Јапан, зелено светло за војне интервенције

Влада у Токију донела је одлуку да призна право Јапана на колективну одбрану, што практично значи да би јапански војници могли бити директно ангажовани у борби у случају да Сједињене Америчке Државе, војнополитички савезник Земље излазећег сунца, нападне нека трећа земља или паравојна организација.

Та одлука, практично, отвара пут ангажовању јапанских војника у борбеним операцијама ван своје земље први пут од завршетка Другог светског рата, тврде критичари у Земљи излазећег сунца, иако влада у Токију истиче да ће право на колективну одбрану бити реализовано само у случају да самом Јапану прети јасна опасност.

Јапан је још 1952. године, у време када је званично окончана послератна америчка окупација, ступио у војни савез са Сједињеним Државама, али се упркос томе, деценијама уздржавао од тога да шаље своје трупе да се боре раме уз раме са америчким на бојним пољима широм света.

Након америчке инвазије на Ирак 2003. године, Јапан се први пут активно ангажовао да подржи америчке трупе у иностранству, али је та подршка била логистичка – јапански инжењерци су градили путеве и школе током обнове порушене инфраструктуре у Ираку, а јапански поморци снабдевали горивом америчке бродове у Индијском океану ангажоване у војним акцијама САД у Авганистану.

Ревизија устава на мала врата

Јапански устав, познат и као "Устав мира" јер се далекоисточна царевина у њему одрекла решавања међународних питања силом и учешћа у војним сукобима у иностранству, до данас је у пракси ограничавао ангажовање јапанских војних снага на одбрану Јапанског архипелага, односно предвиђао употребу силе само у случају да сам Јапан буде нападнут.

Јапанска влада одлучила је, међутим, да званично одобри ново тумачење устава, према којем Јапан има право не само да брани себе већ и да војно прискочи у помоћ другим земљама ако и њему самом јасно прети опасност.

Јапански устав донесен је 1947. године у условима америчке окупације, само две године након тешког атомског и конвенционалног бомбардовања којим је Токио присиљен на капитулацију.

У то време Земља излазећег сунца видала је дубоке ране, као што су губитак око 2.500.000 живота и темељно разарање 25 највећих насеља, пролазила кроз период глади и масовног страдања од туберкулозе. То је било и доба великог преиспитивања прошлости и тражења нових вредности, а јапанска влада и народ у тим послератним годинама, поред обнове и достизања највишег нивоа економског развоја, као свој највећи циљ и једну врсту мисије у међународним односима усвојили су пацифистичку политику и промоцију мира, односно мирне коегзистенције народа целог света.

Зато, иако су уставно одрицање од употребе силе у решавању међународних питања, па и од држања регуларне армије, наметнуле САД у другој половини четрдесетих, то је свесрдно прихватио јапански народ као нужност проистеклу из сопствене милитаристичке прошлости и претрпљене патње, али и као вредан циљ, односно могућност да Јапан антиратном политиком да конструктиван допринос међународној заједници.

Рат на Корејском полуострву и јачање Совјетског Савеза, међутим, утицали су на САД да убрзо одступе од своје политике пацификације и разоружавања Јапана, па је 1954. године у далекоисточној царевини формирана оружана формација "Јапанске самоодбрамбене снаге", која ни данас не носи званичан назива "војска" или "армија", али има 220.000 одлично опремљених и обучених професионалних припадника.

Одлука владе у Токију да новим тумачењем устава омогући учешће Јапана у колективној одбрани, односно чвршће војно повезивање са САД, те тако приближи припаднике "Самоодбрамбених снага" употреби војне силе, у јапанској јавности углавном наилази на отпор, мада је много Јапанаца и уздржано када је то у питању.

У престоници Токију у протекла два дана одржане су демонстрације пред зградом владе, у којима је учествовало више хиљада људи. Незадовољни грађани тврде да влада није услишила жељу народа да Јапан настави мирољубиву политику, те да је на мала врата практично изменила или прекршила устав који је до сада био ослонац јапанског просперитета.

