Бечки конгрес, од Свете алијансе до светог хаоса

Историја остаје атрактивна. Како не би било забуне да се ради о догађају чије политичко наслеђе живи и данас, у последњој соби посетиоце дочекује дипломатска ниска бисера из двадесетог века: Јалта 1945, потписивање аустријског Државног уговора 1955, Кемп Дејвид 1978. и Дејтон 1995. После Дејтона су још једино врата која воде ка медитеранској стакленој башти принца Еугена, градитеља и првог власника комплекса Белведере.

Циљ изложбе није да документује Бечки конгрес, већ да га "ослика" кроз мултимедијско сучељавање сликарских платна, цртежа, географских карата, дипломатских салона и балова, посуђа и намештаја, одеће и модних стилова.

Кустоси изложбе, Сабина Грабнер и Вернер Телеско, обоје специјалисти за 19. век (при чему је Телеско интернационално нешто познатији) одлучили су се за комплексну форму у којој се мешају реализам, симболика и политичка моћ.

До те мере комплексну, да посетиоци, без обзира на историјско предзнање, на крају нису сигурни како се то од бала у хофбуршкој Редутeн сали и канцеларије кнеза Метерниха дошло до Јалте, Кемп Дејвида, Дејтона и поморанџи принца Еугена.

Заљубљени у годину када је "читава Европа била у Бечу" – како гласи и наслов пратећег каталога – кустоси музеја Белведере одбијају да тај догађај сведу на неколико главних линија, те на крају показују све и ништа: Историјску салату направљену од тешко зачињених остатака Француске револуције, каталог материјалних артефаката конзервативне политичке идеје.

Да се и овај текст не би нашао у истој опасности, најпре најкраће могуће о томе шта је Бечки конгрес био: Од ране јесени 1814. до лета 1815. представници свих европских сила, савеза, племићких кућа и градова окупили су се у Бечу да би ставили тачку на политичке промене отворене Француском револуцијом четврт века пре тога и настављене Наполеоновим освајањима.

Тог тренутка, Наполеон је још био жив, а Француска револуција на путу да постане темељ демократских форми владавине, док је Бечки конгрес радио на упокојењу оба политичка феномена.

Први циљ: Рестаурација

Гледано са историјске дистанце, најдуховитији историјски пропуст Бечког конгреса је потпуно игнорисање промена, националних устанака и ослободилачких револуција које су не само у том моменту, већ и деценијама пре тога потресале Османско царство. Конгрес је тако постао "застарео" пре него што је и завршен.

Иако се може говорити о чак две стотине учесника бечког скупа, главни актери били су аустријски цар Фрањо I, руски цар Александар I и пруски краљ Фридрих Вилхелм III, а најмоћнији играчи аустријски дипломата Метерних и француски Таљеран: Њих пет делило је Европу као сахер-торту у царској и краљевској посластичарници "Демел" пар корака испод царског Хофбурга.

Како турске територије нису сматране делом тог политичког колача о чијој се судбини одлучивало у Бечу, Велика порта је остављена уз порцију баклава на Босфору, без утицаја на ток европског скупа, али и без директне претње по њен опстанак.

Ако се погледа политичка карта с Бечког конгреса, види се витална, колористички богата гужва европских држава и државица, а испод ње у монотоном тону неутралне сиве простране територије турске империје, на северозападном врху прекинуте само једним неправилним и безименим троуглом у нијански избледеле земље.

Тек историјска рачуница, сабирање и одузимање датума показује: То је почетак Србије, онако како се комад по комад појављује из Другог српског устанка, који је избио само месец и по дана пре него што је Бечки конгрес завршио.

У пролеће 1815. свима је у Бечу било јасно да Османска империја не стоји на чврстим ногама, али је свеједно "европско питање" решавано хируршки одвојено од "османског питања".

Сва логика је говорила у прилог томе да би се морало мислити унапред и барем европске просторе османске империје интегрисати у политички поредак који се рађао у Бечу, ако ништа друго као идеју која чеку реализацију.

Али, петорица великих на Бечком конгресу нису мислили унапред, већ унатраг. И поред све моћи, сјаја и глорије с којом су се окупили, учесници тог скупа нису агирали као владари с визијом, већ као преплашена деца из отмених породица укочена од страха пред демократским, либералним и ослободилачким идејама политичке Модерне отвореног исхода.

У завршници, то није био скуп на коме се тесао концепт европске будућности, већ осветнички састанак аристократске плаве крви, која је службено брисала Наполеона, а неслужбено сахрањивала политичко наслеђе Француске револуције.

Други циљ: Легитимитет

Бечки конгрес је створио два политичка сидра са циљем да осигура постреволуционарни европски поредак: Свету алијансу и Немачки савез.

