Прича о последњем ковачу

Седамдесетих година прошлог века лесковачки крај имао је седамнаест ковача. Данас, секиру или неку пољопривредну алатку може исковати само мајстор Јован Станковић, који живи и ради у селу Мирошевцу код Лесковца.

Свакодневно се Мирошевцем разлеже звук чекића који у добро увежбаном ритму удара ужарено гвожђе. Излази из радионице на којој је, натпис са именом њеног власника, сада већ једва видљив. А он, иако давно зашао у седму деценију, не стаје и ватру у огњишту не гаси.

"Клепам ораоници, секире, нешто заварим, а некада сам и кола коњска поправљао, али сада све мање", каже Јован.

Први пут заштитну кецељу ставио је пре 46 година. У својој омалој радионици стекао је и пензију. Шегрта, каже никада није имао, јер млади једноставно нису били заинтересовани за овај посао, па тајне ковачког заната није имао коме да пренесе.

"Никада се нико није интересовао. Дођу овде деца из суседних села да се греју док аутобус не дође, ја им кажем да дођу да уче занат, али они ни да помисле", каже Јован.

То потврђује и његов син Братислав, кога је, како каже, ова ковачка радња одшколовала, али ни за њега ни за његову децу није била привлачна.

"Посао је тежак, али истовремено и тежак и прљав и можда је то оно што ме је код њега одбило", каже Братислав Станковић, Јованов син.

У овом периоду посла је највише. Нема куће која секиру не оштри. Кад прођ кроз мајсторске руке као нова је, па се дрва са лакоћом цепају.

"Тупа секира није низашта, а ова кад се наоштри сама цепа", каже Љубиша Симоновић, комшија.

Јован каже да, док га здравље служи, вруће гвожђе из руку неће пустити. А после, додаје, остаће прича о последњем ковачу у овом крају и радионица која је, попут својеврсног музеја, већ забележила све исковано током скоро пола века.