Тичје Поље, заселак у коме је време стало

Једно од осамдесетак заштићених просторно културно-историјских целина код нас је и пријепољско село Милаковићи, са и данас живим засеоком Тичје Поље, удаљеним 15-ак километара лошег пута од Бродарева.

Под кровом од шиндре, у кући од борових талпи и камена, векују Лазовићи, данас само четворо од педесетак колико их је било средином прошлог века.

Обрадовали су нам се још издалека кад су нас угледали, јер смо им први гости после зиме.

"Зиме су оштре, ми се спремамо, од Митровдана се намиримо до Ђурђевдана", каже Милољуб Лазовић.

"Па оштра га неоштра, ми смо навикли", узвраћа његова мајка Радојка. "Што кажу, кад је зима, свуд је зима! Вође дрва имамо, да смо у граду ми бисмо се смрзили, вође поваздан ложимо. Одеш до штале, тамо кад имам краве отељене помузем и после поваздан сједимо."

Засеок им је више пута паљен у ратовима, али су га увек исто обнављали, приповеда најстарији Лазовић док пребира по успоменама.

"У овој кући рођен је деда Данила, глумца. Данило је често долазио, обилазио нас", присећа се старина Косан.

Први их је снимао путописац Милан Ковачевић за "Караван", а пријепољско Друштво за заштиту села Врело успело је да анимира надлежне да село Милаковиће са Тичјим пољем ставе под заштиту.

"У току тих скоро десет година активности обновљена су два нова објекта и једна штала, кућа Жарка Лазовића и ту се отприлике стало, углавном због недостатка средстава и потпуног одсуства интересовања локалне заједнице", не без разочарања прича Зоран Малешић из Друштва за заштиту села Врело.

Вратили би се Лазовићи, расути по Србији, на ову озренску висораван, каже Радојка, да је само доброг макадама, до овог засеока на преко 1.000 метара надморске висине.