ЕУ и Србија: Шта може Беч?

Европска унија је до сада од властитих грађана углавном доживљавана на три начина: као функционални економски савез, као повремено диспаратна политика и као атмосферични осећај припадности једној старој, географски усидреној култури.

Оно у чему се већ препознаје лични рукопис аустријског министра за спољне послове јесте то да он заједничкој европској идеји додаје четврти елемент, онај у коме се ЕУ појављује као питање дидактике, образовања и путујућих школских изложби који би требало да помогну формирање нове генерације неупитног европског идентитета. По принципу: Европа, из школских клупа у живот.

На трагу те идеје, у историјској сали касног барока из времена када је цар Франц Јозеф тек ступио на престо, бечко Министарство спољних послова позвало је на трибину дипломате који су само слушали, гимназијалце који су постављали питања и две политичке звезде тог дана, а то су Курц и Јоксимовићева, који су одговарали на питања.

Европа као симбол

У изјави за РТС после тог скупа у аустријском министарству, Јоксимовићева ниједном речју не одаје да рок од најмање пет година до формалног уласка Србије у европски клуб доживљава као неправедан или разочаравајући јер је "толико времена ионако потребно да би се преговори о свим поглављима довели до краја".

Поступак усклађивања српских закона са европским правом почиње од идућег месеца отварањем 32. поглавља о финансијској контроли.

Истини за вољу, посао јесте обиман: Од уласка Бугарске и Румуније, када је поступак усклађивања националног и европског права провођен кроз 32 поглавља, тај процес је од преговора с Хрватском нарастао на 35 поглавља.

Али, да ли се српска влада боји да ће бити условљавања која би тај рок могла да развуку преко временског оквира потребног да би Брисел и Београд ускладили правне оквире? И то не више условљавања Косовом или било којим проблемом чије би решење лежало у рукама Београда, већ замршеним украјинским чвором?

И ту се министарка Јоксимовић одлучује за оптимистичан поглед, изјављујући како ниједном није добила утисак, ни у својим прошлим разговорима са европским колегама, ни у овом сада у аустријском министарству спољних послова, "да би се српски улазак у ЕУ могао условљавати украјинским".

Њен закључак је: Све тече по плану. Можда у Србији – али питање је да ли и у Бриселу.

Србија "други приоритет"?

Јоханес Хан, нови комесар за проширење и односе са суседима у Европској комисији Жана Клода Јункера, прошлог уторка је три сата стајао на располагању посланицима Европског парламента, објашњавајући фокус будућих активности у свом сектору.

Решење украјинске кризе је његов "први приоритет", изјавио је Хан том приликом.

Ово би био већ други Ханов мандат као члана европске егзекутиве. Код Бароза је био комесар за регионалну политику, сад је код Јункера напредовао до најосетљивијег, у перспективи политички најважнијег сектора заједничке европске политике.

Како другачије тумачити децидиране изјаве Шулца, Јункера, Хана, неких британских и многих источноевропских политичара, да "у наредних пет година ЕУ сасвим сигурно неће примати нове чланове, чак ни Украјину", осим као наговештај да Брисел у односу на Украјину спроводи пливајући сценарио, то значи не зна шта хоће, шта може и који су тачно његови интереси у свему томе.

"Брисел зна да је до сада у политици проширења понекад деловао на основу политичких одлука, а не договорених критеријума, што сада неће бити случај", каже Јоксимовићева за РТС.

Ханова изјава о Украјини као "првом приоритету", односно дедукција како би онда постојала категорија "приоритета нижег ранга", говори у прилог томе да би наредних пет година могло бити врло турбулентно време за европског комесара за проширење, чак и без нових пријема.

У дебати са посланицима Европског парламента, Хан је могући улазак Украјине у ЕУ назвао "прагматичним питањем, временски и садржајно још у далекој будућности", али се свеједно читав његов трочасовни наступ вртео око Украјине – или може бити да бриселске извештаче аустријских и немачких медија није занимало ништа друго осим тога.

Да ли нови проблем зна шта ради стари?

Посета министарке Јоксимовић Бечу овог тренутка имала је јак симболички карактер: Београду се на тај начин шаље порука да може и треба рачунати на Аустрију, која истина не спада у најмоћније чланице ЕУ, али то надокнађује својим централним положајем у делу континента који је у интересном фокусу Брисела.

С једне стране, аустријски комесар преузима сектор проширења, с друге аустријски министар спољних послова у Европи важи за највећег заговорника брзе европске интеграције делова западног Балкана.

На основу тога може се закључити како би се у наредних пет година више тога догађало у ходу него по плану, опција која за Србију и није тако лоша. Све је ствар комуникације, чуло се у Бечу од домаћина: Добро је да српска министарка за европске интеграције говори немачки, боље ће се разумети са Ханом.

Стари проблем српског чланства у ЕУ, Косово, делује као реликт из неког бившег времена. Разлог: унутрашња политичка криза Косова, са комплетном парламентарном блокадом, поприма велике размере па Европа неће моћи себи дуго да допушта луксуз игнорисања.

Јасно је да Тачи опструише пренос власти "у акту ултимативног непоштовања демократије", како пише аустријски Ди пресе, "али земље заштитнице Косова би очигледно радије имале посла са његовом партијом него са 'Самоопредељењем' (Ветевендосје)".

Ноћна мора за Вашингтон и ЕУ био би улазак "Самопредељења" у владу, конкретно, пише аустријски лист, "ситуација у којој би Аљбин Курти преузео место главног преговарача у дијалогу са Београдом". Још конкретније, ставио тачку на дијалог.

Прекинути дијалог између Београда и Приштине, у констелацији за коју би кривица јасно лежала на страни Приштине, био би за Брисел сасвим нови моменат, који би тражио и нова решења.