Нуклеарни спор с Ираном, тринаеста година

Ако овог викенда и не буде договора, а тешко да хоће, једна страна може да припише апсолутни успех - аустријски министар спољних послова Себастијан Курц, који мало срећом, а мало вештином враћа Беч на европску карту дипломатије високог сјаја.

Нажалост, ствари изгледају сјајно само за њега и аустријски дипломатски национални его. У свим осталим елементима, преговори 5+1 (пет УН вето-земаља и Немачка) или 3+3 (три светске силе и три најутицајније европске земље) са Ираном тврдокорно се опиру сваком значајнијем помаку.

На састанку у Женеви прошлог новембра, све стране су прихватиле Беч као место даљих преговора и 20. јули као рок до којег морају да се завршити. Од тада, преговарачки тимови различитих снага већ се шести пут налазе у аустријској престоници не би ли потписали коначни споразум.

Кад министри долазе, то значи или да би својим присуством окрунисали решење проблема којим се светска дипломатија интензивно бави од 2003. године, или да би исто тако свечано прогласили нови рок за завршетак преговора са Техераном, односно признали неуспех.

Сви аустријски и немачки медији типују на неуспех. Да се неко овог тренутка клади на успех, зарадио би богатство.

Уран и Иран, нераскидива веза

Шта су тренутни проблеми у преговорима са Ираном?

Најпре, процес обогаћивања урана (изотопа 235). За електране, медицинске и истраживачке потребе довољна је концентрација од четири до пет одсто. Иран обогаћује на 20 одсто.

Технички гледано, скок од пет до 20 одсто неупоредиво је компликованији од оног од 20 до 90 одсто.

Са 90 одсто обогаћеног урана праве се бомбе, опција која не долази у обзир ни за 5+1, ни за низ регионалних земаља као што су Израел, Саудијска Арабија или Турска.

Још пре недељу дана, ствар је у том смислу изгледала релативно добро. Иран тренутно има 19.000 центрифуга - 5+1 хоће десет пута мање, Техеран међутим од пре неколико дана тражи десет пута више.

Следећи проблем је незавршени реактор у Араку, који би као успутни резултат рада избацивао плутонијум као отпад. Опет, опција која не долази у обзир за 5+1.

Преговарачка група је углавном неповерљива према иранском војном програму и чињеници да се не зна у којој је он уопште мери нуклеарно одређен: колико балистичких ракета Иран има или планира, који домет, које пуњење. Осим тога, ту је и питање високоексплозивних водова који служе као иницијалне каписле за нуклеарна пуњења.

Проблем експлозивних водова поседује додатну бризантност (моћ дробљења експлозива), будући да Иран само даље ради на технологији која је иначе америчка инвенција.

Док Иран у тим областима не пристане на захтеве преговарачког тима, ништа од споразума. У томе је друга страна углавном јединствена, без обзира на то да ли се доживљава као формација светских и европских сила (3+3) или као мисија светске заједнице (пет вето земаља већа безбедности плус Немачка као уступак новом глобалном распореду снага).

Колико се Техеран мучи под санкцијама?

Судећи по извештајима с више страна - врло - али изгледа опет не толико да би отворио све фиоке свог нуклеарног програма и показао њихов садржај.

Последња рунда санкција датира из 2010. и болно погађа финансије и привреду, али пре свега, то знају сви који су били под међународним санкцијама, обично становништво.

Нафтни ембарго, замрзавање рачуна у иностранству (чак 100 милијарди петродолара!), забрана пословања иранским банкама, забрана бродских линија, ограничење увоза, извоза, пословања.

Из те ситуације развила су се два правца развоја. Како је Иран велика и по капацитетима богата земља, међународни концерни стоје на ниском старту чекајући прво отопљење да би Техеран увукли у глобални круг великог бизниса. С друге стране, санкције су створиле невероватну климу корупције у гигантским размерама, у којој се врх, скупа са верским вођама, Револуционарном гардом и политичким елитама сналази као риба у води.

Зашто се онда Техеран, и поред своје, генерално непопустљиве платформе, ипак нада да би процес скидања санкција могао бити најављен до 20. јула?

Зато што, кратко речено, рачуна на ситуацију на Блиском истоку и Месопотамији, која по експлозивном развоју надраста све експлозивне потенцијале иранског војног нуклеарног програма.

Израел и Хамас (подружница египатског "Муслиманског братства") измењују ракетне нападе.

Тел Авив има наравно боље адуте у рукама и прецизније ракете, али чак и кад би прегазио Појас Газе и уништио Хамас, иза Хамаса већ провирују много опасније снаге: исламски џихад, повезан са Техераном, и салафисти повезани са снагама самопроглашене Исламске државе, (донедавно Исламска држава Ирак и Левант), које су раскомадале Ирак.

Реч је о читавом ланцу догађаја: велика дипломатија је заборавила Сирију од када се бави Украјином; Украјину, од када се бави Ираком; Ирак, од када се бави Израелом и Хамасом; Авганистан је још раније гурнут под тепих.

То је рачуница због које Иран очекује да би 5+1 демонстрирали попустљивост и почели да склапају мир с Техераном.

Неће - највише чему се Техеран може надати овог викенда у Бечу је да ће добити нови рок за завршетак преговора. Али како је та могућност већ предвиђена у завршном документу из Женеве прошлог новембра, ни то није ништа ново.