С ким ће Меркелова владати

Око 62 милиона немачких гласача сутра бира нову поставу Бундестага, доњег дома националног парламента. Конзервативна ЦДУ актуелне канцеларке Ангеле Меркел освојиће, према свим проценама, највише гласова (38 до 40 одсто). У том смислу нема изненађења. Али са ким ће Меркел владати наредне четири године - то је још једино заиста интересантно питање.

Последња испитивања јавног мнења дају незнатну предност или тренутно владајућој коалицији Конзервативаца и Либерала (ЦДУ- ФДП заједно 45,5 одсто) или опозиционој групацији Социјалдемократа, Зелених и Лафонтенове левице (заједно 44,5 одсто).

Рекло би се да би једна од те две коалиције могла Немачку, а са њоме и ЕУ, држати у шаци, ако већ не у срцу, наредне четири године. Међутим, ниједна од те две коалиције није реалистична опција.

Либерали из ФДП-а већ дуго доносе Ангели Меркел само главобољу: на изборима 2009. године освојили су скоро 15 одсто гласова и донели 93 посланичка мандата у мираз, док се сада, четири године касније тресу у грозници очекивања да уопште пређу изборни праг од пет одсто.

О разлозима ФДП-ове могуће пропасти чуло се ових дана доста тога, а најлакше их је сажети у неколико речи: самозадовољство, инертност, губитак политичког идентитета. ФДП је остао без властите политике - та је партија за све за што и Меркелин ЦДУ, с том разликом да ЦДУ то ради боље.

Зашто онда дати глас за Рослеров ФДП, питала се протеклих дана штампа немачког говорног подручја, проглашавајући "жуте" за губитнитничку партију, сахрањујући још живе политичке актере.

Демонтажа "жутих" достигла је врхунац прошле недеље после локалних избора у Баварској, када је баварска ЦСУ (придружена локална чланица Меркелиног ЦДУ-а) повратила апсолутну већину и то углавном на рачун ФДП-а, који је излетео из локалног парламента у Минхену.

Постојала је само једна шанса да либерали евентуално барем на националном нивоу сачувају партијски понос и статус парламентарне странке, а то је да се "понизе" и моле ЦДУ симпатизере за такозване "милосрдне гласове", што су они после минхенског дебакла и учинили.

Кратко објашњење међупартијског "милосрђа" на немачки начин: федерални изборни закон, који је комбинација већинског и пропорционалног система, допушта такозвано "цепање" - бирачи поседују два гласа, од којих један дају кандидату, а други странци, при чему између њих не мора постојати знак једнакости. То је и један од разлога зашто број места у Бундестагу варира од избора до избора - 600 плус-минус.

Ништа од "међупартијског милосрђа"

Либерална стратегија "кроз понижавање до поноса" није функционисала. Ништа од милосрђа, изјавила је Меркел после локалних избора у Минхену - ко бира моје људе, мора да бира и моју странку, и без дискусије.

Али ако Либерали пропадну и на савезним изборима, што је сасвим могуће, онда Меркел као једини коалициони партнер преостају још једино Социјалдемократе Сигмара Габриела, значи опет велика коалиција левог центра.

Званично, то је и за једне и за друге ноћна мора, али незванично најреалистичнија опција од које ни конзервативци ни социјалдемократе неће моћи да побегну.

У свом првом мандату од 2005. до 2009. Ангела Меркел је као канцеларка већ председавала коалицијском владом ЦДУ/ЦСУ плус СПД, и није јој се допало. Њој за утеху, СПД-у се допало још мање.

Када су 2005. ушли у заједничку владу са Меркелиним конзервативцима, социјалдемократе су биле јаке, тек незнатно слабији од коалицијског партнера - у четири године мандата Меркел их је колосално "потрошила", тако да су на изборима 2009. изгубли читаву трећину свог бирачког тела (са 34 спали су на свега 23 одсто гласова).

Сада, када су четири године у опозицији лизали ране и с муком се довукли до 27-28 одсто гласова, требало би да се још једном, добровољно, упуте у партијски млин Ангеле Меркел - то је за социјалдемократе катастрофалан сценарио, али другог излаза немају.

Односно имали би, барем теоретски, ако заједно са зеленима (прогноза: девет одсто) и левицом (8,5 одсто) одлуче да оформе коалицију. Али и Габриел и Штајнбрик из СПД-а су већ изјавили да им не пада на памет сарадња са "издајником" Оскаром Лафонтеном и његовим "левима".

"Десни враг" бољи је од "левог врага" - немачке Социјалдемократе не заборављају како их је њихов некадашњи шеф странке Лафонтен 1998. оптужио да су продали душу неолиберализму, годину дана касније иступио и из СПД-а и из тадашње владе Герхарда Шредера у којој је држао место министра финансија, те основао властиту Леву партију.

Иначе, Оскар Лафонтен је био жестоки критичар НАТО интервенције против Србије 1999 године.

Професорска партија против еврозоне 

Још је један партијски статус интересантан за сутрашње изборе у Немачкој: шта ће бити са такозваном "професорском партијом" или Алтернативом за Немачку, скраћено АфД?

Они су у финишу изборне трке имали неколико спектакуларних јавних театарских наступа, између осталог када су испред Бранденбуршке капије у срцу Берлина спалили неколико милиона евра - копије новчаница, како се испоставило после полицијске пријаве ЦДУ-а.

Без обзира на драмски наступ, АФД сасвим озбиљно обећава да ће, прво, Немачку извести из еврозоне, и друго, да од еврозоне неће остати ни камен на камену када је Немачка напусти.

Шансе за улазак у Бундестаг су им добре, иако не и сигурне - и они се, као и Либерали из ФДП-а крећу на око пет одсто.

Ако АфД, странка која је тек основана фебруара ове године, заиста и постане парламентарна, остаће усамљена, коалицијски "недодирива" - њих нико неће звати у коалицију, ни десну, ни леву. Сви њихови мандати биће изгубљени бројеви у међупартијској математици.

АфД је, барем за сада, премала странка да би преокренула европску политику службене Немачке - и у том смислу су сутрашњи избори важни за Немце, али споредни за Европљане.

Какав год буде исход сутра, за ЕУ се ништа не мења.

Ангела Меркел, по медијима "краљица прагматизма", која се бирачком телу презентира на плакатима са рукама склопљеним као у молитиви, на путу је да Немачку и ЕУ још четири године држи у тим истим понизним рукама националне мајке супранационалног програма.