Три дана славе за немачку дипломатију

Саопштење немачког министарства о сутрашњем састанку јесте врло штуро, тек једну реченицу дуго, а ни у овдашњим медијима се о састанку у Вили Борсиг не распреда навелико. Извесно је једино да тиме што инсистира на дипломатском формату од прошлог лета одомаћеном под називом Нормандијска група (Немачка, Француска, Русија, Украјина), Берлин спушта важност договора из Минска један степеник.

Тек у кратким коментарима онлајн издања најутицајнијих медија слика сутрашњег састанка добија форму: Лавров ће доћи и по свом обичају љубазно и мирно саслушати све што се каже, Украјинци ће инсистирати на даљој патриотској интерпретацији "Минска 2", Штајнмајер и Лоран Фабијус ће се правити да су сви заборавили судбину споразума о коме су се они договарали са Јануковичем у јануару прошле године.

Неки реалистички развој ка оптималном решењу, што значи стабилном и дугорочном, тешко је очекивати пре свега из формалних разлога: политички представници руских области Доњецка и Луганска, Александар Захарченко и Игор Плотницки, потписници су "Минска 2" од 12. фебруара ове године, а сада ће се о даљој судбини тог документа разговарати без њих.

Сигурно да се може аргументовати како и у избору остала три потписника, читав "Минск 2" показује креативна, чак екстравагантна решења. Швајцаркиња Хајди Таљавини је на пример позната као ОЕБС-ов дипломата за осетљиве мисије и безнадежне случајеве које нико други неће, док потписници за Русију (амбасадор у Кијеву Михаил Сурабов) и Украјину (бивши председник Леонид Кучма) поседују ниски ранг у односу на интернационални статус украјинске кризе.

Порука Берлина у односу на "Минск 2" је јасна – тај договор је тесто које форму добија у успутним интерпретацијама, он је само подружница у оквиру Нормандијске групе.

Руски министар Лавров долази сутра у Берлин да би Штајнмајеру рекао оно што је пре три недеље већ изјавио за медије – да је закон о "специјалном статусу" Донбаса (прво општеукрајински избори, тек онда разговори о аутономији), који је украјинска Врховна рада усвојила пре три недеље, "оштар заокрет од 'Минска 2'", његова свесна демонтажа.

Истовремено, добар део украјинских политичких снага доживљава тај акт о скромној децентрализацији као националну капитулацију. Будући да је он усвојен под европским притиском у процесу разраде "Минска 2", за Кијев је сасвим згодно да примирје од пре два месеца није потписао нико од његових актуелних политичких представника.

Ноћни плес у Либеку

Кад у понедељак после разговора у идиличном пејзажу Виле Борсиг на Тегелском језеру испрате Лаврова и Климкина кући, Штајнмајер и Фабијус путују за Либек, где се у уторак и среду окупљају спољнополитичке "шерпе" Г-7 у оквиру припрема за јунски самит својих шефова држава и влада у баварском Елмауу.

Поред Немачке и Француске, чланови Г-7 су Сједињене Америчке Државе, Канада, Јапан, Италија и Велика Британија, плус Европска унија, која је као дух изнад воде – присутна, али без чланске књижице.

Поред понеког ироничног одјека у свом саставу (Италија је у катастрофалној економској ситуацији), или ниже, у конкретном случају ниске математике (до прошле зиме група се звала Г-8 – Русија је била њен члан), Г-7 је економски, политички и културно најутицајнији светски форум. Он је глава глобализма, онако као што су урушене фабрике јефтине радне снаге у трећем свету реп глобализма.

Управо је та веза између глобализма, неолиберализма и самопроглашене позиције надмоћи, с безбедносне стране гледано, проблем састанка у Либеку. Између три и по до четири хиљаде полицајаца брине се о безбедности 600 чланова различитих делегација; најављено је осам, у каснијем развоју седам одвојених демонстрација, протеста и хепенинга који се "на миран начин" обрачунавају са симболиком глобалних хијерархија.

