Сага о Нобелунзима и светском миру

Већ неколико недеља уназад, канцеларкин тим за односе с јавношћу чинио је све не би ли пресекао новинарске прогнозе које су оперисале са високом вероватноћом за додељивање награде немачкој премијерки. Али, што су гласноговорници у тему уносили више хладне логике, тим су медији били упорнији у калкулацији "Nobel für Merkel".

Са новинарским симпатијама такво понашање нема много везе. Напротив, пре га треба схватити као професионалну злурадост, и иначе сталне пратиље журналистичког постулата о неутралности: Најпре инсценирати јавну сцену за доделу награде, послати позивнице, а онда на бину извести синдикалце из Туниса.

И сама канцеларка је била свесна вишеструке јавне клопке која јој је постављена ширењем коментара о њеном лауреатском статусу. "Те дискусије ме врло оптерећују, претпостављам да знате како ових дана имам довољно озбиљног посла", рекла је прошле среде као гост у емисији популарне телевизијске водитељке Ане Вил на АРД-у.

Поштујмо непоштовање закона

Шта је то што је мучило канцеларку код читаве приче о Нобелу за мир, осим оног најочигледнијег, да се појавила као главни лик у хроници најављене бламаже?

Најпре, већина захтева, прогноза и навијања за канцеларку, објављиваних у медијима немачког говорног подручја, били су само увод да би се у даљој разради прешло на набрајање конкретних заслуга Ангеле Меркел за светски мир, и ту запело већ код прве тачке, дипломатског менаџмента украјинске кризе.

Истина, помогла је код преговора у Минску, али нико стварно не верује да садашње затишје има везе са Минском. Санкције против Русије су такође њене - ако и није била најгласнија у хору европских лидера када су се изгласавале, свакако је најзаслужнија да оне тако дуго трају.

Напротив, за тренутни мир у Украјини више је заслужна нова глобална ситуација око Сирије, где Русија и Америка уживо тестирају домете дупле некоординисане ратне интервенције, а не став немачке канцеларке да Русе, без обзира на цену, треба посрамити због суспензије међународног права.

Ако није Украјина, шта би била њена алтернативна највећа заслуга? Неконтролисани прихват избеглица? Ни то није тема која је драга канцеларки. Плакативно и на нивоу хуманистичких начела да, али чим се крене у озбиљнију анализу, она зна да је политички рањива.

У оним случајевима кад не зна, ту су медији да је подсете, да је њен лични ангажман за добробит избеглица почео суспензијом низа одредби европског права, садржаних у уговорима из Шенгена и Даблина.

Конкретно, то би значило да се немачка канцеларка награђује за оно за шта се Путин кажњава - кршење међународног права. Свакако да европско право није међународно право у стриктном смислу, али како Европска унија још увек није савезна држава, већ само савез држава, оно за њене чланице поседује довољну дозу међународне присиле да би се у драматичним моментима доживљавало као међународно.

Законски парадокси ту не завршавају. Да је Меркелова којим случајем добила Нобелову награду за мир, награда би би дошла у Немачку у тренутку када се та земља практично налази у рату сама са собом.

Минхен каже "доста је"

Тај рат је вербални, вредносни, политички и пропагандни, са главним експонентима подељеним између савезног Берлина и покрајинског Минхена.

Хорст Зехофер, премијер Баварске, немачке покрајине у којој се географски и статистички завршава балканска избегличка рута, није више спреман да и даље сноси последице савезне политике неконтролисаног пријема миграната.

Географски, то је можда виша сила, уз то вероватно не хришћанска, и ту ставку Зехофер не рачуна у негативни салдо Ангеле Меркел, али "статистички" крај јужне руте на његовим вратима значи да сви остају код њега. Зато је Баварска најавила тужбу пред Уставним судом, тражећи да Берлин заштити националне границе, ако не, онда ће то учинити федерална јединица Баварска .

Како електронски, све контролисанији медији извештавају, канцеларкин главни координатор за избегличка питања Петер Алтмајер гледа на Зехоферову претњу "потпуно опуштено".

Одмах се објашњава и зашто: Зато што су ингеренције за одбрану државних граница у рукама Берлина, Зехофер прети на празно.

Осим што му је допуштено да се пени као пиво на минхенском Октобарфесту, баварски шеф не може ништа. Његова покрајинска полиција не може да затвори границе, а савезна неће, како је канцеларка изјавила АРД-у прошле среде.

Сигнализирајући "опуштеност" према Зехоферовим претњама, Алтмајер, преко њега Меркелова, рачунају на његов респект према владавини права: Зато што се он сам држи закона, Зехофер неће тужити савезну владу за кршење закона. Из истог разлога неће имати петље да једнострано затвара границу са Аустријом.

Да је на такво стање ствари канцеларка добила Нобелову награду за мир, свет би можда и аплаудирао, али би Немачка утонула у још дубљу поларизацију. 

Као један од слободних медија, франкфуртски ФАЗ је коментарисао канцеларкин ТВ-интервју речима "Сат времена за стилске вежбе не би ли се `Ми то можемо!` изговорило у свим могућим варијантама. Канцеларка неће ограничавати прихват избеглица, зато што то није могуће, а при томе је до овог тренутка направила погрешно практично све што је могла,"

Чак и пријатељске изјаве добијају овх дана непланирану иронију. "Меркелова је више заслужила Нобелову награду од Обаме", рекао је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер почетком недеље, чиме је јавности само дао идеју да се присети неких политики гротескних одлука норвешког парламентарног комитета.

"Више од 60 година Америка гарантује глобалну безбедност крвљу својих грађана и снагом свог оружја", изјавио је амерички председник пре шест година у Ослу, примајући награду која се додељује за "редукцију или гашење стајаћих војски".

Немачки "Нобелунзи" и светска бол

Да је којим случајем добила ту напрестижнију светску награду за мир, Меркелова би била шести немачки "Нобелунг" награђен за "највећи чин општег добра у протеклој години".

Први је 1926. био Густав Штреземан, канцелар и министар дипломатије у Вајмарској републици. Историјска иронија вири иза његовог рамена - Штреземан је радио на ревизији Версајских уговора мирним путем, увео Немачку у Лигу народа, али је читава Вајмарска држава ретроактивно зарадила интерпретацију црвеног тепиха добродошлице за нацисте.

Само годину дана после њега награђен је Лудвиг Квиде, историчар, публициста и новинар, који је свако мало бежао из Немачке због активног пацифизма и организовања мировних конференција.

Карл фон Осиецки, награђен 1936, у одсуству. Осиецки је био тужни новинар и мировњак, пацифиста који је пропадао у нацистичким конц-логорима од 1933. до 1938, када је умро након што су га, исцрпљеног и изгладнелог, али свеједно живог и несаломљивог, у намерном чину заразили туберкулозом.

Алберт Швајцер, лекар, теолог, философ, свестрано обдарени ренесансни човек залутао у двадесети век, награђен је 1953. Последњи је био Вили Брант 1971, социјалдемократски канцелар Западне Немачке, који је лечио ране између капиталистичког запада и комунистичког истока и покајнички клечао испред споменика холокауста у Варшави.

На том Олимпу Меркелова им се неће придружити, барем не за сада. Можда касније као генерални секретар Уједињених нација, ако у јануару 2017. на тој функцији заиста наследи Бан Кимуна. Канцеларкин портпарол Сајферт у корену негира идеју такве персоналне смене, разлог више за медије да подижу нову бину и шаљу позивнице за свечаност инаугурације.