Лесковац: Влајчићи на окупу

Лесковачка породица Влајчић је била међу водећим индустријалцима између два рата. Управна зграда њихове сапунаре и данас краси центар града. После Другог светског рата, сва имовина ове породице је конфискована, између осталог и породична кућа у којој је данас смештено наше дописништво. Чланови породице Влајчић окупили су се у палати Калодерма јер је у холу зграде откривена спомен-плоча у знак сећања на њихове знамените претке.

Скоро читав један век обележје је Лесковца. Смештена на Широкој чаршији подсећа Лесковчане на златно доба између два светска рата, када је „мали Манчестер“ био водећи индустријски центар Србије. Палату Калодерма подигли су 1926. године браћа Влајчићи – Тодор, Петар и Милан, синови Јована Влајчића, оснивача фабрике сапуна. То ја заправо била управна зграда која је добила име по козметичком производу. Почетком тридесетих година прошлог века, фабрика сапуна имала је годишњи приход од девет милиона долара.

„Имајте на уму да је то био податак из 1931. године из трговинског гласника, тај оригинал имам“, каже Слободан Влајчић, праунук Јована Влајчића.

После Другог светског рата, сва имовина Влајчића је конфискована, породица расељена, а палата Калодерма постаје продавница па читаоница.

„После Другог светског рата, у историјским списима ова зграда се подводи под именом Јабланица. Два брата која су преживела провела су шест месеци у затвору и изгубили су сва грађанска права“, објашњава историчар Милан Трајковић.

Од 1981. године у овој згради смештен је лесковачки културни центар. Да би очували успомену на знамениту породицу Влајчић, у холу зграде отркивена је спомен-плоча. Тим поводом окупили су се чланови породице раштркани широм Србије и Европе. Данас успешни пословни, интелектуалци, доктори наука, технолози, угледни јавни посленици. Нико не живи у Лесковцу, али је веза са градом њихових дедова нераскидива.

"Лесковац, који је између два рата био заиста „српски Манчестер“, треба да то има као неку врсту узора", каже Милан Влајчић.

Лесковац мора да буде свестан снаге људи који су у њему живели. Јер Влајчићи, Ђорђевићи, Теокаревићи, Илићи, Петровићи и други протерани су из града којем су толико дали и скоро заборављени. Одајући им признање, враћа се дух времена када се поштовало знање, вредновали рад и поштење. Без тога нема ни новог златног доба.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.