у Аделејду, изјавио је за Лајв сајенс да је сада јасно да је веома мало вероватно да је епидемија потекла са севера континента.

„Постоје веома снажни докази да је извор била Прва флота“, рекао је Ничке.

Вилијамс додаје да у то време људи нису познавали теорију о узрочницима заразних болести, па се вирус вероватно проширио сасвим случајно.

Нова процена броја аустралијских староседелаца

Студија позива се и на друго истраживање истих аутора, које је тренутно у поступку објављивања.

Према тој анализи, у време доласка Прве флоте у Аустралији је живело чак до три милиона староседелаца, што је вишеструко више од ранијих процена које су говориле о приближно 300.000 људи.

Друга студија, која се делом заснива на археолошким истраживањима раних домородачких заједница, процењује да је природни капацитет Аустралије пре британске колонизације могао да издржава и до пет милиона становника, нарочито у подручјима богатим природним ресурсима на северу и југоистоку континента.

Ранија процена од око 300.000 староседелаца потицала је из истраживања спроведеног тридесетих година 20. века, које се ослањало на број људи преосталих након катастрофалног пада популације.

„До тренутка када су истраживачи озбиљно покушали да утврде колико је људи некада живело у Аустралији, иза њих је већ било сто година болести, насиља на граници колоније и бројних других трагедија“, закључио је Вилијамс.

Према речима Мастиловића, сарадња са институцијом попут Насе доноси три кључне ствари – приступ технологијама, највишим стандардима и, како истиче, повратак кредибилитета домаћим научним и технолошким институцијама.

„Ово је потврда да имамо могућност и потенцијал и да је он препознат. За наше институте и универзитете добија се формални оквир да конкуришу за сарадњу са Насом, али и са другим државама које су потписнице овог споразума“, рекао је Мастиловић.

Он је додао да чланство у оваквом програму може да утиче и на позицију домаћих компанија на међународном тржишту.

„Када српска компанија преговара са европским или америчким партнерима, чињеница да држава стоји иза оваквог пројекта мења перцепцију ризика. То може да нас учини привлачнијим за инвестиције и нове сарадње“, навео је Мастиловић.

Од компоненти до сложених система

Примери мањих земаља показују да учешће у свемирским програмима није резервисано само за велике силе. Никола Божић наводи да су неке државе кроз Артемис развиле конкретне технологије које се користе у свемирским мисијама.

„Не морамо одмах да размишљамо о томе да направимо цео брод или летелицу. Можемо да развијамо појединачне компоненте, сензоре, софтвер или системе који временом могу постати део сложенијих технологија“, рекао је Божић.

Као пример наводи земље попут Чешке и Пољске, које учествују у ланцима снабдевања за свемирске програме и развијају делове технологија које се користе у великим пројектима.

Према његовим речима, прилику имају не само научне институције већ и компаније, посебно у областима у којима Србија већ има знање и искуство – софтверској индустрији, вештачкој интелигенцији, роботици и електроници.

Свемирске технологије и на Земљи

Стручњаци подсећају да свемирска индустрија није само развој ракета и летелица. Велики значај имају сателитски сервиси, обрада података, навигација, вештачка интелигенција и примена нових технологија у свакодневном животу.

„То су технологије које се користе и у пољопривреди, саобраћају и енергетици. Србија већ има примере као што је институт БиоСен, који користи сателитске технологије за праћење усева“, навео је Божић.

Он истиче да Артемис споразум није гаранција успеха, већ прилика коју треба искористити.

„Ово је улазна карта, али сада је на нама да понудимо пројекте и покажемо да смо спремни да будемо део те заједнице“, рекао је Божић.

Поглед ка Месецу и даље

Циљ Артемис програма није само повратак човека на Месец, већ и стварање услова за дугорочни боравак у свемиру и будућа истраживања других небеских тела.

Стручњаци подсећају да у свемирским истраживањима нису пресудни само величина државе и економска снага, већ идеје, знање и иновације.

„Велика открића су често настајала захваљујући креативности људи, а не само ресурсима којима су располагали. Простора има и за мале земље које имају добре идеје“, закључио је Божић.

Артемис споразум, оцењују саговорници, могао би да буде један од начина да се домаћа наука и технологија снажније повежу са светским токовима и добију прилику да учествују у пројектима будућности.

„Ово је заиста узбудљиво. Све смо ближи проучавању атмосфера светова који би могли да подржавају живот, при чему би се трагови тог живота могли налазити у њиховим спектрима које можемо да посматрамо“, изјавио је за Лајв сајенс (Live Science) Едвард Швитерман, ванредни професор астробиологије на Универзитету Калифорније у Риверсајду, који није учествовао у истраживању.

Планета, позната као LHS 1140 b, налази се око 48 светлосних година од Земље и кружи око мале, хладне црвене патуљасте звезде. Са масом око 5,6 пута већом од Земљине, ова егзопланета припада класи такозваних супер-Земаља – стеновитих планета већих од Земље, али знатно мањих од гасовитих дивова попут Нептуна.

Она прима мање од половине сунчеве светлости коју добија Земља, па је, према ранијим проценама које нису узимале у обзир постојање атмосфере, температура на њеној површини око минус 47 степени Целзијуса. То је чини веома хладном, али и даље у опсегу који астрономи сматрају потенцијално погодним за живот.

Космичко „цурење“ гаса

Током последњих неколико деценија научници су открили хиљаде егзопланета, укључујући и многе стеновите светове. Међутим, утврђивање да ли те планете имају атмосферу показало се далеко тежим задатком, јер су атмосфере стеновитих планета изузетно танке у поређењу са атмосферама гасовитих дивова, што их чини много тежим за откривање на огромним космичким удаљеностима.

Уместо да директно траже атмосферу, истраживачи су потражили суптилан знак њеног постојања – хелијум који се ослобађа у свемир.

Користећи спектрограф на телескопу “Magellan Clay” у Чилеу, тим је посматрао како LHS 1140 b пролази испред своје звезде, док је мали део звездане светлости пролазио кроз атмосферу планете на путу ка Земљи. Истраживачи су тражили незнатан пад интензитета светлости на специфичној таласној дужини инфрацрвеног зрачења коју хелијум апсорбује – јасан показатељ да гас напушта планету и одлази у свемир.

Предвиђање је у потпуности било засновано на математичком моделу који никада раније није био потврђен код стеновите планете.

Међутим, у септембру 2024. године тим је имао јединствену прилику да исте ноћи посматра како и LHS 1140 b и њена мања и топлија суседна планета, LHS 1140 c, пролазе испред своје звезде у размаку мањем од 40 минута. Истраживачи су открили јасан сигнал хелијума код LHS 1140 b, док код LHS 1140 c нису забележили ништа.

