Европа, континент с вртоглавицом

Европски и прекоморски издавачи се месецима такмиче ко ће на тржиште избацити више наслова о Првом светском рату и, по могућству, постићи економске благодети бестселера. Једна од књига која се изборила за тај статус је "Континент у посртању: Европа 1900-1914", немачког историчара, писца и новинара Филипа Блома.

У кратком временском раздобљу, Бломов "Посрћући континент" већ бележи четврто издање, док енглески превод "Године вртоглавице" такође иде од руке до руке. Шта ту књигу издваја из мора наслова који тематизују стоту годишњицу избијања Великог рата?

Бломова теза - Европу је у рат гурнуо неиздрживи осећај брзине и вртоглавице са којим је Стари континент ушао у 20. век. Опила га је властита брзина! Темпо и дубина промена су били до те мере снажни, да је рат у бизарној замени теза изгледао као прилика за отрежњење.

Свакако да аутор не тврди да је Велики рат био начин да се време успори и уземљи, а точак промена окрене који замајац у натраг, или да се, далеко било, радило о одговарајућој методи за обрачун са "нељудском" брзином, која је на прагу 20. века заскочила све европске културе и друштва.

Оно што аутор напротив ради, јесте да кроз широку паралелну мрежу економског, научног, социјалног, медицинског, културног и уметничког развоја Европе 1900-1914 пронађе нешто као структурални модел Великог рата, његову невидљиву мустру, онако како ју је једног тренутка изнедрила цивилизација без контроле над самом собом.

Како се родио рат

Управо тако - Блом пише књигу о Првом светском рату без спомињања ближих политичких, војних и стратешких прилика Европе тог времена. И више од тога, Бломов "ратни" наратив завршава у летњим данима јула-августа 1914, у моменту када прави рат тек почиње. Аутора само занимају порођајне муке рата, а не његова потоња смртоносна ефикасност.

Бломов есејистички метод се директно наслања на литерарни метод који је користио Томас Ман када је писао "Чаробни брег". Хиљаду спорих страница о томе како се у принципу здрави син трговачке породице из Хамбурга Ханс Касторп лечи у санаторијуму у Швајцарској - описује се свака квака на вратима и свака кифла с џемом, да би Ман на самом крају и као успут приметио - уосталом, Касторп је 1914 мобилизован и убрзо погинуо, али то није од ширег интереса...

За Блома ни Гаврило Принцип није од ширег интереса - атентатор из Сарајева се не спомиње ни једном речју, само атентат, али једнако успутно, као тек један догађај у низу појединачних, пралелних или агрегираних промена „тетурајућег континента" тог времена.

Који се закључци могу извући на основу Бломове структуре „убрзања цивилизације" која се по њему симболички пресликава у крвавој матрици Првог светског рата? Он сам пропушта да их јасно формулише, али ако их читалац књиге консеквентно изведе до краја, европска „вртоглавица" тог времена се из сарајевског спина пресељава директно у културолошке мустре европске цивилизације.

Рат као "убрзање"

Прво: "Терет" разума је једног тренутка постао неиздржив. Нови свет, који се формирао у првим годинама двадесетог века, био је креатура разума, продукт рада експерата, научника, статистичара и инжињера. Он је био продукт незадрживе рационализације - оног истог друштвеног процеса који је Макс Вебер описивао као "хладне скелете" рендгенског начуног погледа.

Друго: Разум, напредак, модернитет, акцелерација - сви су они стајали као чврсти концепти већ на почетку двадесетог века. Они су водили у светлу будућност, али више нису нису "хранили", нису "тешили" европског човека збуњеног успехом друштва које је створио. Као у некој аутоимуној реакцији, разум је напао сам себе.

Треће: Убрзани друштвени и економски напредак поседовао је већ такву динамику, да је могао бити заустављен само силом, у шоку и крви. Има ли за ту сврху боље методе од светског рата? И тако се Европа бацила у рат како би зауставила саму себе. Бежећи од Веберових метафоричких "хладних скелета" рационализације, улетела је у милионске формације реалних скелета на бојиштима широм Европе.

Четврто: Цар Фрањо Јосип је објавио рат Србији зато што се бојао смрти... Био је несигуран, време га је прегазило, његов его владара и мушкарца је био угрожен, избор је био или психоанализа или рат. Бечки професор Фројд није имао слободних термина тог лета, док је рат тумарао Европом у потрази за конкретним ангажманом. И тако је стари Хабсбург кренуо у обрачун на Балкану.

Тетурање цивилизације

Бломова књига дошла је до праве литерарне славе тек у месецима пре округле годишњице Великог рата. У првом плану је стајала њена ничеовска природа по којој је "истина постала армија метафора која непрестано мења формацију не би ли збунила непријатеља". У другом, ширем плану, који је напуштао оквире Бломове конструкције "вртоглаве Европе" с почетка двадесетог века, поглед је пао на на двадесет и први век.

Савременицима је одједном и његова брзина постала сумњива - има ли основе страховању да је и тај век једнако интелектуално разуман, а емотивно нестабилан као и онај пре њега? Да ли би и данашњи Запад био у стању да поново опструише самог себе, као што је то учнио Запад од пре сто година?

Први глас на јавној сцени који је директно довео у везу првих четрнаест година прошлог са првих четрнаест година овог века, односно мотив Србије онда, са мотивом Украјине данас, припада аустријском државном војном историчару Манфриду Раухенштајнеру.

Раухенштајнер је пре два дана отворио изложбу "Мојим народима" у бечкој Националној библиотеци, на којој се из визуре свакодневице такозваног "обичног малог човека" Хабсбуршке монархије тематизује рат 1914-18.

Сходно томе, изложба прави отклон од велике историје, показујући шта се у то време штампало, шта писало и плакатирало, шта су деца цртала у школи, како су удружења ратних удовица и сирочади скупљала прилоге и слично.

У таквој атмосфери ситне свакодневице и глобалног историјског ужаса, спојених раскошном рококо-естетиком Националне библиотеке, Раухенштајнер је рекао ствари које можда није требало - а можда је само пожурио да би их рекао први.

Ту је најпре већ споменута паралела са украјинском кризом. Четрнаест година новог века је прошло, једна глобална криза полако добија облик, гужва пред голом све више личи на ону од пре сто година - да ли то значи да је разум поново постао несношљив?

Друго, главни војни историчар модерне Аустрије се жалио како се обележавање округле годињице Великог рата у "неким" земљама све више претвара у прилику за националистичке изјаве, "посебно у Србији, Италији и Француској".

Другим речима, "посебно" у оним земљама, са којима је Аустрија пре сто година стајала у "посебно" јаком негативном емотивном односу. Проблем с његовом изјавом је следећи: Перцепцију о Србији, Италији и Француској, како се данас спуштају у симболичке ровове да би се присетиле оних правих, може имати само неко ко и сам седи у симболичком рову.

У једној би ствари Раухенштајнер ипак могао бити у праву: Ситне и крупне манифестације којима европски континент у целости, а не само у "неким" земљама, већ скоро годину дана обележава стоту годињицу Великог рата, као да се на моменте отимају контроли. Једноставније речено, присећања задобијају властиту динамику, убрзавају.

Оптши европски дискурс "присећања на рат" почиње полако да се згушњава око концепата горчине и непопустљивости. Као да из присећања на ужасе тог рата данашњи актери црпе снагу како би мирне савести седели у истим оним рововима у којима се седело пре сто година.

Украјинска криза не помаже ни мало, напротив.