Преведено, то значи да се "европско питање" решавало одвојено од "немачког питања", што је још једна неравнотежа која је врло брзо дошла главе договорима из 1815, и то не само тада, већ се преко Првог и Другог светског рата вукла до уједињења Немачке 1990, а просејава и данас у европском медијском дискурсу о томе "колико се Немачкој сме дозволити да буде моћна".

Изворно, Света алијанса је била панхришћански савез католичког аустријског цара, православног руског цара и протестантског пруског краља, нешто као рани ЕУ-радови или тест-вожња с Русима.

Алијанси су у наредним годинама приступили сви осим, разумљиво, Османског царства, Ватикана (због доминације протестаната и православних) и Велике Британије (splendid isolation), али она свеједно није била дугог века, озбиљно је побољевала још од грчког устанка (1821), а дефинитивно пукла за време Кримског рата (1853-56).

Проблем: Русија се нашла у позицији да извлачи пуно више користи из распада Османског царства, него остали хришћански владари Свете алијансе, па је, убзо након што је први пут службено постала део европског новог поретка, први пут и изгурана из Европе.

Због Крима: Политичка историја је очито кабаре у коме се причају бајати политички вицеви, но у коме свеједно нико не иде кући, јер зна да му је она вероватно опљачкана, спаљена, а рушевина осванула на некој новој граници.

Кад се данас европски спор с Русијом представља не као сукоб за политичку доминацију, већ као "сукоб вредности", тиме се ставља у погон врло духовита интерпретација тог, за модерну Европу судбоносног периода између Француске револуције и Бечког конгреса: Ништа Европи не значи толико њен политички и економски успех, ако га истовремено не види у огледалу руског неуспеха.

Читав модел по коме је Европа водила менаџмент југословенског распада 1991-2008. поставља се као превентивни акт "ампутиране" Свете алијансе која је радије толерисала усељавање исламизма на те просторе, него што би допустила Русији да извуче неки претпостављени, далеки и само теоретски добитак из крваве оставинске расправе јужнославенских народа (и народности).

Трећи циљ: Солидарност

Бечки конгрес је био династичко и аристократско мушко братство. Унутар таквог модела подизан је и одговарајући механизам узајамне солидарности.

Политичка мантра да "нема промене граница" рођена је после Другог светског рата, али идеолошки и емотивни дизајн потиче из бечких салона од пре два века.

Не треба заборавити да су либерални кругови Европе изворно доживљавали Наполеона као политичког месију, ослободиоца. На крају је разочарао, али то је ионако судбина свих освајача. У једној витрини изложбе у Музеју Белведере стоји насловна страница Бетовенове "Ероике" (3. симфонија) са посветом Наполеону; композитор ју је касније изгребао, али је посвета и даље видљива.

Поента: У Бечу су 1815. стандардизовани принципи међусобне солидарности између вредносно "сличних", тада је до краја формализован политички принцип "наших" и "туђих". Вештом дипломатијом Таљерана, Француска се у Бечу из табора "туђих" преселила у групу "наших", док је Русија први пут озбиљно пуштена у клуб "наших", али је убрзо потом поново истерана у "туђе".

Гледано из угла политичке теорије, тада су створени услови да се под плаштом политичке солидарности постављају етички формулисани захтеви за вредносном трансформацијом "туђих" који нису као "ми". Данашња источна експанзија НАТО-савеза одвија се управо по тако схваћеним дефинисаним формулама солидарности.

Зато европски политичари, једнако као и главнина европских медија, наставља да доживљава украјински грађански рат у формалним принципима политичко-хуманистичких вредности: Украјинци поштују "наше" вредности а Руси не, при чему се гура под тепих да Украјини једнако тако недостају институције и традиција либералне демократије као и Русији.

Од Бечког конгреса, принцип "политичке солидарности" је доживљавао полагану, али незаустављиву трансформацију, да би се његова актуелна интерпретација скоро без остатка фокусирала на однос према Русији - или си "солидаран" са Европом, или с Русијом, трећег нема.

То је некад опасно, некад трагично, кад гину толики људи тужно, а некад се можете смејати недељу дана, а да вам не буде досадно. Изјава шефа немачких Зелених Кема Ездемира дата пре десетак дана аустријском Пресе спада у ову последњу категорију.

"Намера Руса је да Европу посвађа унутар себе. Надају се да са Мађарском и Грчком имамо изгледа посла с две земље које су истовремено и европске и путинеске".

Кованица "путинеска земља" не постоји и није у духу немачког језика, али јесте у духу италијанске кулинарике и извесних моралних судова који се крију у шпагетама "путанеска".

А да би се знало шта значи "a la puttanesca", није потребно говорити италијански.