Изасланик за Балкан са шеширом ЕУ, али у немачким чизмама

На конкретно питање новинарке РТС-а о евентуалном именовању изасланика ЕУ за дијалог Београда и Приштине, Меркелова је само рекла да "не, не могу ништа да кажем о специјалном изасланику", па је потом наставила са тим што "може да каже" истичући како су Немачка и Француска покушале и покушавају да допринесу напретку у дијалогу Београда и Приштине, али да је тај процес тренутно прекинут због ванредних избора на Косову.

Тема евентуалног именовања изасланика ЕУ за Балкан заправо је међу дипломатама и новинарама покренута тек када је амерички државни секретар Мајк Помпео именовао Метјуа Палмера за специјалног представника САД за Балкан. То именовање није било тек протоколарно, већ је сасвим јасно показало намеру Вашингтона да се његов глас много боље чује на Балкану. Штавише, ово посредно потврђује да је Балкан после дужег времена изазвао веће интересовање у Вашингтону и потребу да америчка дипломатија поново преузме вођство у решавању проблема у овом региону.

Пре само три године овакво именовање би изазвало осмехе и отворене јавне похвале из Брисела и осталих престоница држава чланица ЕУ. Али не и данас. Данас је ћутање Брисела по овом питању поприлично гласно. А разлог би се могао сажети у две речи. Доналд Трамп.

Усељавањем Трампа у Белу кућу, трансатлантска љубав наишла је на поприлично труцкав терен. И више од тога. Европљани су доживели да их лично председник САД јавно критикује па чак и прети и уводи казнене царине на њихове производе. Доживели су да о великим спољнополитичким потезима Вашингтона, попут изласка из нуклеарног споразума са Ираном, сазнају из телевизијских вести, а не из дипломатских контаката и уз претходне дипломатске консултације што је био обичај деценијама.

Дакле, европско неповерење да ће амерички спољнополитички потези бити у складу са интересима Европе, али и страховање да би ти потези по питању Балкана могли да буду још једна тачка дипломатског спорења Америке и Европе, подстакли су дипломате у Берлину и Паризу да размишљају да ли би требало да дају европски "одговор" на Палмера.

И ко не зна контекст могао би исправно да запита зашто би Берлин и Париз желели да ЕУ има неког новог специјалног изасланика за Балкан и то због преговора Београда и Приштине, када је одлуком Генералне скупштине Уједињених нација мандат за посредовање у дијалогу Београда и Приштине дат високом представнику ЕУ за спољне послове и безбедносну политику.

Управо у тој чињеници лежи одговор на то питање шта је разлог зашто нарочито Берлин жели да процес дијалога Београда и Приштине има знатно више под својом контролом и увидом.

У берлинским дипломатским круговима није никаква тајна да је званични Берлин био поприлично изненађен па чак и љут на одлазећу високу представницу Федерику Могерини, јер је, како сматрају, уопште дозволила да Александар Вучић и Хашим Тачи разговарају о могућности размене територија, корекције граница, демаркацији или какав год еуфемизам био коришћен за оно што Немци сагледавају као промену граница на Балкану.

То се могло на посредан начин видети у априлу ове године, када су Ангела Меркел и Емануел Макрон организовали радну вечеру за лидере Западног Балкана са евидентним циљем да покушају да подстакну обнову дијалога Београд–Приштина.

Позивницу за радну вечеру није добила директно Могеринијева, како би могло да се очекује, већ председник Европске комисије Жан Клод Јункер. Он је због наводне заузетости на вечеру послао Могеринијеву као потпредседницу Европске комисије, којој је цела ситуација била довољан сигнал да је Берлин незадовољан послом који је у склопу Бриселског дијалога одрадила као наследница Кетрин Ештон.

Канцеларка Меркел је почев од 2011, када су нападнути немачки војници Кфора на северу Косова, преко њеног инсистирања на успостављању Бриселског дијалога, до одбијања предлога дела свог демохришћанског блока да Балкан буде својеврсни паркинг за избеглице – настојала да искаже да је максимална стабилност на Балкану превасходни немачки интерес.

