Европски исламизам: Отворена рана отвореног друштва

Антитерористичке снаге националних држава данас су полицијске, а сутра би могле бити војне, што добро показују аустријски и немаки примери, где се већ формирају нови облици сарадње између елитних полицијских и војних антитерористичких снага. Страх као зао дух из пакла почиње да нагриза саморазумљиву лакоћу отвореног друштва.

Почетком прошле недеље су будни бечки грађани и особље станице алармирали полицију да се на перону једне метро линије налази могући терориста. Возови су заустављени, путници се дисциплиновано укочили од страха, а на лице места послата екипа "Кобре" у пуној опреми и под маскама.

Испоставило се да је "терориста" био један припадник приватне фирме за чување објеката, који је у прслуку и наоружан службеним пиштољем, онако како се припадници његове бранше често могу видети око бечких јувелирница и других луксузних радњи, чекао на станици метроа.

Смешно? Овог пута јесте, поготову када се зна аустријски национални рефлекс да увек играју на сигурно - довољно је само подсетити на деложацију шачице бечких хипија прошлог јула, када је у акцију послано 1.400 полицајаца (та је афера ушла у историју под медијском шифром "Пицерија Анархија").

Али после Париза и Брисела више ништа није исто. Оно што путнику бечког метроа имплицитно поручују колективно европско искуство, страх и нервозни медији је следеће: Сутра би на платформи могао да стоји прави терориста у униформи приватног обезбеђења, никад се не зна.

Са реченицом "никад се не зна" на телу отвореног друштва почиње да делује канцерогени процес неизвесног исхода. Европа је на путу да се разболи од страха и тако остави на цедилу све оне политичке снаге које су у принципима отвореног друштва пронашле нову религију у атеистичној Модерни.

Европа у рату с домаћим исламизмом

Још жртве и починиоци париских атентата нису били сахрањени, а француска влада је већ објавила план да полицијску егзекутиве прошири за 2.700 нових места и оснажи са додатних 750 милиона евра у наредне три године.

Аустријска влада реагује на сличан начин, иако је та земља у новије време остала поштеђена спектакуларних терористичких акција исламистичког предзнака. Последња се догодила пре равно тридесет година, када је тројка из Абу Нидалове групе, једног осамостаљеног огранка Палестинске ослободилачке организације извела терористички напад на бечком аеродрому Швехат у коме је погинуло четворо, а теже и лакше рањено четрдесет особа.

Сума којом Аустрија сада планира да покрије повећане безбедносне потребе је мања и износи између 260 и 290 милиона евра - али је и земља мања, па се може рећи да Аустрија процентуално улаже више.

Уз то, дијалог који се тренутно одвија на линији између елитне анти-терористичке полицијске јединице "Кобра" и њиховог војног пандана "Ловачка команда" (Jagdkommando) добро осликава проблем.

Министарство одбране, под чијом се ингеренцијом налази "Ловачка команда" (нешто испод 400 анти-терористичких "ловаца") понудило је помоћ Министарству полиције, у чијој надлежности стоје "Кобре" (нешто више од 400 "Кобри", плус 250 бечких специјалаца из сродне групе "Wega" су најбоље што аустријска полиција има) под образложењем да се војнички организовани терор може разбијати само војним методама.

Разлика између "Кобри" и "Ловаца" није толико оперативна колико стратешка, чиме дубоко захвата у саме темеље друштва отвореног типа, које по дефиницији не жели да види војску на својим улицама, осим на парадама, фолклорним државничким приликама, или у случају поплава, земљотреса и других катастрофа. "Кобре" су опремљене за опасне задатке у сигурном окружењу, значи властитој земљи, елитни војни "Ловци" напротив за опасне задатке у непријатељском окружењу, значи туђој територији.

Формално и системско укључивање аустријске војске у послове аустријске полиције води до логичног закључка да аутори безбедносних стратегија почињу да доживљавају домаћи терен као у перспективи несигуран и инфилтриран, разбијен кроз постојање паралелних друштава, религиозне индоктринације и џихадистичке естетике фитнес-терориста која наступа под формом субкултуре младих.

Немачка је већ одавно тамо где се Аустрија тек спрема. Још пре 11 година у Берлину је у релативној медијској тишини формиран Заједнички центар за одбрану од тероризма или ГТАЗ (Gemeinsames Terrorismusabwehrzentrum), служба која се бави искључиво тероризмом исламистичког типа и у ту сврху координише акције федералног са покрајинским нивоима.

Иако по броју запослених скроман (300), ГТАЗ је у стању да захвата и комбинује информације Савезне канцеларије за криминал, Федералне службе за избеглице и азиланте, Државног тужилатва (све три под Министарством полиције), Граничне истражне службе (под Министарством финансија), као и све три немачке обавештајне службе - оне за заштиту уставног поретка, шпијунажу (Bundesnachrichtendienst) и војну контрашпијунажу (Abschirmdienst) - онај ко све то има на длану претвара се по потреби у брзу ударну песницу на свим нивоима.

