Фрула је уткана у биће народа

Некада је у сваком српском селу постојао неко ко је умео да направи фрулу и да на њој нешто одсвира - од шупље стабљике зове и трске, или од дрвета, али не било каквог: најбољи звук давали су шљива, крушка, дрен, багрем, јавор, клен... 

Националну карактеристику инструмента попут фруле, не одређује земља порекла, већ репертоар. Код нас се на фрули изводе српске игре и песме и то је оно што је издваја од сличних дувачких инструмената на Балкану и шире.

Још у деветнаестом веку, Вук Караџић је фрулу сврстао уз двојнице, гајде и гусле као један од стожера музичког националног идентитета, објашњава етномузиколог Марија Шурбановић:

"Без обзира на то да ли је фрула пратила игру и песму на неком интимном скупу или на већим окупљанима, за музицирање на овом инструменту најчешће се није плаћало и то говори у прилог чињеници да је фрула била дубоко интегрисана у народни односно традиционални живот нашег друштва."

Село, природа, пастирски живот, али пре свега аматеризам - били су контекст сваке приче о фрули. Међутим, захваљујући дару и техничком умећу поједини извођачи, који су постали признати народни уметници, променили су ту слику.

Адам Милутиновић Шамовац и његов ученик Сава Јеремић прославили су српску фрулуу свету и оставили прве звучне записе музицирања на овом инструменту. Њихови достојни наследници били су Тихомир Пауновић и Веља Кокорић.

Бржи темпо живота и нов начин привређивања допринели су експанзији новокомпоноване музике која је традицију, а тиме и фрулу као народни инструмент, потисла на маргине културног живота, каже Марја Шурбановић, етномузиколог:

"Све негде до деведесетих година и до појаве Боре Дугића и уопште афирмације светске музике, када нам је фрула на неки начин враћена, али сада не више као део народног живота него као део елитистичке културе. Враћена је у концертно окружење што пре није било карактеристично за фрулу. Репертоар је значајно проширен. Не изводи се више традиционална свирка већ се филмска, уметничка, ауторска музика и слично."

Без обзира на то, својом пасторалном бојом фрула се најмање прилагодила фузији етно и савремене музике, новом правцу који је годинама у жижи популарности.

У селима се све мање игра и пева, па су културно-уметничке манифестације једина места где се фрула свира. Зато су расадници младих талената, попут  Фрулаша из Бруса које окупља и води Милутин Цвејић право богатство и реткост.

"Фрула је наша традиција", каже Слађана Цвејић. "Научила сам да је свирам од тате. Свирао је и мој деда и прадеда. Једноставно то је наша породична традиција."

Милутин Цвејић сматра да фрулу треба увести у школу зато што је то наш национални инструмент и "јер има душу".

Најгоре је прошло, сматрају етномузиколози. Фрули се полако враћа популарност. Зато је важно очувати саборе фрулаша, јер су то ретка места за афирмацију извођача и њихово усавршавање.

rts.krusevac@rts.rs
+381 37 438 707