Та разлика је значајна. LHS 1140 c кружи много ближе својој звезди, прима око пет пута више зрачења, а истовремено је мања и има слабију гравитацију – услове који би, теоретски, требало да олакшају откривање гаса који „цури“ из атмосфере. То што није пронађен никакав сигнал указује да је атмосфера те планете вероватно нестала још давно, док је LHS 1140 b, која се налази даље од звезде у хладнијем и мирнијем окружењу, успела да сачува своју атмосферу.

Ово откриће даје одговор на питање којим се астрономи баве већ деценијама.

„Пре двадесет година питали смо се да ли уопште постоје друге планете сличне Земљи. Затим смо сазнали да су честе и да се неке налазе у настањивој зони. Следеће питање било је да ли је иједна од њих успела да задржи атмосферу. Сада знамо да је бар једна успела“, рекао је коаутор студије Робин Вордсворт, професор наука о Земљи и планетама на Харварду.

Корак ближе потрази за животом

Откриће је посебно важно јер црвене патуљасте звезде, попут оне око које кружи LHS 1140 b, често засипају оближње планете снажним високоенергетским зрачењем које временом може да уништи њихове атмосфере.

На основу процењене старости звезде од најмање 3,1 милијарде година, истраживачи сматрају да је атмосфера LHS 1140 b успела да опстане упркос томе. То указује да неке стеновите планете око овако честих звезда могу задржати атмосферу много дуже него што се раније претпостављало.

Ипак, научници упозоравају да откриће хелијума не значи да је планета насељена – па чак ни да је погодна за живот.

Посматрања откривају само танак горњи слој атмосфере, а не и њен комплетан састав. Научници још не знају да ли LHS 1140 b поседује кисеоник, угљен-диоксид, водену пару или друге гасове који би њену површину могли учинити сличнијом Земљиној и погоднијом за живот.

Уместо тога, ово откриће отвара нови пут за проучавање удаљених стеновитих светова и представља важан корак ка откривању планета које би једног дана могле да покажу знакове живота.

Научници већ дуже време знају да римски бетон, уместо да временом губи својства, наставља да постаје све чвршћи. Досадашња истраживања показала су да је главни разлог томе хемијска реакција између вулканског пепела, познатог као пуцолан, и живог креча, при чему настају изузетно отпорни минерали који бетону обезбеђују невероватну дуготрајност.

Сада су научници открили да то није цела прича.

Ново истраживање показало је да важну улогу имају и споре, али непрекидне реакције угљен-диоксида из атмосфере.

„Иако је пуцоланска реакција од суштинског значаја, наши налази указују на то да карбонизација током дугог временског периода такође повећава трајност бетона и помаже му да са старењем сам затвара пукотине“, рекао је инжењер Пауло Монтеиро са Универзитета Калифорније у Берклију.

Откриће, објављено у научном часопису Science Advances, пружа нови увид у изузетне инжењерске способности старих Римљана, чак и када је реч о објектима који су наизглед били сасвим обичне намене.

Од Пантеона до Хадријановог тоалета

Једна од највећих фасцинација римским градитељством јесте чињеница да су бројне грађевине преживеле скоро два миленијума, док су многи објекти из истог периода одавно нестали.

Најпознатији пример је Пантеон у Риму – храм стар око 2.000 година, чија је огромна купола од неармираног бетона и данас највећа таква конструкција на свету.

Међутим, како би открили нове тајне римског бетона, Монтеиро, коауторка истраживања Сјаохонг Џу са Пекиншког универзитета за технологију и њихове колеге нису узорак потражили у Пантеону, већ на далеко мање очекиваном месту.

У другом веку нове ере римски цар Хадријан саградио је своју раскошну вилу у Тиволију у Италији. Велики део тог комплекса и данас је очуван.

Управо тамо истраживачи су узели мали узорак бетона из заједничког тоалета, који је некада служио становницима царске виле.

Помоћу низа савремених техника снимања високе резолуције анализирали су узорак све до нанометарског нивоа.

Као што се и очекивало, пронашли су доказе о пуцоланској реакцији, односно процесу у којем вулкански пепео и креч стварају изузетно отпорне минерале унутар бетона.

Међутим, открили су и нешто што до сада није било довољно истражено.

Током векова угљен-диоксид из атмосфере реаговао је са преосталим кречом у бетону, при чему је настао калцит – минерал који се природно налази и у кречњаку.

Истраживачи су утврдили да калцит није само споредни производ старења материјала.

Напротив, кристали калцита постепено су испуњавали ситне поре и пукотине, чинећи бетон гушћим и јачим, истовремено затварајући оштећења која би се иначе временом ширила.

Ранија истраживања јесу откривала присуство калцита у римском бетону, али његова тродимензионална структура и распоред унутар материјала до сада нису били детаљно анализирани.

Нови траг ка одрживијем бетону будућности

Научници сматрају да је улога калцита у изузетној дуготрајности римског бетона до сада била потцењена. То, међутим, не значи да он замењује добро познату пуцоланску реакцију, већ да делује заједно са њом и додатно повећава отпорност материјала.

Истраживачи већ годинама покушавају да развију савремене верзије римског бетона.

Карбонизација је природан процес који се дешава у кречним бетонским смешама без обзира на то да ли се њена улога проучава или не. Међутим, боље разумевање тог механизма могло би научницима да омогући развој бетона који ће дуже трајати, а истовремено имати мањи утицај на животну средину

„Разумевање начина на који динамика кристализације калцијум-карбоната повезује бетон и доприноси његовој дугорочној трајности могло би да пружи нове увиде у дугорочну минералошку еволуцију и природну карбонизацију кречних везива“, рекао је Монтеиро.

Од Пантеона до скромног тоалета у Хадријановој вили, римске грађевине и после две хиљаде година представљају изузетне примере материјала који је успео да остане конструктивно стабилан.

Ипак, аутори истраживања наглашавају да савремена градња не може једноставно да копира римске методе.

Данашње зграде постављају далеко веће захтеве пред грађевинске материјале, а армирани бетон суочава се са проблемом који стари Римљани нису имали – корозијом челичне арматуре уграђене у конструкције.

Нови резултати, ипак, могли би да помогну научницима у развоју дуготрајнијих и одрживијих врста бетона.

„Ова студија показује како проучавање древних инжењерских техника може довести до важних открића“, поручио је Монтеиро.

„Надамо се да ћемо, откривајући римске тајне повећања трајности бетона, једног дана успети да развијемо одрживију савремену инфраструктуру.“

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Science Advances.

Астероид пречника око десет километара, познат као Чиксулуб, ударио је у подручје данашњег полуострва Јукатан у Мексику, оставивши кратер широк скоро 200 километара и разбацавши материјал хиљадама километара далеко.

Иако се често говори о астероиду Чиксулуб, делови који су преживели пролазак кроз атмосферу и пали на Земљу заправо су метеорити. Управо су њихови остаци помогли научницима да открију од чега је био сачињен.

Анализа хемијског састава показала је да је реч о угљеничном хондриту. Хондрити су најстарије познате стене у Сунчевом систему и представљају остатке из времена његовог настанка.

