Девет ђака, девет километара до школе

Деветоро ђака од петог до осмог разреда из Горњих Кошаља, најудаљенијег села Љубовије, свакодневно пешачи од планине до школе. Основцима је потребно и до два сата када иду низбрдо, а када се враћају, и до три.

"Мени је баш далеко, живим горе на брду и морам да пешачим седам километара", жали се ученица петог разреда Живана Радојевић.

Њена другарица, ученица шестог разреда Јелена Радојевић каже да је тешко и незгодно, па се сваки дан плаши да неко не падне.

"Биће тешко на зиму, зато што ће бити можда већи снег, а може се десити да се неко оклизне, да падне и да се удари", објашњава ученица петог разреда Бојана Симић.

На путу до школе, око ђака су стене, шума и белоглави супови, заштићена врста орла којој је овај кањон једно од три станишта у Србији.

"Скоро сваки дан их виђамо, баш су велики и увек их има ту. Чак смо имали прилику да их видимо изблиза, кад су се спустили", каже ученица седмог разреда Биљана Матић.

Дешава се да сретну дивље животиње, доживе незгоду, али се не жале.

"Јесте тешко, нарочито зими зато што некад нам родитељи праве пут, зато што је ове зиме снег био велики два метра горе и једва смо ишли", каже ученица шестог разреда Мирјана Панић, а њен друг Дарко Матић каже да су сви сложни и да се брину једни о другима.

Девет ђака пешака из Горњих Кошаља пола је школе у Горњој Трешњици. Сви су врло добри и одлични ђаци. После петосатног пешачења стигну и да се одморе, али и науче.

Немају посебних жеља, кажу, већ само да ова зима не буде као прошла.