Опозициони политичари сматрају да је влада својевољно донела одлуку која има велику тежину и импликације, односно може у будућности да уведе Јапан у рат, те да је питање о измени тумачења устава требало да буде изнесено на референдум.

Очевици преко интернета јављају и о самоспаљивању једног грађанина који се у знак протеста против одустајања владе од антиратне политике полио бензином и запалио у центру Токија вече пре састанка владе. О овом догађају главни јапански медији нису одмах известили и он се тек данас стидљиво помиње у неким од тиражнијих листова.

Аргументи јапанске владе

Јапанска влада предвођена премијером Шинзом Абеом своју одлуку правда променом војнополитичке ситуације у региону, односно растућом опасношћу по безбедност коју она осећа у јачању кинеске војне моћи и у развоју нуклеарног потенцијала Северне Кореје.

Јапан је нарочито забринут развојем ситуације у Источном кинеском мору, где са са Кином спори око сићушних острва Сенкаку (или Диоају). Овај мали архипелаг лежи на огромним подводним изворима природног гаса и нафте и налази се под јапанском контролом, али у воде и ваздушни простор око њега све чешће улазе бродови и авиони Народне Републике Кине, која их такође сматра својом територијом.

Још један аргумент владе у Токију је и то што је војни савез између САД и Јапана деценијама био асиметричан, односно да су се Сједињене Државе, чијих је близу 50.000 војника стационирано у Земљи излазећег сунца, обавезале да војно штите Јапан од непријатеља, али да Јапан, због свог уставног ограничења, није могао да обећа да ће притећи у помоћ САД у случају да, рецимо, њихове летелице или бродови у источној Азији буду нападнути.

Од поновног доласка Либерално-демократске партије премијера Абеа на власт крајем 2012. године, јапанска држава, поред интензивирања вишегодишње дебате о промени или реинтерпретацији устава ради прихватања колективне одбране, либерализовала је извоз јапанског оружја у иностранство и дала већа овлашћења јапанским агенцијама и компанијама да учествују у заједничком развоју наоружања са страним земљама како би ојачала своју војну индустрију.

Абеова влада такође је и преокренула тренд смањења јапанског војног буџета који је трајао читавих једанаест година, а у току је и формирање новог амфибијског корпуса, по угледу на америчке маринце, који био могао да се ефикасно супротстави евентуалној страној инвазији на мања јапанска острва, удаљена од средишта државе.

Премијер Абе, у обраћању новинарима након доношења историјске одлуке владе о ревизији одбрамбене политике Јапана, изјавио је да њоме није измењен основни начин размишљања који је изнесен у уставу, те да одлука владе предвиђа употребу силе у најмањој могућој мери.

Он је, такође, рекао да ће одлука његове владе, којом се практично јача војни савез са САД, заправо минимизирати могућност избијања ратног сукоба јер ће према потенцијалном нападачу деловати као средство одвраћања.

Његови критичари у медијима и у опозицији тврде, међутим, да постоји латентна опасност да ће клаузула о "јасној опасности по Јапан" бити тумачена на најразличитије начине, односно да ће бити врло растегљива.

Они, такође, истичу да су одлуком владе о новом тумачењу устава, отворена и врата за његову потпуну измену у скоријој будућности.

Либерално-демократска партија премијера Абеа и њен коалициони партнер - партија Комето - имају двотрећинску већину у парламенту која им даје могућност да изврше ревизију устава, односно и формално укину ограничења у вези са војним ангажовањем Јапана у решавању међународних спорова.

Ове две партије оствариле су убедљиву победу на изборима 2012. услед незадовољства становништва економском ситуацијом и начином на који је претходна владајућа партија решавала нуклеарну кризу у Фукушими и водила обнову земље после налета великог цунамија у марту 2011. године.