Jедан споменик за две војске

На локалитету "Липар" близу Књажевца, налази се јединствени споменик српској и турској војсци у балканским ратовима. На површини од око два хектара заједно су сахрањени српски ратници и турски заробљеници преминули између два балканска рата у књажевачкој војној болници.

Централни споменик са обележјима обе војске 1915. године подигао је 14. Књажевачки пешадијски пук, а педесетих година прошлог века гробље са више од 2.300 појединачних надгробних споменика преорано је и претворено у плантажу воћака пољопривредног комбината "Џервин".

Старо спомен-обележје и гробље где је, пре његовог претварања у плантажу, сваки од пет стотина седам српских и око хиљаду осамсто турских војника имао уређено гробно место са спомеником, запуштени су данас, као и хектари суседних "Џервинових" воћњака.

Драган Белић који је, као агроном, радио на плантажи "Липар", већ више од две деценије залаже се за уређење масовне гробнице у јединствен споменички комплекс како је и било предвиђено државним пројектом из 1936. године.

Белић се за судбину српско-турског гробља заинтересовао када је приликом дубоког орања воћњака на "Липару" први пут видео кости које су плугови избацивали на површину.

"Запрепашћено сам посматрао све то. Кости су се белеле у земљи. Са радницима сам их сакупљао и остављао поред старог споменика. Од тада, а било је то пре двадесетак година, почео сам да се залажем за уређење тог места. Замишљам "Липар" као обновљени споменички комплекс где би сваки сахрањени војник имао своје гробно место и своје споменичко обележје. Желим само да умрли коначно пронађу свој мир", каже Белић.

Локалитет "Липар" историчари виде као јединствени споменик балканске прошлости и српског поштовања према пораженом непријатељу. Одлуку државе да 1915. године подигне заједнички споменик својим и непријатељским војницима Богољуб Цветковић, књажевачки професор историје у пензији сматра правим витешким чином.

"Штета је што се све то брзо заборавља. Балкан са свим својим историјским догађајима и сложношћу односа између својих народа вероватно доприноси да нам неке ствари промакну и потону у заборав, иако не би требало да буде тако. То се догодило и са војничким гробљем на "Липару", објашњава професор Цветковић.

Књажевачки Завичајни музеј, на захтев општине, средином деведесетих реконструисао је централни споменик. Србислав Ђорђевић, директор књажевачког Завичајног музеја, каже да простор војничког гробља треба поново уредити.

"Ако није другачије могуће, мислим да ће бити довољно да Књажевчани, можда чак и добровољним радом, уреде то место. Верујем да оно може да постане и атрактивна историјска дестинација која би обогатила туристичку понуду општине", истиче Ђорђевић.

За уређење су заинтересовани и мештани приградског насеља Бошево, чије су куће у близини војничког гробља. Драган Стојев на Бошево се доселио почетком деведесетих, у време када је рађено риголовање плантаже на којој се налази гробље. Стојев сматра да се држава после Другог светског рата нељудски понела према том месту.

Миодраг Соколовић наглашава да је околина гробља претворена у сметлиште и да би требало 
да се све то уреди због оних који живе близу гробља и због свих оних који ту почивају.

За помоћ у остваривању своје идеје, Драган Белић се обратио многима – од председника општине Књажевац, преко турске амбасаде и многих других институција све до председника Србије.

У очекивању одговора, Белић подсећа да би највише волео да тај споменик бесмислу свих ратова, како годинама замишља комплекс на "Липару", буде свечано отворен 2015. године на стогодишњицу његовог оснивања.