Почетак ГТАЗ-а био је обележен критикама јавности како се тиме олакшава прескакање граница између полиције, војске и тајних служби, граница које су формиране за идеју отвореног друштва.

Сада се више нико не жали. Шта више, број телефонских позива у коме грађани, институције, али и стране обавештајне службе пријављују сумњиве случајеве, траже помоћ и нуде информације данас је осам пута већи него што је био пре париских атентата, пише немачки дневник Зидојче цајтунг(Süddeutsche Zeitung).

Или, како изјављује један полицијски гласноговорник у Берлину после серије рација прошле недеље: "Сад купимо и оне које пре Париза не бисмо дирали".

Карл Попер по Курану

Без обзира на то која је прва асоцијација када се данас спомене "отворено друштво", оно не стоји у директним рођачким везама са Сорошем и његовим етички проблематично постављеним финансијским царством типа Робин Худ.

Иза тог концепта стоје, у временској линији један иза другог, француски философ Анри Бергсон и његов аустријско-британски колега Карл Попер. Они су у "отвореном друштву" видели толерантну заједницу која критички посматра саму себе, своју традицију и историју, потпомогнута љубазном, демократском и секуларном владом и њеном транспарентном политиком.

Отворено друштво је добрим делом саморегулативно и посматра полицију, у екстремном случају војску, као коректив у оним у приликама у којима се социјални актери не држе правила игре. Оно чак није ни утопија, већ делатни принцип широм Старог континента: Свако ко сигурно може да прође из једног дела града у други, а да притом не сретне ниједног припадника јавне безбедности, већ живи у некој врсти отвореног друштва.

Сада после Париза и Брисела, Европа почиње да види себе на други начин: Као отворено секуларно друштво које се изнутра, из самог себе подрива постојањем великог броја мањих затворених друштава исламског идентитетом. Као шансу за сваког потенцијалног терористу да прође из једног дела града у други, и да притом не сретне ниједног припадника јавне безбедности.

Није случајно када портпарол аустријских Зелених Петер Пилц тражи да се саудијски "Центар за међурелигиозни дијалог" исели с бечког Ринга и препусти адресу Институту Карла Попера. Симболички или не, али један део аустријске политичке јавности тиме јасно ставља до знања да је на делу судар два концепта - отвореног, хришћански формираног, али по свему секуларног друштва и затворених религиозних исламских заједница.

До сада је и у Аустрији и у Немачкој важило правило како "исламистички терор нема ништа са Исламом". Та се формулација дуго држала на животу и поред необичне логике да онда ни прогони "вештица", инквизиција или јужноамеричка Конквистада немају ништа са Хришћанством.

Сада је међутим с том врстом логике изгледа готово. Аустријски Пресе (Die Presse) посветио је у суботу (24.1) читаву страницу проблемима интеграције код деце школског узраста и при томе без притиска политичке коректности уводи категорију "свесно неинтегрисаних".

Од мантре "радикални исламисти су неки други", дошло се до изненадног сазнања да су могући сутрашњи терористи неки данашњи ученици основних школа који се углавном регрутују из групе такозваних "принчева", што је у учитељском жаргону термин за мушку децу из традиционалних исламских породица, којима се већ у примарној сцоијализацији усађује непоштовање према правилима друштва-домаћина.

Такви "принчеви" одбијају сваку комуникацију са учитељицом, чак и директни поглед с њом и прихватају само мушки ауторитет, изјављују представници аустријског удружења учитеља Паул Кимбергер и Томас Булант. Колико је таквих случајева? "Довољно вам је само један такав у разреду да вам уништи наставу и поткопа ауторитет", одговара Булант.

У гимназије долази мањи број деце из те врсте "паралелних друштва", али ни оне нису сигурне.

Хајди Шрот, некада директорка једне бечке гимназије, сада аутор књиге о проблемима интеграције код деце из мигранантских породица, каже да је једног дана добила позив из "извесне амбасаде" да ће један високо рангирани дипломата доћи код ње да упише ћерку у гимназију и "да се не чуди ако одбија да је погледа у очи".

С ратишта Месопотамије, сад се поглед европских друштава полако пребацује на домаћи терен, на танку линију која успешну интеграцију деце и омладине дели од неуспешне.

Европа се пита: Постоји ли приручник о томе како препознати хоће ли од погрешно социјализованог осмогодишњака постати локални мангуп, од њега градски хулиган, од хулигана исламистички радикал, од исламистичког радикала хладнокрвни борац "индивидуалног Џихада", на немачком "Ich-AG терориста". (Ја-акционарско друштво)

Да, такви приручници постоје, али они се не штампају у отвореном друштву. Мењајући Ислам, Европа би могла променити саму себе.