Зашто је млади брачни пар у топличко село дошао на кратко, а задржао се 9 година

Дошли су подно Јастрепца, у село чије и име указује на здравље, због породичних обавеза, с намером да се задрже кратко, само док је то неопходно. Њихов ,,кратак" боравак траје већ девет година, без намере да било шта мењају.

“Мени је ујак овде живео и он се разболео, дошли смо, чисто да припазимо на дан - два, ту стоку, јер он није био ожењен, није имао никога. Ми смо тако остали, ево, до дан - данас. Нама искрено ништа не недостаје, овде имамо мир, тишину, лепо нам је све”, наводи Јована Петровић, из Здравиња.

Без икаквог искуства у пољопривредним пословима и сточарској производњи, коју су наследили, Јована и Стефан и данас препричавају догађаје из тог периода.

“Баш је било тешко на почетку, баш је било проблематично. Дошло је вече, ми треба да муземо краве, а ми не знамо шта треба да радимо. Краве нисмо знали како се хране, хранили смо их на два сата, апсолутно, како оне мучу, тако ми у шталу”, додаје Јована.

Поприлично трауматична искуства, нису омела Петровиће да се посвете баш том послу, производњи млека и тову јунади на породичној фарми, која је, уз Јованину зараду у просвети, главни извор прихода њихове породице.

Стефан Петровић истиче: “У почетку је било доста тешко, ја искрен да будем ни тај трактор нисам знао да возим, све се то временом научило, добра воља је учинила своје, упорност. Имамо тих неких петнаестак грла, што крава музара, што јуница, што бикова. Радим неких двадесетак хектара земље”.

Посебно су срећни због своје деце, која одрастају у природном окружењу и нетакнутој природи, без великог уплива савремених технологија. Пре Игњата и Софије, дечји плач у овом, некада бројном селу, није се чуо деценијама.

“Овде је наше дете рођено после двадесет осам година, иначе у селу. Њима недостају та деца, друштво”, наглашава Јована Петровић.

“Нама је изненађење било што су остали. Њима свака част, ту су, ето, после толико година и дете се родило у селу, што ја мислим, свима треба да буде на понос и на част целом селу. То је круна свега, углавном је свештеник долазио овде за покојнике, за погребе”, каже комшија Слободан Станковић.

Јована и Стефан себе и у будућности виде у Здравињу. Размишљају о проширењу и осавремењавању производње, изградњи нове стаје, пошто је постојећа већ тесна, али прижељкују и већу цену млека и неке нове, младе комшије, који би кренули њиховим стопама, у крају, који толико пружа, а вапи за подмлатком.