Угљенични хондрити су посебно ретки и чине тек око четири одсто свих метеорита пронађених на Земљи, због чега је ово откриће од великог значаја.

Трагови у слоју глине открили порекло метеорита

До овог закључка дошао је тим научника са Универзитета Британске Колумбије у сарадњи са истраживачима из Европе, укључујући Институт за физику Земље у Паризу и Универзитет у Паризу.

Они су анализирали елементе у траговима у узорцима танког слоја глине који је настао од материјала избаченог након удара. Тај слој, познат као К–Пг граница, може се пронаћи широм света и представља геолошку границу између периода креде и палеогена.

Према резултатима истраживања, Чиксулуб је највероватније потекао са спољног дела астероидног појаса, у близини Јупитера, или чак из још удаљенијих делова Сунчевог система.

„Чињеница да је баш овако редак објекат погодио Земљу показује колико су диносауруси, једноставно, имали несреће“, рекао је др Филип Клејс, професор Универзитета Британске Колумбије.

Само откриће не мења досадашње схватање катастрофе која је погодила Земљу.

Удар је ослободио енергију еквивалентну милијардама нуклеарних бомби, покренуо мегацунамије, глобалне пожаре и снажне земљотресе. Ипак, нова сазнања пружају јаснију слику о самом објекту који је изазвао један од највећих преокрета у историји живота на нашој планети.

Прашина, а не сумпор, кључни узрок изумирања

Пошто угљенични хондрити не садрже велике количине сумпора, истраживачи сматрају да сумпор из самог метеорита вероватно није био главни узрок такозване „ударне зиме“ која је уследила након судара.

„Највећу улогу имала је фина прашина избачена у атмосферу“, објаснио је Клејс.

Та прашина, састављена од ситних честица стена, могла је годинама да остане у атмосфери и заклони Сунчеву светлост. Последица је био прекид фотосинтезе, урушавање ланаца исхране и масовно изумирање живог света.

Процењује се да је тада нестало око 75 одсто свих врста, док је преостала четвртина, међу којима су били и далеки преци данашњих сисара, успела да преживи.

Недавне студије указују и на то да се удар догодио током пролећа на северној Земљиној полулопти. То је многе врсте затекло у осетљивом периоду размножавања и развоја младунчади, што је додатно повећало размере изумирања.

Сцена непосредно након удара била је катастрофална. У тексту објављеном у магазину The Conversation, професори Моника Грејди и Мајкл Бентон описали су размере разарања.

„Без обзира на то да ли сте били диносаурус или балегар, ако сте се нашли у близини кратера, експлозија би вас тренутно спалила“, навели су они. „Чак и на удаљености до 2.000 километара већина живих бића страдала би од огромне топлоте и надзвучних ударних таласа.“

Ова катастрофа и данас представља упозорење колику опасност могу да представљају небеска тела која пролазе близу Земље. Због тога НАСА и Европска свемирска агенција непрекидно прате потенцијално опасне астероиде, док су мисије попут ДАРТ-а, који је 2022. године успешно променио путању једног астероида, и мисије Хера, која ће проучавати последице тог судара, важан корак ка развоју система планетарне одбране.

Иако многа питања о Чиксулубу и даље немају коначан одговор, свако ново откриће помаже научницима да боље разумеју један од најдраматичнијих догађаја у историји Земље и да се боље припреме за потенцијалне претње из свемира.

Захваљујући вештачкој интелигенцији и анализи морског дна, међународни истраживачки тим, предвођен вулканологом Андреом Веролином са Универзитета Париз-Сакле у Француској, идентификовао је 73 до сада непознате вулканске калдере испод површине светских океана.

Калдере су велика кружна удубљења налик кратерима која настају када вулкан испразни довољно магме из своје подземне коморе, услед чега се тло изнад ње урушава. Неке од њих су давно угашене, док друге могу указивати на вулканске системе који би у будућности поново могли да постану активни.

Резултати истраживања објављени су у часопису Communications Earth & Environment.

Попуњена велика празнина у познавању подводних вулкана

Научници истичу да њихово истраживање представља значајан корак у разумевању вулканске активности испод океана.

„Наш скуп података попуњава значајну празнину у посматрањима и обезбеђује поновљив и надоградив оквир за карактеризацију подводних вулкана, наглашавајући потребу да се подводне калдере укључе у будуће глобалне процене вулканске активности“, наводи истраживачки тим у раду који је објављен у раном приступу.

Највећи део вулканске активности на Земљи одвија се испод мора, где се тектонске плоче непрестано раздвајају, сударају и подвлаче једна испод друге. Управо ти процеси омогућавају магми да се пробија ка површини и ствара вулкане на океанском дну.

Већина тих подводних ерупција релативно је мирна и јавља се дуж средњоокеанских гребена, где доминирају базалтне ерупције. Међутим, повремено долази до далеко снажнијих догађаја.

Подводне калдере могу изазвати изузетно разорне ерупције, цунамије, ударне таласе, облаке пепела и огромне количине водене паре које се ослобађају приликом експлозија дубоко испод површине мора.

Ерупција подводног вулкана Хунга Тонга–Хунга Хаапај у архипелагу Тонга 2022. године представљала је својеврсно упозорење. Том приликом настали су атмосферски ударни таласи који су стигли до свемира, цунамији који су погодили велике области и материјална штета на удаљености од више хиљада километара.

Уколико није познато где се подводне калдере налазе, није могуће ни проценити које од њих захтевају стално праћење. До овог истраживања било је документовано мање од 30 подводних калдера широм светских океана.

Алгоритам са Марса открио десетине нових калдера

Како би попунили ту празнину у знању, Веролино и његове колеге прилагодили су алгоритам вештачке интелигенције који је првобитно био обучен за препознавање ударних кратера на Марсу.

Овога пута алгоритам је примењен на батиметријске карте, које приказују рељеф океанског дна. У првој фази анализа издвојила је чак 87.435 могућих формација.

Испоставило се да је већина тих кандидата представљала лажне резултате. После примене додатних филтера и ручне провере преосталих локација, истраживачи су дошли до коначног списка од 78 вероватних подводних калдера.

Од тог броја, пет је већ било познато научној јавности, што је додатно потврдило поузданост методе. То значи да је идентификовано чак 73 потенцијално нове калдере које до сада нису биле познате.

Уколико буду потврђене додатним истраживањима, број познатих подводних калдера биће више него утростручен.

Истраживачи наглашавају да би се алгоритам у будућности могао додатно унапредити, што би омогућило откривање још већег броја оваквих структура.

Највећи број откривен далеко од граница тектонских плоча

Нова открића показала су и где се подводне калдере најчешће налазе. Осам новооткривених структура смештено је дуж средњоокеанских гребена, на границама тектонских плоча.

Још девет откривено је у вулканским луковима.

Највећи број, чак 61 калдера, налази се у унутрашњости тектонских области, попут ланаца подводних планина, а не непосредно на границама тектонских плоча.

