Око: Рачак, од Хашког трибунала до суда у Приштини

Генерал Горан Радосављевић Гури, помоћник команданта Штаба за КиМ (1999), каже да не зна да ли је међу 18 оних за којима је расписана потерница и да га то не занима јер је, како каже, само радио свој посао у то време. 

"Добио сам податке за петнаесторицу људи који су на тим оптужницама. Од њих су само четворица били полицајци. Они нису учествовали у операцији у Рачку. Сви остали су били цивили. Ово није оптужница против људи који су направили неко кривично дело. Тo је оптужница да би се људи иселили са Косова, притисак на Србе да оду. Ти људи морају да изађу, да поведу породице, а онда ће остали да размишљају да ли су потенцијално они", каже Радосављевић.

Слађана Зарић, ауторка документарног филма "Досије Косово – Рачак", напомиње да ти људи, који су учествовали у операцији Рачак, носили су протеклих 18 година бреме лажи због ког је на неки начин страдао цео народ.

"Не треба заборавити да је Рачак, барем формално, био повод за бомбардовање. Ти људи су после 22 или 23 године у филму отворено говорили о свему ономе што се дешавало. Да ти људи који су урадили нешто што је било крајње легитимно, а што је накнадно изманипулисано, сада имају ту тежину оптужнице – мене је погодило. Искрено се надам да те међународне потернице неће заживети, јер не знам на основу којих доказа би се то покренуло", истиче Зарићева.

Бранислав Тапушковић, адвокат, пријатељ суда у процесу против Слободана Милошевића, истиче да је то апсолутно нешто што се дешавало и са стварима у вези са грађанским ратом у Хрватској и БиХ. "То су ти спискови људи који су учествовали у тим оружаним сукобима. То практично значи да сви они који су учествовали у тим сукобима могу доћи на неки од тих спискова. То је застрашивање које ће довести до нових исељавања, бар ових људи који се налазе на том списку", наводи Тапушковић.

То је, каже, једна врста параде, јер Приштина није члан Интерпола.

"Који суд ће да им суди? Да ли овај суд који је основан у Хагу, где за сада ниједан оптужени није одговарао за било које убиство Србина", упитао је Тапушковић.

О случају суђења за Рачак у Хагу који је био тачка на суђењу Милошевићу, Тапушковић наводи да је то до те мере била неоснована оптужница по изведеним доказима, да док су докази тужиоца извођени, до 2004. у фебруару, ниједан доказ није био такав да би Слободан (Милошевић) одговарао, јер да је могао да одговара, то би било пренето на остале.

"Нико други није одговарао, нити је оптужен, јер би се још више обрукали. Разумео бих ову оптужницу кад би ту био неко од сведока, неко ко је стрељао људе", додаје Тапушковић.

Зарић: Не постоји судска пресуда за Рачак

Слађана Зарић каже да сведочење Шукрија Бује, који је био командант оперативне зоне Неродимље, кључно.

"Он спомиње да је у Рачку било 47 бораца, како су били наоружани. Када сам кренула да радим филм, ја сам тим албанским жртвама пришла тако што сам их персонализовала. Неке од тих жртава су биле припадници УЧК. Врло сам озбиљно проучавала оно што се износило у Хагу, бавила се топографијом терена, гледала сам где је која жртва страдала. Нашла сам друштвене мреже, страницу која се зове 'УЧК Рачак' где они са поносом износе фотографије страдалих 15. јануара, па за неке људе који су страдали у јарузи, они наводе да су били УЧК војници", наводе Зарићева.

Подсећа да не постоји судска пресуда за Рачак.

"Постоји само једно суђење човеку који је 1999. осуђен у Приштини и то полицајцу који тог дана физички није ни био у Рачку", истиће Зарићева.

Радосављевић: Легитимна акција 

Радосављевић истиче да је Рачак био легитимна акција на основу детаља које су имали.

"Та акција је припремана недељама. Осматрали смо то село. Када смо схватили да у селу више нема становника, да су ту остали само терористи, тада смо планирали акцију. Пријавили смо је ОЕБС-у тада који је са возилима стајао на путу између Урошевца и Штимља и који су читаву ту акцију гледали", каже Радосављевић.

Наша делегација је, додаје, 2002. године била у Бриселу и Штутгарту. Примио нас је генерални секретар НАТО-а два пута. После смо отишли у НАТО базу за Европу где је генерал Фулфорт  пред 250 официра тражио да говорим о Рачку.

"Ако је та акција ушла у њихове уџбенике, то је била легитимна акција. Није било стрељања ни иживљавања. Један једини становник је био тада у селу старац ког смо затекли", наводи Радосављевић. 

Тапушковић: Жртве нису страдале на том месту

Тапушковић истиче да све што може да каже базира се на доказима који су пред њим и Слободаном Милошевићем извођени од августа 2001. до фебруара 2004. године.

"И оно што могу да тврдим је да има доказа неоспорних да жртве тог окршаја нису страдале на том месту. Они су страдали ту негде, али на том месту, где је извршена истрага, нису страдали. Испод њихових тела није било крви на снимцима, они су имали руке подигнуте изнад себе, што је било немогуће. То је била чиста инсценација, о чему је Хелена Ранте на питање тужиоца била децидирана", указује Тапушковић.

Зарићева подсећа да је, по оптужници у Трибуналу, страдало 45 људи.

"Та манипулација са бројевима је почела првог дана. Знамо да је у џамији пронађено 40 тела која су идентификована. Имамо једну особу која се води као нестала и имамо по тврдњи Шукрија Бује, сведока, да су они исте вечери дошли и однели девет тела за која су тврдили да су УЧК. Одакле је дошло од те приче од 40-45. Када саберемо, значи да имамо преко 50 страдалих у Рачку. Прича о 45 је настала због тога јер су поједине особе пријављене под два имена. Врло симптоматично је да када гледате идентитете страдалих, друштвене мреже и новинарске текстове, у Рачку се налазило неколико фамилија. То су презимена која се понављају. И видите да су они били што чланови УЧК, што логистичка подршка. Ми причамо о селу изнад ког су копани ровови", напомиње Слађана Зарић.

"Ровови рађени по уџбенику, очекивали су наш долазак" 

Радосављевић додаје да су ти ровови били тако ископани да су "били окренути према путу ка Призрену, јер су очекивали наш долазак".

"Рађени су по уџбеницима, да може велики број људи ту да буде. Биле су две огромне земунице, на једној је био митраљез који смо заробили. Ти фортификацијски објекти су тако направљени да читаво село може да се брани с тог виса", наводи Радосављевић.

На питање колико је важно шта ће после свега рећи, Вокер је, према његовим речима, одговорио да уопште није важно.

"Његова мисија је била да инсценира то. Дошао је за велики новац. Подигнут му је споменик у Рачку. Он је човек задатка који је такве задатке радио у Јужној Америци. Запад никада неће признати да је то била легитимна и легална акција полиције. Што се тиче нас који смо учествовали, људи који знају о томе, та књига је ништавна", истиче Радосављевић.

Тапушковић наводи да је Вокер од тога направио бизнис. "Рачак је монтажа, како је то утврдила Хелена Ранте у самом старту, за то има обиље доказа. А Вокер није био на лицу места и он је сасвим сигурно директан учесник у томе како ће та тела да буду слагана у оној јарузи", напомиње Тапушковић.

Зарићева каже да је Вокер урадио све оно што није смео да уради – изашао са закључком о масакру пре истражних органа. "То је нешто што се противи свим правним и свим етичким нормама", закључује Слађана Зарић.