Ужички Црвени крст, кад је помоћ најпотребнија!

Многи су у просторије Црвеног крста закорачили још док су били основнци. У међувремену су завршили и факултете, а жеља да део свог знања, искуства, времена и снаге, посвете хуманости, не јењава.  

"За време ванредног стања смо били до самог полицијског часа, а некада останемо и цео дан, све зависи какве су припреме у току и шта радимо тог дана", каже Анђела Џелебџић, волонтерка ужичког Црвеног крста. "Било је напорно, али смо задовољни." 

"Када дођете кући после једног дана, када сте причали са старијим људима, углавном, када сте били на терену, схватите колико је, заправо, лепо бити део нечега већег", истиче волонтерка Миа Пурић. "Колико је наш допринос велики видим када на крају целе ове ситуације седнемо и сумрамо колико смо лепих ствари урадили. Помогли смо преко 4.000 домаћинстава."

У кол центру су одговарали на све позиве забринутих суграђана и давали важне информације. Достављали оброке Народне кухиње, по наруџби купували и доносили храну, разносили пакете помоћи коју је град обезбедио социјално угроженима. И били спремни и расположени и за више од тога.

"Не само што им донесемо храну, него и неку топлу реч разменимо, да се поразговарамо, да се испричамо мало, да њима буде лакше и онда знамо да нас чекају опет, у понедељак, у четвртак, да нас виде", објашњава Огњен Видић, волонтер Црвеног крста Ужице, додајући да није људима било толико стало до ручка колико до одржавања комуникације и да су им били једина веза са светом.

Даган Ћитић, секретар Црвеног крста Ужице, каже да нису имали заражених, а своју мисију су испунили:

"Никада није било проблема, зато што ми овде живимо као породица.Т о су све добри људи, добра деца, и мисија ове организације јесте да одавде изађу добри људи."

У данима ограниченог кретања и забране изласка за најстарије, свакодневно је било ангажовано око шездесет волонтера Црвеног крста. Одговорено је на сваки захтев, о свему учињеном вођена прецизна евиденција, а оно што се не мери сатима, килограмима и пређеним километрима је можда најважније - осећање да постојимо и за друге, и да неки други, млади, мисле и брину о нама.