Истраживачи су издвојили и седам новооткривених калдера као посебно значајне циљеве за будућа истраживања, јер њихов положај, дубина и облик указују да би могле бити важне за боље разумевање опасности које носе подводни вулкани.

У самом раду није процењивано да ли је нека од ових калдера тренутно активна. Међутим, више недавних истраживања показало је да чак и вулкани за које се сматра да су угашени могу поново да се пуне магмом и временом постану активни.

Због тога је, истичу аутори, од великог значаја да се утврди где се такве структуре налазе и да се најризичније међу њима детаљније испитају.

„Ова студија поставља кључне темеље за процену ризика од подводних вулкана и унапређење глобалне припремљености“, наводе истраживачи. Они додају да њихов циљ није био да саставе потпун глобални попис свих подводних калдера.

„Наш циљ није да направимо потпун глобални инвентар подводних калдера, већ да успоставимо транспарентан и поновљив оквир који ће обезбедити конзервативан почетни скуп података, а који ће моћи да се проширује како буду доступне батиметријске карте веће резолуције и нова истраживања".

Резултати анализе древне ДНК такозваног „Шамана из Аптон Ловела“ (Upton Lovell Shaman), коју су спровели истраживачи Института Френсис Крик у Лондону, руше досадашње стереотипе о женама у раном бронзаном добу, наводи се у саопштењу Музеја Вилтшир, у којем се чувају посмртни остаци и гробни прилози.

„Ово потпуно мења досадашње претпоставке. Навикли смо на претпоставку да мушкарци раде све, да су они вође и металурзи. Овде имамо необорив доказ да је металург била жена. А обрада метала била је својеврсна свемирска технологија тог времена“, рекао је директор Музеја Вилтшир Дејвид Досон за Гардијан.

Гробница стара готово 4.000 година откривена је 1801. године у близини села Аптон Ловел, око 16 километара западно од Стоунхенџа. Људски остаци били су окружени изузетно богатим комплетом алата који је садржао камене секире, прибор за обраду метала са траговима злата, камен за проверу чистоће метала упоређивањем трагова које остављају различите легуре, као и пробушене животињске кости које су вероватно биле ушивене на одећу као украси, што указује на постојање церемонијалног огртача.

Спој луксузних металуршких алата и предмета за које се верује да су имали ритуални значај навео је археологе да закључе како је покојник био духовни стручњак, због чега су остаци добили надимак „Шаман из Аптон Ловела“.

Вилијам Канингтон, енглески археолог који је ископао гробну хумку, тада је записао да је, „судећи по крупноћи костију“, покојник „изгледао као снажан мушкарац“. Током наредна два века сматрало се да су остаци припадали мушкарцу, па је и музејска поставка приказивала брадатог мушкарца.

ДНК анализа првобитно је била намењена утврђивању порекла ове особе, али су резултати показали присуство XX, а не XY полних хромозома, што је изненадило истраживаче. Како би били сигурни, тим је анализирао ДНК из зуба и ножног прста и сваки пут добио исти резултат, без икаквих доказа да је у гробници било више од једне особе.

Други трагови на скелету открили су додатне појединости. Жена је била висока око 165 центиметара, што је било неуобичајено за жене бронзаног доба, а умрла је око 45. године живота. Имала је снажну грађу и артритис у десном, али не и у левом ручном зглобу – образац који одговара дугогодишњем понављању покрета карактеристичних за обраду метала.

Студија из 2022. године показала је да је ова особа највероватније била вешта златарка која је израђивала златне украсе. Та способност је у бронзаном добу могла деловати готово магично, рекла је за Лајв сајенс археолошкиња Сузан Грини са Универзитета у Ексетеру, која није учествовала у истраживању.

Ово није први случај да је древна особа високог друштвеног статуса погрешно идентификована као мушкарац.

На пример, припадник елите из доба Викинга у Шведској, сахрањен са оружјем и стратешким играма, дуго је сматран мушкарцем, али је касније ДНК анализом потврђено да је реч о жени. Слично томе, високо рангирана особа из бакарног доба у Шпанији такође је првобитно сматрана мушкарцем, све док генетска анализа није показала да је била жена.

Еритрулоза, која се састоји од четири атома угљеника, налази се и у малинама. Њено присуство у међузвезданом простору потврђено је помоћу радио-телескопа “Yebes” пречника 40 метара и ИРАМ пречника 30 метара у Шпанији, објавио је истраживачки тим у понедељак у часопису Nature Astronomy. Сигнал еритрулозе потврђен је поређењем са обрасцима добијеним у лабораторијским мерењима.

Иако се истраживачи често фокусирају на воду и угљеник у потрази за састојцима живота, шећери су такође од кључног значаја.

„Шећери су важни молекули у живим системима – обезбеђују енергију, учествују у изградњи важних биолошких структура и чине делове генетског материјала“, навели су истраживачи у саопштењу.

„До овог открића дошли смо захваљујући комбинацији изузетно осетљивих посматрања, широком опсегу фреквенција и веома прецизним лабораторијским спектроскопским подацима. Поред тога, наш астрономски циљ представља једно од хемијски најбогатијих подручја у галаксији, што значајно повећава вероватноћу оваквих открића“, рекао је коаутор студије Изаскун Хименес-Сера, истраживач Шпанског националног истраживачког савета, у имејлу за Лајв сајенс.

Додао је да је проналазак еритрулозе посебно важан за проучавање порекла живота, јер овај шећер мења конфигурацију треозе – још једног шећера за који се сматра да је био претеча првих нуклеинских киселина из којих су касније настали РНК и ДНК.

Шећер, свемир и све остало

Шећери су и раније откривани у метеоритима и узорцима астероида, посебно рибоза – основни градивни елемент РНК – и глукоза, производ фотосинтезе на Земљи. Недавно је, на пример, утврђено да узорци са астероида Бену, које је на Земљу допремила мисија OSIRIS-REx, садрже и рибозу и глукозу, што указује да су ови кључни састојци за живот присутни и на другим местима у Сунчевом систему.

До сада научници нису успевали да објасне како би еритрулоза могла да настане у условима који опонашају рану Земљу. Разлог је што лабораторијски експерименти дају недовољне концентрације овог шећера на површини пребиотичке, односно преживотне Земље.

Ново откриће еритрулозе у међузвезданом облаку гаса и прашине, међутим, сугерише да је овај шећер могао да настане у међузвезданом простору и да буде уграђен у стеновите планете попут Земље још у њиховим најранијим фазама формирања и развоја.

То значи да су рибоза, глукоза и еритрулоза можда биле део својеврсног „инвентара шећера“ на Земљи још пре него што се планета у потпуности формирала.

„Наши резултати указују да еритрулоза може настати од једноставнијих молекула на зрнцима космичке прашине, а затим постати део сложенијих хемијских система“, навели су истраживачи.

Ово „слатко“ откриће додатно јача теорију да су многи, ако не и сви, основни састојци неопходни за настанак живота распрострањени широм свемира.

„Један од најузбудљивијих наредних корака биће потрага за још сложенијим шећерима, као и за молекулима који су директни прекурсори РНК и другим биолошки важним једињењима“, рекао је Хименес-Сера за Лајв сајенс.

„Желимо да разумемо докле пребиотичка хемија може да напредује пре него што се планете уопште формирају и какав хемијски „инвентар“ млади планетарни системи наслеђују из међузвезданог простора“, закључио је он.

Научници пуних 15 година нису могли да објасне овај необичан сигнал јер се није поклапао ни са главним земљотресом, ни са накнадним потресима, нити са било којим другим познатим геолошким догађајем.

Ново истраживање показало је да је узрок био повратни сеизмички талас, што представља први документовани случај посматрања овакве појаве.

Како је талас прешао скоро 2.900 километара испод Земљине површине

Студију је предводила Сунјанг Парк, доценткиња геофизичких наука на Универзитету у Чикагу, у сарадњи са Хироом Канаморијем са Калифорнијског технолошког института и Луисом Ривером са Универзитета у Стразбуру.

Истраживачи су утврдили да је необјашњиви џи-пи-ес сигнал изазвао ScS талас – врста попречног сеизмичког таласа који настаје током веома снажних земљотреса. За разлику од површинских таласа, који изазивају већину потреса које људи осете, ScS таласи путују дубоко кроз чврсти Земљин омотач (плашт).

„Оно што је било необично јесте да се практично читав Јапан померао готово истовремено“, рекла је Парк, која је предводила истраживање.

Додала је да се ово померање односило на читаво копно Јапана – од Хокаида до Кјушуа, на подручју дугом око 3.000 километара – и да се није временски поклапало са главним земљотресом, а догодило се и пре било каквих значајнијих накнадних потреса.

После вишегодишње анализе и сеизмолошких података, Паркова и њене колеге утврдили су да су таласи настали током земљотреса допутовали до Земљиног језгра, затим се одбили назад ка кори и при томе померили четири велике тектонске плоче.

Иако су сеизмолози знали да таласи великих земљотреса могу да продру дубоко кроз планету и одбију се од њеног спољашњег језгра, које је састављено од течног метала, сматрало се да се њихова енергија распрши пре него што се врате до Земљине коре.

„То да оваква врста таласа који путује у дубину може да изазове неки догађај потпуно је ново, а ова појава је необична и зато што обухвата тако огромно подручје“, објаснила је Сунјанг Парк.

Иако земљотреси могу изазвати драматична померања тла – цепање површине и померање већих области за више десетина центиметара – таква кретања су обично локализована, за разлику од овог догађаја који је захватио готово читаву земљу.

Геофизичар са Универзитета Колумбија Горан Екстром навео је да су се током земљотреса 2011. године две тектонске плоче испод Јапана помериле једна у односу на другу за око 10 метара.

„То нагло померање изазвало је снажно подрхтавање тла и цунами, а уједно је померило читаво острво Хоншу ка истоку за око 20 центиметара“, рекао је Екстром, који није учествовао у овом истраживању.

Померање које су открили Парк и њене колеге, иако много мање, значајно је зато што се догодило на изузетно великом простору, што га чини најпространијим до сада забележеним. Према саопштењу истраживача, при томе је ослобођена приближно иста количина енергије као код земљотреса магнитуде 7,5.

Скелет, стар око 67 милиона година, носи име „Гас“, по покојном Герију „Гасу“ Ликингу, сточару из округа Хардинг у Јужној Дакоти, који је био власник земљишта на ком је примерак пронађен. Ликинг је преминуо 2022. године, годину дана након почетка ископавања фосила.

Један од највећих пронађених примерака

Према наводима аукцијске куће „Сотби“, „Гас“ је дугачак 11,6 метара, висок 3,8 метара, док његова лобања мери 137 центиметара, што га сврстава међу највеће примерке тираносаурус рекса који су нађени.

Скелет обухвата 183 фосилна коштана елемента, што представља око 61 одсто комплетности по броју костију, односно 75 до 80 одсто по маси.

Као и бројни други примерци тирекса, и „Гас“ потиче из формације Хел Крик, чувеног геолошког налазишта које се простире кроз Монтану, Вајоминг и обе Дакоте. Управо је на том подручју 1902. године пронађен један од првих скелета Тираносауруса рекса, на основу кога је ова врста и добила име.

Претходни рекорд за продати фосил држао је „Апекс“, скелет стегосауруса који је 2024. године купио милијардер Кен Грифин за 44,6 милиона долара. Тај примерак се тренутно налази на четворогодишњој позајмици у Природњачком музеју у Њујорку.

Пре аукције, процењена вредност „Гаса“ кретала се између 20 и 30 милиона долара, док је победничка понуда дата телефоном.

Да ли је фосил изгубљен за науку?

Палеонтолози углавном сматрају да је фосил, када заврши у приватном власништву, практично изгубљен за науку.

Научни часописи објављују истраживања само на примерцима који се налазе у јавно доступним колекцијама, јер се само у тим условима резултати могу независно проверити и поновити, што представља један од основних научних стандарда.

„Гас“ ипак поседује бројне карактеристике које га чине изузетно значајним и за научнике и за потенцијалне купце. Лобања садржи око 82 одсто оригиналних костију, док скелет има и ретко очуване делове, попут виличне кости у облику рачве (wishbone), комплетне карлице и обе задње ноге.

Према наводима „Сотбија“, само је још један познати примерак тираносаурус рекса сачуван са тако добро очуване обе ноге. На костима су уочени и трагови уједа, као и преломи које је животиња преживела.

Потпуна права на скелет и неизвесности

Иако је аукцијска кућа навела да је „Гас“ један од најкомплетнијих фосила тираносаурус рекса, он је мање очуван од примерка „Стен“, продатог 2020. године за 31,8 милиона долара, који је око 70 одсто комплетан по броју костију, као и од чувеног „Сју“, првог диносауруса продатог на аукцији 1997. године, чији је скелет очуван око 90 одсто.

Међутим, „Гас“ се издваја по томе што долази са „потпуним правима“, што значи да у скелету нема делова преузетих са других диносауруса.

Уобичајена пракса је да се недостајуће кости допуне одливцима направљеним на основу других познатих примерака, а најчешће се у ту сврху користи управо „Стен“, који је такође пронађен у истом округу Јужне Дакоте као и „Гас“.

То значи да би нови власник „Гаса“ потенцијално могао да постане конкуренција власницима „Стена“ у изради и лиценцирању одливака за музеје и приватне колекционаре.

Сва пажња сада је усмерена ка купцу, чији идентитет још није откривен, као и ка одлуци шта ће убудуће бити са овим изузетно вредним фосилом.

