Вулин: У Европи нема места за усташе

Александар Вулин је упозорио да "онај ко разбија ћириличну таблу само зато што један народ баш тим језиком говори и пише – разбијао би и дечју главу само да може и да се не боји да ће бити кажњен".

"Тражим од Европе, тражим од Хрватске да не дозволе да се усташка идеологија икада више и било где појави и да не забораве да онај ко разбија ћириличну таблу једног народа разбијао би главе деце тог народа само да може, и немојмо чекати да пале књиге, да некажњено пале људе", рекао је Вулин након помена на дечјем гробљу у Сиску, где је сахрањено око 2.000 деце жртава усташког логора у том месту од 1942. до 1945. године, пренео је Танјуг.

Истакао је да није могуће да у Европи којој сви заједно тежимо – може бити места за усташе, као и да није могуће да у Хрватској коју поштујемо – за такве може бити места.

"Не у овом веку и не на гробу ове побијене деце", рекао је Вулин и замолио и Европу и Хрватску да мисле о томе.

"Европа, у коју Србија жели, и у којој је већ Хрватска, не може бити слепа и глува када гледа како се усташка идеологија поново рађа, појављује и проговара", навео је министар.

Вулин је у обраћању окупљенима у згради "Кристална коцка врлине", која је некада била део усташког логора, рекао да је мало народа на свету који могу да изброје и наброје толико имена побијене деце.

"Мало је народа који као Срби никако да прегурају бар једну генерацију у којој не постоји бар једна прича о детету отетом из мајчиног наручја и убијеног", рекао је Вулин.

Додао је и да када год помислимо да је са нечим таквим готово и да се више никад неће поновити – зло се поново врати.

"Кад год помислимо да је готово, зло се врати, а често и не промени име", закључио је Вулин.

Дечји логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ и јединствен у тадашњој поробљеној Европи, био је под покровитељством Женске лозе усташког покрета и Усташке надзорне службе.

Непосредно управљање "Дечјим прихватилиштем" било је у рукама усташе и др Антуна Најжера. Логор је деловао на пет локација у граду.

Кроз њега је за шест месеци постојања прошло око 7.000 малишана, док број умрлих варира од 1.152 до преко 2.000, како пише на споменику на дечјем гробљу.

За обнављање сећања на страдање сисачке деце најзаслужнија је Невенка Кончар, једна од преживелих логорашица.