Према њеном мишљењу, било каква балканска нестабилност одмах би се прелила на ЕУ, која и онако има превише унутрашњих и спољашњих проблема за решавање.

У складу са тим интересима, канцеларка је и инсистирала на одржавању овог састанка, јер поједине ствари нису кренуле током којим би Немци желели. Наиме, Немци су остали затечени када су схватили да је очигледно у дијалогу разматрање идеје размене територија подржала и Могеринијева, па потом уследио позитиван сигнал тадашњег Трамповог саветника за националну безбедност Џона Болтона, а на крају и комесара ЕУ за проширење Јоханеса Хана.

Као да се наједном све измакло из немачких руку. Као да је било узалуд што су са Британцима крајем 2013. године толико трудили да преговарачки оквир ЕУ за преговоре о приступању Србије Унији буде такав да Београд пред улазак у ЕУ практично буде принуђен да призна Косово, иако се то нигде не помиње.

Баш због свега тога се у априлу домаћица скупа потрудила да радна вечера буде својеврстан парастос за идеју размене територија, за коју Немци сматрају да би имала негативан домино ефекат на цео регион.

Само два месеца раније је њен некадашњи спољнополитички саветник, а сада амбасадор Немачке при УН Кристоф Хојзген, као никад пре у јавности, врло јасно и без дипломатског увијања саопштио шта Берлин очекује од Београда. Он је у дебати о Косову, која се водила на седници Савета безбедности УН, отворено критиковао шефа дипломатије Србије Ивицу Дачића што ради на томе да што више земаља повуче своје признање независности Косова.

"Једини начин на који ће Србија ући у Европску унију биће са успешним дијалогом о нормализацији, уз признање Косова. Путовањем по свету и покушавањем да остале земље повуку своја признања Косова, само пуцате у сопствену ногу", рекао је Хојзген, подсетивши обе стране да се позивају на Бриселски споразум.

"Ништа у Бриселском споразуму не говори о прилагођавању граница, променама граничне линије или размени територија. У име Немачке истичем да ми не сматрамо да ће те идеје, које колају наоколо, допинети изналажењу решења. Ми верујемо да су ти напори заправо рискантни за регион и да ће дестабилизовати цео регион", додао је Хојзген.

Ово је било прво овакво јасно објашњење немачке политике, а да није изречено од неког аналитичара или евентуално члана Бундестага. У складу са тим, не чуди да Берлин жели јачи утицај на дијалог Београд–Приштина, нарочито када се узме у обзир да ће од 1. новембра нови високи представник ЕУ бити Шпанац Жосеп Борел, а вероватни комесар за проширење Мађар Ласло Трочањи.

Док се Трочањи сагледава као сувише наклоњен званичном Београду, за Борела Немци страхују да би његово жестоко противљење независности Косова, које и даље износи као и даље актуелни шеф шпанске дипломатије, могло да утиче и на сам дијалог.

Због тога је чак и цела медијска прича о изасланику ЕУ, који би био по вољи Берлина и Париза, својеврсна порука Борелу да не помисли као Могеринијева да може да делује самостално, те да ниједан високи представник ЕУ никад није постигао ништа што је у супротности са ставом водећих држава чланица ЕУ.

Стога није искључена могућност да Борел, под образложењем да је потребна особа која ће временски у потпуности бити посвећена дијалогу Београд–Приштина, именује свог специјалног изасланика који ће водити процес, а у који ће се Борел укључивати само у тренуцима застоја или пробоја у проналажењу решења.

Истини за вољу, ово би могло да постане тема о којој ће се званично преговарати у Бриселу тек за месец и по дана, када на функцију ступи нови састав Европске комисије. Уколико уопште овакав изасланик буде именован, сасвим је сигурно да ће он или она имати шешир ЕУ, док ће корачати у немачким чизмама у намери да, како кажу у берлинским круговима, доведе до постизања "не било каквог, већ доброг споразума". Доброг, разуме се, из немачке перспективе.