Мисија Стобарт

Британску мисију предводила је Мејбел Синклер Стобарт која је, поред болнице у Крагујевцу, отворила још седам диспанзера широм Шумадије где су се од тифуса лечили војници и цивилно становништво.

Болница у Витановцу је била под шаторима, тако да се не зна њена тачна локација, осим да се налазила на имању једног свештеника поред главног пута где је касније саграђена и сеоска школа.

Циљ мисије био је да се по сваку цену заустави епидемија тифуса, сведочи у свом дневнику једна од волонтерки Олив Олдриџ.

"Медицинске сестре, односно медицинска еклипа, по доласку у Витановац истакла је натпис на српском на коме су објаснили шта је у ствари циљ њиховог доласка. И како само Олив Олдриџ помиње у свом дневнику, дакле, велики број мештана је долазио да би им била пружена та примарна медицинска помоћ. Она помиње да је доста становништва долазило из чисте знатижеље", каже Немања Трифуновић, кустос у Народном музеју у Краљеву.

Британке су биле строге. Забраниле су руковање у селу. Рад кафана је био ограничен на по два сата пре и после подне. Судови пуни раствора сублимата били су намештени на сваком кораку, а патоси у кућама рибани су смесом петролеја и зејтина. Била је то ратна 1915. година пуна страдања и ужаса али и херојских дела сведочи даље Олив Олдриџ која је, по сопственом признању, заволела срспски народ и ценила његову жртву. 

"Србија је испред других нација по својој способности да се жртвује за идеале. Народ са таквим идеалима и са таквом способношћу и за жртвовање мора да буде достојан велике будућности", пише у дневнику Олив Олдриџ, августа 1915. године. 

У болници су помагали и аустроугарски заробљеници. Витановац је био и поприште једне велике битке у којој је на обе стране изгинуло на стотине војника. Заједно су сахрањени у спомен-костурници.

Са војском су се преко Албаније повлачили и српски војни санитет и болница "Стобарт". Предводила их је сама Стобартова и то на коњу који јој је поклонио командант Шумадијске дивизије првог позива пуковник Божидар Терзић.

"Командант Шумадијске дивизије је славној Енглескињи поклонио, односно ‘издао’ једног коња на коме је она јахала наредна три месеца и прешла је на том коњу чак 800 километара. И у часопису "Домаћица", између два светска рата своја жива сећања на тај догађај управо је забележио Божидар Терзић", објашњава виши кустос Музеја рудничко-таковског краја Александар Марушић.

Британке су предводиле једну колону рањеника све до Скадра и на одредиште су стигле без икаквих губитака. Мисију нису прекидале ни по повратку у Лондон. Објавиле су књиге, писма и дневнике као део пропаганде за помоћ српском народу. Излечиле су више од 20.000 пацијената од тифуса и строгим мерама зауставиле ширење епидемије због чега их народ витановачки и гружански памти.