Ту је и пет стотина новинара из целог света, док ослушкују ритам моћи планете Земље, пажње подељене између шефова дипломатије седморице великих, и протестног, елементима мистике обогаћеног, ноћног плеса на улицама Либека, најављеног од стране антиглобалиста (Савез: Зауставите Г-7).

О чему ће седам министара спољних послова разговарати у Либеку док као елитне "шерпе" постављају трасу за самит шефова држава и влада који се 7. и 8. јуна одржава у Баварској, округу Гармиш-Партенкирхен?

Иако немачки домаћини сматрају како судбину света до сада никада није потресао толики број криза одједном, једна је стављена на прво место – украјинска. После ње су на листи рангирани Блиски исток, па Средњи исток, након тога борба против интернационалног тероризма, у наставку против епидемије еболе, затим безбедна пловидба морима и на крају климатске промене.

Украјина на првом месту, невоље Израела с Арапима на другом, борба против средњовековно бруталне а модерно ефикасне Исламске државе тек у средини, а угрожена глобална клима на задњем месту – на дневном реду састанка у Либеку, који се одржава у Ханзеатском музеју, више се препознаје прекоокеанска него домаћа, немачка рука.

Мала продавница историјских алегорија

Изјаву руског председника Путина како недоласком на московску параду на Дан ослобођења 9. маја Запад "прекраја историју", медији немачког говорног подручја проглашавају од нефер и нетачне, преко манипулативне до чак параноичне.

Али не треба бити емотивни Рус одгајан на традицијама јединог руског интегративног празника, да би се схватило да Запад заиста захвата у политичку, културну и економску историју на нови начин, не би ли је изнова уредио, отворио нове фокусе и поставио другачије теме.

Ништа се ту не лаже или гура испод тепиха, једноставно се пише нова листа приоритета, на сличан начин као што се пише и дневни ред за састанак у Либеку ове недеље.

Чињеница да САД више не камуфлирају своје притиске које користе за дисциплиновање партнера јесте, политички гледано, потпуно нови моменат. Тај метод је истина грубљи од досадашњег, али Вашингтон је очито дошао до закључка да и отворени притисак доноси добре резултате, можда чак и веће него компликоване закулисне конструкције. За то има довољно примера, последњи се односи на чешког председника Земана и његову јавну свађу с америчким амбасадором у Прагу.

Али друге промене су, из визуре Европљана, још драматичније, јер уређују односе у заједничкој европској кући, а тичу се историјског менаџмента.

На параду у Москву Путин је позвао 68 државника, долази само 25, али из политичко-културног блока који се назива "Запад" и који, у крајњој линији, једино и интересује Путина и емотивно додирује Русе – нико.

Тиме политички Запад, с њим полако и његова јавност, пресецају пупчану врпцу која их је деценијама држала на емотивном моменту 1945. године као тренутку рађања нове Европе. Седам деценија касније крај Другог светског рата деградиран је на обичан датум. Овде није реч о томе да ли је то добро или лоше, већ да европске државе морају имати свест да раде то што раде.

Садржајно, Немачка сада експлицитно поставља захтев да се историја континента више не доживљава кроз ратове и битке, већ кроз економију и трговину. Министарство спољних послова директно инсистира да је Ханзеатски музеј у Либеку, односно историја коју он тематизује, главна интегративна тачка нове Европе. Севернонемачка Ханза – њено значење, њен тип организације, њен вредносни систем, њена неухватљива, формално никада дефинисана структура моћи – главни је јунак састанка у Либеку, важнији од свих државничких глава које ће се тамо окупити.

Настале средином дванаестог века, процвале у времену ренесансе, животариле до средине седамнаестог века, економско-поморске асоцијације Хансе, најпре као удружења трговаца, после градова, поставиле су темеље за оно што се данас пословично зове немачком ефикасношћу.

У том историјском контексту Либек је увек носио титулу "краљице Ханзе". Док се позива на фасцинацију ханзеатског севера, Немачка не води Европу само у нову будућност већ и у нову прошлост.