Преко границе код комшије на кафу

На висоравни, 60 километара од Ужица и тридесетак од Вишеграда, село Столац простире се у две државе. Граница га је поделила на српски и босанско-херцеговачки део, а пут којим се протеже међа, мештани дневно пређу много пута.

Из села са погледом на Дурмитор, Јахорину и Тару, не наслућује се ниједна државна граница. Па и она која је поделила ово насеље, мање смета од чињенце да је у две државе, некада, многољудног села, остало само по троје житеља.

"Радило се, кућило, сад су млади некуд отишли, ја сам цреп за ову кућу на самару донео", каже Млађен Спасојевић.

"Самоћа је најтежа, још да није телевизора...Са овцама разговарам", прича Радован Спасојевић.

Млађен, Лека и Радован, преостали становници српског дела Стоца, имају укупно 242 године, али време и даље броје од орања, до сетве, косидбе и жетве.

"Од лежања нема ништа, боље радити", каже Радован.

У предаху, једни друге посећују, па и преко границе.

"Идем у иностранство, као у Америку да идем", каже Радован Спасојевић.

"Добар комшија је као добра кошуља, овде су сви добри", рекао је Млађен Спасојевић.

Брвнаре од двеста година старе боровине, пут који је стигао прекасно, бандере подизане хеликоптером, па и прошлогодишњи пожар, трагови су живота на хиљаду и сто метара од кога ове старине не одустају.

"Никуда одавде нећу. Шта ми фали - фали ми младости, али то не може да се купи", каже Млађен.

Кад је најтеже, онда само помисле да доле, у градовима једне и друге државе живи и расте њихових дванаесторо деце, двадесетчетвороро унучади, дванаесторо пранучади, и да се живот наставља.