Ин мемориам: Светомир Арсић Басара (1928 – 2024)

Вајар и писац, академик Светомир Арсић Басара, напустио нас је 10. маја. Овако је академик Басара говорио о свом животу и стваралаштву за Трећи канал РТС-а 1998. године у оквиру серијала „Људи“, у разговору са Лидијом Божић у Галерији САНУ у време одржавања његове ретроспективне изложбе.

Ин мемориам: Светомир Арсић Басара (1928 – 2024) Ин мемориам: Светомир Арсић Басара (1928 – 2024)

Предавао је на Вишој педагошкој школи и Академији уметности у Приштини. Оснивач је Ликовне колоније у Дечанима, а иницирао је оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије.

Први рад, Глава девојчице, извајао је 1950 године. Басара се и самој ликовној критици представио својствено његовој личности и темпераменту тек у пуној уметничкој зрелости, две деценије после своје прве изложбе. Иначе, излагао је самостално, а често је учествовао и на групним изложбама.

Урадио је и неколико споменика на Косову, у Ландовици, на Брезовици, у Качиколу код Приштине и учествовао је на вајарским симпозијумима у земљи и иностранству. Писао је студије о скулптури, ликовне критике и приповетке, а препознатљив је по монументалном циклусу скулптура инспирисаних националном историјом и њеним јунацима.

Господине Басара, врло често помињете завичај. Ваша животна и стваралачка прича су толико повезане да готово чине једну јединствену целину која је видљива и овде у Галерији Српске академије наука и уметности где смо окружени Вашим делима која говоре и о Вашем животу. А почетак је завичај…

– Ја сам имао срећу да се родим у једном селу. Обично кад о њему говорим, ја кажем да је то крај или почетак света. Крај је ако се долази у село, а почетак би био ако се из села одлази у свет. Оно је у подножју Шар-планине. То је једна српска енклава која задржава све особине српства од Немањића до данас. Вероватно да ми немамо изразитију енклаву стару, српску, као што је то мој крај.

То што је тако може да се захвали терену, подручју, географском положају где се та жупа налази. Она је опкољена планинама, високим врховима са свих страна, па су комуникације биле отежане да се тамо долази. Вероватно је и Турцима у своје време тај крај био доста неприступачан. Моје село које ја неизмерно волим, налази се на око хиљаду метара надморске висине. Што значи да су зиме дуге, хладне и пуне снега, а лета су свежа.

Одликује се још и по томе што је много извора, много воде, и то даје посебну лепоту целом крају. Још нешто што бих хтео да кажем о том крају, а то је да је доста рано изражена жеља за препородом, за образовањем, за културом. Тај крај је углавном печалбарски, људи су били у прилици да упознају друге крајеве, пре свега Америку, крајем прошлог и почетком овог века, а затим и друге земље у Европи – Француску, Немачку, где су одлазили да раде.

Наравно то је утицало на њихову свест и њихово образовање. Тако да су рано почели да подижу школе, да подижу цркве, било је изграђено много лепих школа где су деца учила и стицала писменост. Учитељи су били углавном свештеници који су завршавали богословију у Призрену и то би углавном биле основне карактеристике места где сам се родио.

Када читамо Вашу биографију проналазимо податке који су и драматични и дирљиви, а с друге стране када овако имамо прилике да се сретнемо са Вама, само добијамо потврду да управо уметност коју сте нам подарили није била случајна...

– Када би човек тражио изворе зашто се определио за неки посао, ето, као што сам се ја определио за вајарство, онда вероватно то може да нађе у неком божјем дару, оно што неки кажу природа, неки кажу Бог, ја ипак сматрам да је то Бог, мислим да је и природу стварао Бог и да је он тај који појединим људима даје надареност.

Мислим да је другачије теже објаснити како се поједини људи определе за одређене области науке или уметности и да ту постижу одређене резултате. Једино тако бих могао да објасним и своје опредељење за вајарство. Рођен сам у селу где се о вајарству готово ништа и не зна, није се знало у то време. Сада већ има школованих људи који су завршили студије, али у то доба кад сам ја учио, заправо полазио у школу, мало је било оних који су знали шта је то уметност.

