Смртоносно море ватре

Прве дане 2015. Јапан, уместо славља, обележавају вежбе ватрогасних јединица, које поред симулација борбе против пожара, за медије и окупљен народ изводе и акробатске фигуре на мердевинама ватрогасних кола.

Мада је Јапан и међу обичним становништвом широм света чувен по земљотресима, а међу стручњацима познат и по својим архитектонским и организационим решењима за супротстављање тој природној непогоди, мало се зна о важној улози ватрогасаца приликом потреса.

Најкрвавији земљотрес у историји Јапана разорио је Токио, Јокохаму и друга насеља у равници Канто на пацифичкој обали те земље 1. септембра 1923. године, односећи више од 100.000 живота.

Мада се на основу владиних података прикупљених две године након земљотреса број жртава дуго водио као 140.000, новија истраживања показују да је у тим статистикама било преклапања и понављања, те да је реалнија процена која говори о 105.000 настрадалих.

Такође, процењује се да је око 570.000 грађевина у Токију, Јокохами и другим местима у потпуности уништено и да је без дома остало укупно чак два милиона људи.

Епицентар тог удара, познатог као земљотрес Велики Канто, био је у заливу Сагами на око 100 километара јужно од Токија, а снага око 7,9 Рихтерових јединица, што је мање него сила коју је ослободио потрес из 2011, након којег је у налету цунамија на северу острва Хоншу настрадало око 20.000 људи.

Међутим, те 1923. године, највећи број људи изгубио је животе не од цунамија или урушавања грађевина и одрона који су уследили као последица снажног тектонског удара – већ од пожара који су избили у њиховим кућама и онда оформили више ватрених стихија које су два дана и три ноћи харале улицама.

Наиме, сматра се да је близу 92.000 од укупно 105.000 погинулих настрадало у пожарима или у покушајима да од њих побегне.

Јапанска престоница је у то време практично била град од дрвета и папира, с обзиром на то да су све грађевине осим владиних зграда и универзитета, односно јавних институција, биле направљене од храста и чемпреса.

Унутар кућа, конструкције од дрвеног оквира пресвученог папиром коришћене су као врата, па и зидови за раздвајање соба.

На несрећу становника Токија, земљотрес је ударио у подне, у време када се у Јапану руча, па су испревртане пећи и у паници остављени шпорети као од шале палили њихове крхке куће.

Најужаснија околност је, међутим, било то што је у време земљотреса блажи тајфун походио источни Јапан, па су његови ветрови брзо носили ватру и формирали олује од пламена и прегрејаног ваздуха које су великом брзином гутале грађевине и људе.

Ватрене стихије које су попут високих морских таласа брисале улицама – присилиле су хиљаде људи у панични бег, па су поједине раскрснице биле толико закрчене да није било могуће направити ни корак.

Као невероватна чињеница у људској историји остаје забележен податак да је услед ватрене стихије на једном једином месту, у великом војном складишту за одлагање униформи у Токију у којем су локални становници потражили уточиште након земљотреса, одједном погинуло око 38.000 људи!

Особе које су радиле на уклањању лешева оставиле су сведочење да су у тим војним депоима тела била нагомилана једно преко другог – попут риба на пијаци.

Такође, око 10.500 лешева извађено је из река и канала где су се подавили у настојању да се спасу од ватре.

Када се пламена оргија коначно завршила, око 800.000 преживелих становника Токија и Јокохаме напустило је своја разорена насеља, док је неколико десетина хиљада људи остало да живи по парковима. Рад на кремацији лешева трајао неколико недеља.

И док је Токио пустошила ватра, јужније од престонице неколико стотина људи прогутао је цунами висине између шест и 12 метара, који је настао услед издизања морског дна током земљотреса.

Економски, политички и морални земљотрес

Разарање и губитак живота ових размера представљали су прави велики земљотрес за јапанску државу када су у питању економија и политика. Директна штета коју је проузроковао земљотрес Велики Канто била је четвороструко већа од укупне вредности коју је читава тадашња јапанска економија могла да створи за годину дана и, у данашњем новцу, износи скоро 15 милијарди долара.

У Токију, који је тада имао око 2,2 милиона становника, укупно са 50 одсто стамбених зграда уништено је и скоро 7.000 фабрика и радионица и 90 одсто банака. Град је изгубио и преко 160 болница и више од стотину школа, па је влада била принуђена да размотри измештање државних институција, односно привремено пресељење престонице, од чега се, међутим, одустало.

Немали број интелектуалаца тог доба, међутим, у тој несрећи је видео и велику прилику да се изгради престоница са бољом инфраструктуром, зградама отпорнијим на земљотресе и пожаре, али и ефикаснији чиновнички апарат и ватрогасна служба.

У данима након катастрофе, раширила су се и религијска тумачења по којима је јапански народ био кажњен за своју моралну корумпираност и недостатак духовности, и учестале тврдње да је земљи, скупа са материјалном обновом, потребан и морални препород.

У причи о моралној посрнулости нације, нажалост било је и истине, јер земљотрес Велики Канто послужио као повод или окидач за националистичку хистерију и покољ грађана корејске националности, који су у гласинама које су се појавиле након земљотреса неправедно оптужени за пљачку, подметање пожара и тровање водовода.

Масе разјарених Јапанаца, понекад у садејству са полицијом и војском, нападали су квартове у којима су живели Корејци и постављали барикаде на улицама где су заустављали пролазнике и тестирали их речима које су Корејцима тешке за изговор, а о бруталности тих напада сведоче фотографије на којима се виде жртве са ископаним очима и одсеченим носевима.

Корејци су у Токио и друге градове довођени као јефтина радна снага из отаџбине која се налазила под јапанском окупацијом.

Физички хаос и правни вакуум искоришћени су и за хапшење противника државног апарата као што су комунисти и анархисти.

Тужна прошлост – брига за будућност

Историјски гледано, катастрофални земљотрес са више хиљада жртава погоди Токио просечно сваких 70 година, али јапанска престоница од тужне 1923. године није доживела такав фатални удар, иако је прошло више од деведесет година.

Сеизмолози у Јапану зато верују да ће у наредних десет до петнаест година Токио задесити катастрофа те врсте, поготову стога што је мегаземљотрес који је пре три године на североистоку земље проузроковао смртоносни цунами и нуклеарну кризу у префектури Фукушима покренуо и нови талас сеизмичке активности у околини Токија.

Престоница острвске царевине од тада је изложена осетно већем броју мањих потреса – који говоре о томе да је под површином спутана огромна тектонска енергија која тек треба да избије.

Недалеко од Токија, испод дна Тихог океана, налази се више сеизмички врло активних раселина где се срећу различите тектонске плоче – Евроазијска, Филипинска и Северноамеричко-охотска.

Неки стручњаци сматрају и да се испод самог града налази још једна мања плоча која је настала фрагментацијом Евроазијске и која представља посебно велику опасност.

Оно што пружа сигурност и наду је то да је у близу сто година од земљотреса Великог Канто – Јапан развио одличне грађевинске технологије, па доста објеката у престоници осим чврстог костура, поседује и еластичност која им омогућава да просто играју у ритму тектонских покрета и тако ублаже удар, односно распрше енергију која се на њих преноси из подземља.

Јапански ватрогасци и спасиоци такође су међу најбоље обученим и најискуснијим на свету.

Мада и данас стручњаци у Јапану сматрају да би највећи број жртава у евентуалном мегаземљотресу од осам до девет јединица у Токију однели пожари настали пуцањем гасних цеви и високонапонских електричних водова, најпесимистичкије прогнозе говоре о око 4.000 жртава у граду који данас има шест пута више становника него 1923.