Цео радни век на пожешкој пијаци

Иако је навршио 91 годину, Живота Миловановић из Глумча, не одустаје од посла којим се бави цео живот. Поврће које произведе продаје на пијаци. Слух га је издао, али му наочаре још нису потребне. Дуговечност, каже, дугује раду, али и довитљивости.

"Кад сам на сремски фронт поћерали ме, онда је било најтеже. И ондај сам побјего сам отуд, нисам шћео да идем на сремски фронт. Дошо кући, крио се, крио, док је све се завршило ондај сам отишо у војску. Нема ко је отишао на сремски фронт из Глумча, није се вратио, сви изгинули", каже Живота Миловановић.

Деда Живота каже да цео живот води економску битку. У тој борби му се придружио и син који је - са транзицијом - остао без посла.

"Мора мало више он радити, јер је деда млађи него ја. Он сјече ово све, петља, ја сам продајем", каже Живота Миловановић.

Подела улога, млађи на имање, старији за тезге, важи за већину.

"Просек је овде педесет година старости. Млади само догнају, овим што продају. Догнају робу и оду, ови старији продају", каже Драган Арсић, радник ЈКП "Наш Дом".

Међутим, то уопште није лако на пожешкој пијаци, посебно у магловитим јесењим и зимским данима.

"Увек је овде ниже него у Сјеници, него и фактички на Копаонику. Овде је било хладније него на Златибору. Али научили смо ми старији радимо све и можемо да поднесемо и зиму. Виш мантил радни, нисам улицкана да сам госпођа", каже Саја Марковић.

"Ћути куда сам прошо, добро ме и држи", каже Живота Миловановић.

Док купци могу да сачекају да јутро одмакне и температура порасте, за продавце радно време почиње од свитања, а завршава се обично у предвечерје. Ретки су они који ових дана раније распродају робу.