Међутим, то је нешто што човека само по себи на неки начин опредељује и упућује га да крене тим путем. То је једна феноменална појава. Човек тежи нечему што ни њему самом није довољно јасно. И ја сам ка уметности ишао као кроз слику, интуицијом, не знам како бих то објаснио…

Наравно, било је и људи који су приметили мој дар, наклоност према ликовној уметности и онда су ми сугерисали да се за то определим. Једна од личности која је имала пресудну улогу, била је професор српског језика у Урошевцу, у нижим разредима гимназије, Стака Стојановић. Она је још жива, живи у Београду и била је на отварању ове изложбе, наравно као Београђанка која је била у прилици да се образује. Дошла је на службу у једно мало место као што је Урошевац. Онда је све оно што је она говорила, за мене било непознато, али касније сам видео да су њене речи биле праве речи.

На пример, ја сам нацртао неке цртеже па окачио у учионици. А она је видела и питала ко је то нацртао, па каже, то је Арсић. Онда ми каже Ви сте даровити, Ви треба сваког дана по сат времена да посветите цртању. А онда на крају када сам полагао малу матуру и била је ђачка изложба, било је и мојих радова, била је и нека слика пејзаж Урошевца, улица, тамо види се црква, џамија итд. Она је то откупила и рекла да можда више неће бити у прилици да гледа моје радове. Некада можда на некој изложби.

Наравно ја нисам знао како изгледа та изложба коју би она евентуално посматрала и где би били заступљени моји радови. После много година, пре десет година ја сам се заинтересовао за њу. Тражио сам је по њеном девојачком презимену и пронашао је у Београду када је дошла да посети изложбу у „Цвијети Зузорић“. Наравно, ту слику коју је од мене откупила, вратила ми је уз речи, да жели да слика настави свој живот код мене...

Гледајући Вашу животну причу, било је нормално то ваше прво интересовање и потреба да то дрво додирнете и почнете нешто са њиме да радите, јер је оно због посла вашег оца било присутно у кући? О томе сте чак нешто и писали у својим приповеткама...

– Јесте, то сам описао у приповетци Корита. То је аутобиографски, један део из мог раног детињства. Мој отац био је пре свега печалбар, живео је дуго у Америци, око 18 година, па је дошао као добровољац на Солунски фронт и онда, после тога, код њега се живот потпуно изменио, наравно после доласка, не на боље него на горе.

Он се у Америци добро снашао, живео је у Калифорнији а после у Индианаполису. У то време имао је своју радњу у центру, возио аутомобил, међутим та жеља да се стави у службу отаџбине превагнула је код њега и дошао је да ратује. Али та бивша, како је зовемо, Краљевина Југославија, није имала разумевања за те своје синове који су животе ставили на олтар домовине. Тако да је после био принуђен да се бави свакодневним пословима, да израђује та корита, мехове…поправља дотрајала врата и тако даље. Пословима ситним где је мало користи од свега тога било и тај живот је био доста тежак и за њега и за нас у породици.

Та приповетка отприлике то у себи садржи. У ствари ја сам са оцем стално био у друштву. Мени је његово друштво било много пријатно, драго. Волео сам да посматрам то што он ради. Волео сам да гледам док у шуми обара висока стабла, док се са њима рве и припрема за рад. Све је то било за мене интересантно.

Изгледа да ту лежи сва тајна што сам сада био у прилици да се са свим овим стаблима, пањевима успешно носим и рвем. Вероватно да без тог друговања са мојим оцем, да нисам посматрао како то он ради, ја не бих то могао. То што се у школи евентуално научи, та обрада материјала, уопште није довољно за неки виши степен стваралачког и креативног чина.

Ваша прича сада звучи врло једноставно, међутим само стваралаштво које почиње од интуиције, од потребе за стварањем, од различитих фаза кроз које уметник пролази уопште није једноставно.Како о том изазову размиљшате у тренуцима кад сте сами са собом, док радите?

– То је већ мало дужа и сложенија прича. О томе може и укратко нешто да се каже, али тај процес сазревања, процес тражења свог израза, процес савлађивања свих тих проблема је доста сложен и доста тежак.

