Како се живи и ради у Карајукића Бунарима - месту где је измерена најнижа температура у Србији

Најнижа температура у Бившој Југославији измерена је у Карајукића Бунарима на овој мерној станици. Тада је било 39,5 степени испод нуле.

Хладноћу из 85. надмашила је она из 2006. Тада је наставница српског језика Данка Ђоговић на термометру очитала 39.8 степени у минису.

‘”Ван насеља тамо где је била вода било је сигурно и много хладније. Сибир. Прави Сибир. Напољу је пуцало и дрво што кажу и камен”, сећа се Данка Ђоговић, наставница у пензији из Карајукића Бунара.

Завејана домаћинства и метарски сметови на путевима које је немогуће очистити последње две зиме су само у сећањима Пештераца.

“Прошла година и ова стварно као да је лето”, каже Данка Ђоговић,  а једна Пештерац додаје: „И кад је десетак миниуса то није нешто страшно и и не осећамо.”

А и навикли су зими да одморе, кажу у шали. Када се уозбиље - да промена не слути на добро.

“Ове године ово што је без снијега није добро на овом крају јер гола зима, голо лето, тако да се надамо великој суши на Пештерској висоравни. Бар тако говоре стари”, каже Радоје Куч, из Карајукића бунара.

И њу су, нажалост, више пута искусили. Али сурова клима прекалила је ове људе, обликовала њихов карактер. Без разлике.

“Комшије. Комшије, ајде човек. И Муслимани и Срби, све то једном душом дише. Иста мука? Иста је. Били су ратови, били су.. Нико с никим није имао реч. Нико с никим. Сви смо били ОК. И то је срећа… то је срећа”, каже Драган Ђуровић, из села Црвско.

Уторком, када је пијачни дан, карајукићке кафане окупе домаћине из многих села. Али и оне се разликују од оних у другим деловима Србије.

“Народ ти је, политика најмање занима. А о чему се разговара овде у кафани? Па шта нас вија, о пољопривреди о сточарству, о томе што свија нас и што се бавимо и што нас занима”, наводи Ернад Тахировић, из села Ђерекаре.

“Како продао ајвана, колко је продао, и то. Ништа друго”, прича Соко Рамовић.

“Наше сељачке невоље. Радиш сваки дан исти пос'о. И то ти је то. Мора да чистиш, мораш да полажеш. Нама требају путеви и воде и згоде. А не, нас политика - не. И жену. Ако има нека жена. Овај је ожењен, ја нисам”, кажу Драган Ђуровић и Рајко Јелић, из села Црвско.

Свакодневицу на Пештери, чини се, најмање су промениле модерне новотарије. Истина, и сточара и стоке је вишеестурко мање него пре неколико деценија. Али људи који су висоравни остали верни, задржали су своје ритуале. Један од њих - пијачно погађање:

“Петсто и деведест и да је похајемо.”

“Стани нећемо тако.”

“Оћемо баш тако.”

“Шес и по њих двије.”

“Не, не. 590 - и то је завршено.”

“620 - њих двије.”

“Кумим те богом.”

“Немо, немо, толико. Доста је за ове двије.”

“Тако ти бога подигни мало."

“Немо, немо.“

“Дигни мало.”

(вичу други из позадине. Дигни на 600)

“Мислиш због јавност? Е, хајде за 600.”

“Срећно било. Дабогда да је видиш шта је. Гледј лутке.”

“Пештерска овца. Гледај јој зубе.”

“Погледај зубе. Гледај она је млада. Ко да је прала, гле како су јој чисте.”

И стока и чобани ускоро ће на катуне. Од маја, уколико промена климе не промени и ту пештерску рутину.