Дана 18. новембра 2026. године у 11.16 по пацифичком времену, „Војаџер 1“ биће удаљен 25,9 милијарди километара од своје матичне планете.

То је управо раздаљина коју светлост пређе за један дан, док ће „Војаџеру 1“ за исти пут бити потребно више од 49 година.

„Војаџер 1 биће први објекат који је направио човек и који ће достићи ову удаљеност од Земље, чиме ће додати још једно историјско достигнуће дугом списку успеха ове мисије“, наводи се у саопштењу Наса.

„Војаџер 1“ и његов близанац, „Војаџер 2“, једине су летелице које и даље раде изван хелиосфере – заштитног мехура честица и магнетних поља које ствара Сунце.

Зашто је један светлосни дан важан?

Ова прекретница није значајна само као симболичан рекорд. Она има и практичне последице по комуникацију са летелицом.

„Ако пошаљем команду и кажем: 'Добро јутро, Војаџеру 1' у осам сати ујутру у понедељак, одговор ћу добити тек у среду око осам ујутру“, објаснила је за Си-Ен-Ен Сузи Дод, руководилац пројекта Војаџер у Лабораторији за млазни погон.

Првобитни задатак „Војаџера 1“ био је да прође поред Јупитера и Сатурна, што је успешно остварио 1979. и 1980. године. Након тога једноставно је наставио путовање кроз свемир.

Током мисије, „Војаџер 1“ и „Војаџер 2“ послали су на Земљу драгоцене фотографије и податке о Јупитеру, Сатурну, Урану и Нептуну, а последњих година настављају да бележе и анализирају необичне појаве у међузвезданом простору.

Међутим, упркос импресивној удаљености коју је прешао, летелица која енергију добија из плутонијума полако остаје без снаге.

Током протекле године Наса је постепено искључивала научне инструменте како би продужила њен рад.

Данас су активна још само два инструмента – магнетометар и систем за мерење плазма-таласа, који и даље региструје слабе електромагнетне сигнале међузвезданог простора.

Наса процењује да ће „Војаџер 1“ наставити да комуницира са Земљом до почетка 2030-их година, када ће његово напајање пасти испод минималног нивоа потребног за рад било ког инструмента.

Када су огреботине довољно велике и уочљиве, сочиво мора да се баци и замени новим. Међутим, научници сада сматрају да оштећење можда не мора аутоматски да значи крај употребе једног сочива.

Хемија која омогућава „самопоправку“

Истраживачи Џунг Хјун Чои и Бјунг Ки Чо са Универзитета Данкук у Јужној Кореји развили су посебна контактна сочива на бази хидрогелног материјала који има способност самосталног зарастања након излагања UV светлости.

У средишту нове технологије налази се такозвани дисулфидни умреживач – мала молекула која садржи везу између два атома сумпора. Посебност ове хемијске везе је у томе што након прекида може поново да се формира и повеже оштећене делове материјала.

„Овај рад описује синтезу, механичку карактеризацију и функционалну процену система хидрогелова умрежених дисулфидним везама, као и његову примену од лабораторијских узорака до практичног облика контактних сочива“, навели су истраживачи у раду објављеном у часопису ACS Applied Polymer Materials.

Научници су дисулфидни умреживач комбиновали са метакрилатним полимером, материјалом који формира дугачке молекуларне ланце. Када на сочиву настане огреботина, везе између тих полимера се прекидају, али UV светлост покреће процес њиховог поновног повезивања.

Додат је и други полимер како би нови хидрогел био отпорнији на огреботине и боље заштићен од бактеријског насељавања. Нови материјал затим је тестиран у поређењу са контролним узорком направљеним помоћу стандардног умреживача.

„Код комерцијалних хидрогелних контактних сочива површинске огреботине настале свакодневним коришћењем или чишћењем много су чешће од потпуних пресека“, написали су истраживачи.

„ДС-хидрогел је показао ефикасан опоравак површинских огреботина, док контролни хидрогел, који није садржао дисулфидни ДС-умреживач, није показао видљиво зарастање под истим условима.“

Обнављање готово 90 одсто чврстине материјала

Експерименти су показали да UV светлост хемијски активира сумпор-сумпор везе око оштећеног подручја. Те везе поново се формирају преко места где је материјал напукао и повезују прекинуте полимерне ланце.

Према резултатима истраживања, нови материјал успео је да поврати око 90 одсто своје првобитне структурне стабилности након процеса самопоправке.

Поред способности регенерације, нова контактна сочива показала су и задржавање воде упоредиво са савременим меким сочивима, као и веома добру отпорност на огреботине. То значи да би, осим што би могла сама да се поправљају, потенцијално могла и ређе да се оштећују.

Могућност примене постојећих UV уређаја

Ово истраживање показује да се приступ заснован на сумпорним везама може користити за стварање издржљивијих и функционалнијих пластичних материјала.

Једна од могућих предности јесте и то што би постојећи UV уређаји за чишћење контактних сочива у будућности могли да добију додатну функцију – не само дезинфекцију, већ и поправку оштећења.

„Комбинована способност самопоправке, дуготрајна отпорност на прљање и побољшана отпорност на огреботине указују на потенцијал ове платформе хидрогелова умрежених дисулфидним везама за контактна сочива нове генерације“, наводе аутори студије.

„Свеукупно, стратегија дизајна материјала представљена у овом раду пружа обећавајући пут ка дуготрајним, отпорним и високоперформансним хидрогелним офталмолошким уређајима".

Иако су материјали са способношћу самопоправке већ раније истраживани, досадашњи приступи углавном су захтевали знатно више температуре од собне. Могућност да се поправка покрене обичном UV светлошћу и опремом која би могла да буде доступна корисницима представља значајан корак напред.

Замислива је будућност у којој би корисник једноставно ставио истрошена или изгребана контактна сочива у кућиште које комбинује чишћење и поправку, а након приближно сат времена добио сочива са готово обновљеним својствима.

Ипак, до комерцијалне примене предстоји још много рада. Неопходна су додатна безбедносна тестирања, што је посебно важно код сваког материјала који долази у директан контакт са оком.

Истраживачи подсећају да током ношења контактних сочива микроогреботине настале трептањем или рутинским чишћењем могу да расипају светлост и изазову појаву одсјаја, али и да створе места за везивање протеина и микроорганизама, чиме се нарушава здравље ока.

„Током ношења контактних сочива, микроскопске огреботине изазване трептањем или уобичајеним чишћењем могу да расипају светлост и изазову одсјај, док истовремено представљају места за приањање протеина или микроба, што на крају може угрозити здравље ока“, написали су истраживачи и додали: „Поред тога, површине храпаве због огреботина и микропукотина олакшавају приањање и нагомилавање протеина, повећавајући нелагодност корисника и ризик од инфекције".

Нова генерација контактних сочива која се сама поправљају још није спремна за тржиште, али истраживање отвара могућност да будућа сочива буду дуготрајнија, отпорнија и безбеднија за свакодневну употребу.

„Оно што је вода за наш живот то је Тесла за овај део технологије, науке и прогреса човечанства. Он је пре 100 година давао изјаве и не само давао изјаве, него и реализовао неке ствари да ће се управо ово десити са интернетом, да ћемо моћи комуницирати. Сада позовете некога и разговарате са њим. у Америци. То је пре 100 година био сајенс фикшн, данас је реалност”, изјавио је проф. др Ђуро Коруга, професор нанотехнологија и биомедицинског инжењерства.

„Овде постоји много људи који се баве проналазаштвом. Циљ је ујединити их у једну заједницу и онда да видимо најбоља решења да да видимо шта је најбоље урадити од тих проналазака, да остану дела, као што су иза Николе Тесле остала су дела... Да иза нас остану нека дела која ће помоћи нама, будућим генерацијама и овој планети да се очува. енергије буде довољно за све”, каже Никола Николић из Удружених проналазача.

Удружени проналазачи су представили своје изуме и научне иновације који су углавном посвећени енергетској и еколошкој одрживости. Позивају колеге проналазаче да се уједине и помогну једни другима да своје идеје реализују.

„Патентирао сам систем, иновација је везана за пречишћавање ваздуха, као централна јединица. пречишћава ваздух по комплетном објекту, са тим што има могућност хлађења, и грејања. Тако као три система у једној систему. одржавамо чистоћу ваздуха у целом објекту и грејање и хлађење”, објаснио је Игор Каранфиловски, проналазач из Црепаје.

„Наш проналазак – железнички прагови од базалта, специјалног базалта, то још није рађено. Имамо ресурсе, имамо базалта, најквалитетније. Бољи него од ових прагова које је увозимо”, рекао је мр Мића Хинић, из Актива проналазача железничара Србије.

Проналазачи планирају да своје изуме представе следеће године на Експу.

Приближно шест минута након одвајања од горњег степена, његов бустер је извршио вертикално слетање и успешно је враћен на плутајућу платформу на мору.

Овај успех би могао значајно да ојача позицију Кине у глобалној свемирској трци. Савладавање технологије ракета за вишекратну употребу отвара могућност значајног смањења трошкова лансирања и потенцијалног изазивања америчког лидерства у овој области, којим тренутно доминирају „СпејсИкс" Илона Маска и „Блу ориџин", у власништву оснивача „Амазона“, Џефа Безоса.

Традиционално, ракете су служиле за једнократну употребу: док се уздижу, њихови степени се одвајају и сагоревају у атмосфери или падају у океан. Зато је лансирање сателита и свемирских летелица толико скупо.

Поновна употреба првих фаза (бустера) – најскупљег дела лансирне ракете – омогућава значајно смањење трошкова лансирања у свемир и знатно појефтињење истраживања свемира.

У децембру 2015. године, компанија „СпејсИкс" је успешно вратила прву фазу ракете „Фалкон 9" на Земљу по први пут након орбиталног лета. Компанија „Блу ориџин" је касније постигла сличан успех, спустивши своју ракету „Њу Глен" по први пут у новембру 2025. године.

Данас, „Фалкон 9“ обавља око 150 лансирања годишње, а његови бустери се могу користити десетине пута.

Кина је први пут покушала да поврати своју ракету за вишекратну употребу у фебруару ове године, када је „Дуги марш 10А“ извела контролисано спуштање и пала близу платформе за слетање, што није било потпуно слетање.

Нови „Дуги марш 10Б“, способан да лансира најмање 16 тона корисног терета у ниску Земљину орбиту, многи стручњаци упоређују са америчким „Фалконом 9“.

Међутим, постоји кључна разлика између њих. Док „Фалкон 9“ аутономно слеће вертикално на лендер или дрон на мору, „Дуги марш 10Б“ користи другачију технологију: током слетања, посебне куке на ракети се каче за мрежу окачену изнад плутајуће платформе.

Након објаве успешног теста, акције кинеских свемирских компанија су скочиле. Акције компанија "China Spacesat" и "China Satellite Communications" порасле су за 10 одсто, што је максимални дневни добитак дозвољен правилима кинеске берзе.

Истраживачи наводе да би ова технологија једног дана могла да буде коришћена у подручјима погођеним природним катастрофама, за испитивање поплављених простора и места до којих је људима или малим роботима тешко да дођу.

Систем садржи уграђени генератор кисеоника и силиконске цеви које доводе гас директно до дисајних отвора инсекта, познатих као спиракуле. Дизајн је прилагођен за рад у условима са мало кисеоника, као и у потпуно потопљеним срединама, наводи се у студији објављеној 29. јуна у часопису Nature Communications.

„Наш приступ комбинује меку водоотпорну шкољку са једноставним и поузданим хемијским генератором кисеоника. То омогућава инсекту да задржи природну покретљивост, док је истовремено заштићен од окружења у којем иначе не би могао да преживи“, рекао је коаутор студије Шинђиро Умезу, професор на Факултету креативне науке и инжењерства Универзитета Васеда у Јапану.

Киборг инсекти као помоћ у потрази и спасавању

Киборг инсекти су живи организми опремљени електронским контролерима који омогућавају управљање њиховим кретањем. Истраживачи су их раније користили у операцијама потраге и спасавања, јер могу да се крећу кроз просторе који су недоступни људима и класичним роботским системима.

Киборг инсекти коришћени су и у спасилачким акцијама после разорног земљотреса магнитуде 7,7 који је погодио Мјанмар у марту 2025. године. У тој катастрофи погинуло је најмање 3.700 људи, док је 4.800 повређено.

Предност киборг инсеката у односу на мале роботе јесте у томе што за кретање користе сопствене мишиће, док роботи зависе од батерија које захтевају енергију и могу да престану да раде након њеног утрошка.

Киборг инсекте коришћене у Мјанмару развила је лабораторија Хиротаке Сата, вишег аутора нове студије и професора на Факултету машинског и ваздухопловног инжењерства НТУ Сингапур.

Сато се више од деценије бави развојем технологије киборг инсеката. Он и његове колеге настоје да новим системом прошире њихову примену и на поплављена и делимично потопљена подручја у условима након природних катастрофа.

Како функционише минијатурно „ронилачко одело“

Ново одело састоји се од флексибилне заштитне шкољке, четири силиконске цеви које се причвршћују за спиракуле и провидног резервоара за кисеоник направљеног технологијом 3Д штампе.

Да би направили резервоар који производи кисеоник, истраживачи су на веома упијајући сунђер унутар резервоара нанели манган-диоксид. Потом су додали малу количину разблаженог водоник-пероксида, који се у присуству манган-диоксида постепено разграђује и производи кисеоник.

Резервоар је затим запечаћен ултраљубичастим лепком како би се спречило цурење.

„Кључни инжењерски изазов био је да направимо систем који је довољно мали, лаган и флексибилан да га инсект може носити, а да истовремено производи довољно кисеоника за дуготрајно кретање под водом“, навео је Умезу.

Силиконске цеви доводе кисеоник директно до грудних спиракула, док трбушне спиракуле, које се налазе ниже на телу инсекта, користе кисеоник који се налази унутар одела.

„Наше ново ронилачко одело за инсекте функционише као резервоар за кисеоник који користе људски рониоци“, рекао је Сато.

Истраживачи су навели да се силиконске цеви могу поставити и уклонити без бола или повреде за инсекта.

Испитивања показала да бубашвабе могу да се крећу под водом сатима

Истраживачи су систем испитали на киборг мадагаскарској шиштећој бубашваби (Gromphadorhina portentosa). Инсекти су постављени у резервоар са водом, а затим су тестирани у пластичној цеви која је симулирала потопљено окружење и услове са малом количином кисеоника.

Одело је омогућило бубашвабама да се крећу под водом до три сата.

Истраживачи сматрају да би ова технологија у будућности могла да омогући употребу киборг инсеката, укључујући скакавце и бубе, за испитивање поплављених цеви, одвода, тунела и других тешко доступних простора.

Наредни кораци у развоју система укључују унапређење одела додавањем сензора и система за навигацију, као и тестирање у симулираним условима природних катастрофа.

Посебност ове врсте био је изузетно дуг врат, карактеристичан за групу сауропода којој припада, а који им је вероватно омогућавао да досегну вегетацију на различитим висинама.

Главни аутор студије, Апират Нилфанафан са Универзитета Махасаракхам, рекао је да је фосил део велике збирке пронађене на локалитету Фу Ној, који је први пут идентификован 2008. године након што је локални становник пронашао остатке налик змијским крљуштима.

На том налазишту пронађени су бројни фосили из периода касне јуре, при чему су више од 90 одсто чинили остаци диносауруса.

Истраживачи су пронашли зубе и кости више врста, али је кључан за идентификацију нове врсте био дорзални пршљен, кост из средњег или горњег дела леђа. Це-те скенирање показало је да диносаурус припада породици Mamenchisauridae sauropoda познатој по веома дугим вратовима.

Истраживачи су утврдили и јединствене анатомске карактеристике, укључујући распоред потпорних костију у облику слова "Y". Нилфанафан је навео да су посебно структуре ваздушних шупљина биле другачије у односу на друге познате диносаурусе, што ову врсту издваја.

Ово је први фосил припадника породице Mamenchisauridae пронађен на Тајланду, док је већина ранијих открића ове групе забележена у Kини.

У мају су научници такође објавили откриће друге врсте дуговратог биљоједног диносауруса са Тајланда; нагатитан, који је, према проценама, био тежак око 27 тона и дуг 27 метара, што га, како наводе научници, чини највећим диносаурусом пронађеним у југоисточној Азији.

За разлику од предмета који се проналазе у археолошким слојевима и који често садрже остатке древне ДНК, пећинска уметност налази се на зидовима, без непосредне везе са седиментима који омогућавају генетичке анализе. Управо због тога овај део људске културне баштине до сада је био, како наводе аутори, „изван домашаја палеогенетике“.

Међународни тим научника сада је, у студији објављеној у часопису Nature Communications, показао да људски ДНК може да остане очуван на зидовима пећина хиљадама година.

„Иако не можемо директно да повежемо трагове древног људског ДНК које смо пронашли са стварањем пећинске уметности“, објашњава Алба Босомс Меса, еволуциони антрополог са Института за еволуциону антропологију „Макс Планк“ (MPI-EVA).

„Ово је први доказ да људски ДНК може да остане очуван на зидовима пећина хиљадама година", додаје Босомс Меса.

Анализирано 11 пећина у Шпанији и Португалији

Истраживање је спроведено у оквиру пројекта First Art, чији је циљ да се савременим методама проучи најстарија пећинска уметност на свету.

Научници су анализирали 24 панела са пећинском уметношћу у 11 пећина у Шпанији и Португалији. Међу њима су били једноставни геометријски облици, линије, фигуративни прикази и отисци шака.

Поред зидова, испитивани су и седименти са подова пећина, где су се, како се претпоставља, припремали пигменти, као и птичја кост обојена црвеним окером, за коју се сматра да је служила као својеврсни аерограф - мали ручни алат.

Током анализе откривен је и ДНК кита на једном локалитету, што, према ауторима, указује да су ове животиње вероватно биле ловљене ради исхране.

Од укупно 120 узорака са зидова пећина, само пет је садржало људски ДНК.

Само два узорка садржала су искључиво људски генетски материјал, што указује да је он највероватније доспео директним контактом, попут додира рукама, пљувачке приликом употребе коштаног аерографа или других телесних течности.

Преостала три узорка садржала су и животињски ДНК, што указује да су генетски трагови вероватно донети водом.

Занимљиво је да су четири од пет позитивних узорака пронађена на необојеним деловима пећинских зидова, који су у истраживању служили као контролни узорци.

Истовремено, са коштаног аерографа није издвојен древни ДНК, највероватније зато што је сигнал био прекривен савременом људском контаминацијом.

Нова могућност за истраживање праисторијских људи

Само један панел са пећинском уметношћу дао је древни људски ДНК, што указује да је овакво очување ретко.

Међутим, узорак је био прекривен калцитом, минералом који гради кречњак и мермер, па научници сматрају да би управо таква места могла бити најперспективнија за будућа истраживања.

„С обзиром на огромну осетљивост савремених техника анализе древног ДНК, желели смо да проверимо да ли ова врста контакта може да остави трагове ДНК у пећинској уметности, што би нам потенцијално омогућило да добијемо генетске профиле њених стваралаца“, наводи археолог и стручњак за пећинску уметност Хиполито Кољадо Хиралдо, коаутор студије.

Анализе су показале да је ДНК издвојен у пећини Коварон у Шпанији припадао савременом човеку и западној ловачко-сакупљачкој генетској групи, која је била распрострањена на Пиринејском полуострву.

Аутори истичу да ће бити потребно додатно усавршити методологију.

„Иако су први резултати охрабрујући, мислим да би наш приоритет сада требало да буде усавршавање метода и разумевање услова у којима можемо очекивати већу стопу успеха“, каже Алба Босомс Меса.

Истраживачи верују да би будућа испитивања могла да понуде одговоре на нова питања.

„Ко је додирнуо овај зид? Да ли је то био мушкарац или жена? Којој популацији су припадали? Колико су далеко древни људи залазили у дубоке пећинске системе?“, пита Матијас Мајер, палеогенетичар са Института „Макс Планк“ и један од руководилаца истраживања. Он закључује: „Ово је тек почетак".

„Сада знамо да су зидови пећина генетске архиве прошлог људског присуства. Следећи корак је тестирање већег броја локалитета, различитих стилова уметности и техника, посебно отисака шака и фигуративне уметности у пећинама са добрим условима за молекуларно очување, у мери у којој то дозвољава минимално инвазивно узорковање".