Прво, наравно, оно што је основно у човеку то је једна неограничена љубав коју он у себи носи према том послу и она је у ствари то највеће средство којим се превазилазе сви проблеми и савлађују заправо. Од тих почетака, од првих савлађивања проблема у скулптури па све до неких каснијих изражавања је доста сложен процес и доста дуг пут.

Наравно, у почетку човек је под утицајем разних вајара, скулптора који му одговарају. У савладавању тих проблема, он се ослања на њих. То је и сасвим нормално. На пример, у средњој школи за мене су постојали Мештровић и Августинчић. За друге нисам ни знао. Били су моји узори и тако сам отприлике и ја радио, што је сасвим нормално било.

Исто тако, Долинар је на неки начин извршио утицај на мене, својом скулптуром, својим рељефима посебно. Али касније, како се кроз живот даље иде, како се долази до већих сазнања, како се стиче то шире и дубље образовање, како се упознаје свет и скулптура у целини, од њеног настанка па све до данашњих дана, онда човек покушава да се у целом том једном процесу некако снађе и да пронађе свој израз, своју аутентичност, оно по чему треба да буде препознатљив у ликовном и вајарском свету.

А шта мислите, да ли можда на неком менталном плану већ постоји слика која ће касније наћи своју материјализацију у Вашој животној причи кроз скулптуру или једноставно она добије свој коначан израз током различитих фаза рада?

– Човек док је млађи он је маштовит, он има бујнију машту и исто тако хтео би да сагради неку скулптуру да направи чудо. Познато је да су и други велики вајари исто тако желели да праве велике, огромне скулптуре. Микеланђело је одлазио брда да ваја. Међутим, тај сусрет са материјалом и његовим могућностима у ствари ограничава машту.

Онда се човек прилагоди само оним условима који су могући. А та машта да се вајају неке чудесне скулптуре једноставно остане тамо у машти где се и зачела. А процес реализације скулптуре то је већ нешто што је као и код сваког другог стваралачког процеса врло сложено. Сложено на тај начин што од идеје до реализације треба да се пређе пут савладавања материјала. И што стваралаштво има своју законитост.

Тако да кад се почне са радом, реализацијом, онда у ствари та замисао која је била у свести некад се реализује таква каква јесте, али више пута се одступа од те концепције зато што материјал тражи своја решења. И онда уметник мора да се прилагођава. Доста је тешко да се о томе прича јер су то сложени процеси у самој човековој свести. Он пролази кроз те сложене психичке процесе ако би тако могло то да се каже. То су процеси који су једино уметницима познати.

Код мене је исти тај случај, некад ме неки проблем дуго мучи и ја сам у неком потиштеном стању, наравно, то нико и не зна зашто је то тако, али то ја знам. Вероватно сам тада околини доста тежак и вероватно оптерећујем тим својим таквим понашањем које траје све док се процес савладавања тог проблема не заврши. Ако се он успешно савлада, онда настане једно еуфорично расположење, где човек доживљава највећу радост у животу. То се све одиграва тамо негде у самоћи где се он са тим проблемом носи и ратује.

Да ли су чести ти тренуци радости и задовољства? Из литературе су ми познати примери управо овога што сте споменули, фаза неког очаја и потпуног безнађа током стварања уметничког дела. Верујем да оно што сте Ви рекли, само уметник зна колико је то страшно и колико су то велики понори за које се може чинити да излаза нема.

– А то је заиста тако, није то само у литератури. Ви сте то лепше од мене рекли. Хвала Вам.

Колико су чести ти тренуци задовољства које сте споменули? Верујем да је ово сада изузетно велико задовољство бити међу својим скулптурама?

– Нису баш много чести. Мислим, више је ових других мука. Ти тренуци задовољства ретко дођу после многих проблема. Међутим кад дођу, они су стварно прави тренуци радости.

А док радите, која је ваша основна потреба што се самог израза у скулптури тиче? Шта то ви желите? Каква је та ваша потреба за стварањем?

– То је врло интересантно питање. Интересантно у том смислу што човек и сам не може да одговори на тај изазов који је стално у њему присутан да стално нешто ради. У ствари то је нешто што мени наравно није до краја јасно, али то је нешто што непрестано захтева и намеће ми нека решења. То је неки необјашњив нагон, неки изазов заправо да решавам те проблеме.

И то је као пењање уз неки врх где нема краја. У планинарству може се стићи, макар и до највишег врха, али у уметности не може. Зато уметник путује у жељи да савлада те проблеме. Он је стално у некој тензији, стално у неком немирном стању. Оно га зове да непрестано ради.

Да ли сте некад осетили да сте беспомоћни, да сте у служби нечег вишега што не може да се објасни?

– Готово да је тако. Мада, то не може да се објасни, то је нешто што не може да се види, што не говори, а ипак некако човека тера на посао, на рад. То присуство нечега што влада човеком, он осећа највише у самом процесу рада. Осећа док ради да постоји нешто што га просто поучава шта треба да ради. Д

ок ја скулптуру радим и тражим на њој те њене односе, а то зависи од карактера скулптуре, свака има своју законитост а ја треба те законе да пронађем и да их савладам, да их доведем у ред. Онда постоји нешто што ми просто ако бих скренуо на леву, каже не, иди на десну страну. Отприлике, то је нешто чудно, али је то тако. Да ли и други тако исто осећају, то ја не знам. Знам о себи, наравно о свом начину рада и о томе шта ми помаже у том раду.

Ваше стваралаштво је дубоко повезано са судбином нашег народа?

– Да бих проговорио о садашњости морам да се враћам у прошлост, у нашу далеку прошлост Немањића, када је наша држава била права и моћна држава на овом тлу. А сада, то је опет везано за све што се догађа на овом тлу у савременим приликама. Да је мој народ, наш народ, српски народ угрожен на неки начин, на један неправедан начин, апсолутно неправедан начин. То је просто несхватљиво да се свет тако пристрасно понаша, да осуђује један народ, а другоме да дозвољава да чини све што жели.

Међутим, ја за побуде тог света не могу да нађем разлоге. То за мене остаје нека чудна тајна, зашто је свет према нама такав. То је нешто што овом приликом не би могло да се до краја исприча, нити има времена, нити да се о томе детаљно, исцрпно говори. Али ми то доживљавамо као једну тешку судбину и то је оно што и код мене ствара потребу да у стваралаштву будем такав какав јесам.

Уосталом, то је моје право да се ангажујем у оној мери у којој сматрам да могу. Неки људи сматрају да уметност не би требало да се бави и тим проблемима и да би требало да се удаљи да не смета. Међутим, ја не сматрам уопште да би се такав један став могао правдати. Уметност је нешто дубоко хумано и људско, то је израз најплеменитијих људских осећања и она мора да се стави у службу доприноса остварењу тих идеала, идеала хуманости у свету.

Сада сте у пензији и већи део времена проводите у Брезовици. Како изгледају Ваши дани?

– Ја сам у пензији, камо среће, да никад нисам радио. Мислим, тај посао што сам радио је леп и занимљив. Уметник је један стваралац који уђе у дубоке процесе рада. Онда је њему један дан мали, уопште мало му времена остаје, па би желео да претвори дан у три дана. Временом се ти садржаји намноже, намноже се инспирације. Прође оно време кад он трага, кад лута за решењима.

Онда долази време кад треба само да то реализује, а за то треба много времена. Ја радим. Углавном дан ми прође у раду брзо, нормално. Имам изграђен један свој метод рада, а то је да биолошки ритам ускладим са психофизичким могућностима у процесу рада. Јер морају да постоје интервали рада и одмора...

Требало ми је много времена да схватим да без одмора нема рада. Заправо мораш да се добро одмориш да би могао добро да радиш. А тај амбијент горе је у сваком случају погодан. То је надморска висина, скоро хиљаду метара, ваздух разређен, чист. Све је у реду, пејзаж, прекрасан. То су врхови Шаре, увек под снегом. А она у сталним променама, увек другачија. Што би рекао Бранко Миљковић, увек другачија и нова. Мислим, то је оно што подстиче на рад и што непрестано инспирише да човек буде обузет лепотом и жељом да ствара. Тако је то тамо.

недеља, 02. јун 2024.
28° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије