ЕУ у 2023. години – хоће ли бити прилике за интеграцију Западног Балкана

Док ЕУ још увек тражи одговарајући кључ за европску интеграцију Србије и Западног Балкана, ових дана обележен је занимљив јубилеј: тачно педесет година од првог европског проширења. Првог јануара 1973. године тадашња Европска заједница је нарасла са почетних шест на девет чланица. Од тада до данас ЕУ је, у више таласа проширења, стигла до 27 земаља чланица.

Али, ти таласи су заобишли Србију и друге у региону. У последњој деценији политика проширења запала је у кризу, па и у неку врсту ћорсокака.

Рат у Украјини вратио је геополитику у први план, укључујући и политику проширења.

Према речима упућеног европског дипломате, лидери ЕУ сада разумеју да су "предуго занемаривали регион и да је тренутно свака земља региона мање спремна за европске интеграције него пре пет година. Проевропске снаге су слабије, антиевропско расположење јаче, а спремност за реформе ослабљена".

У светлу рата у Украјини, у прошлој години ЕУ је желела да покаже да је отворенија за аспирације земаља које желе да се придруже.

Чак три земље су добиле статус кандидата, од Украјине до Молдавије и Босне и Херцеговине. У порукама лидера сада се говори о убрзању процеса приступања, постепеној интеграцији већ у фази приступања и пуноправном чланству као крајњем циљу – формулације око којих није било јасног консензуса до пре само годину дана.

Али, ако је прошла година донела позитивнији тон у вези са пријемом Западног Балкана, 2023. година тек треба да покаже да ли нови речник води и ка новој политици, односно, постоји ли заиста нови "моментум" за интеграцију региона.

"Постоји свест да нам треба другачији, озбиљнији приступ, али још увек нисмо сигурни како тачно да то остваримо и одемо даље од речи", наводи европски дипломата.

Ако се заиста отвори простор за убрзанији напредак региона, Србија ће имати проблем да га искористи.

Рат у Украјини цементирао је став значајног броја земља чланица да је било какав даљи напредак Србије немогућ без усклађивања са спољном политиком ЕУ, укључујући санкције према Русији. Због тога се овог децембра, као ни прошлог јуна, није ни расправљало о отварању нових поглавља, односно кластера. Сличан став има и Европски парламент, који, додуше, не одлучује директно у овој области.

Без неке битне промене околности, дипломате не очекују да ће ситуација бити другачија и у овој години. Наравно, не треба заборавити да су међу одлучујућим мерилима и даље владавина права и дијалог са Приштином. Међутим, потпуни политички примат и у овој години имаће однос према Русији и рату у Украјини.

На ширем плану, у 2023. биће битно да ли ће идеје о фазном, постепеном приступању добити званичну форму и хоће ли у њима бити "састојака" који би могли да оживе и врате поверење у процес приступања. Другим речима, хоће ли ЕУ бити заиста спремна да земљама канидатима понуди неке од политичких и финансијских предности резервисаних за земље чланице.

Немачки канцелар Шолц изјавио је прошлог месеца да постоји ново расположење ЕУ у вези са приступањем Западног Балкана.

"Скептицизам који је био присутан претходних година код неких земаља сада се претворио у активну вољу да се процес убрза", поручио је Шолц прошлог децембра у Тирани.

Међутим, управо Немачка и Француска истовремено условљавају свако следеће проширење ЕУ политичком и економском реформом овог блока – нешто чему нису склоне земље источне и централне Европе, иначе велики заговорници проширења.

Источни Европљани у овим плановима виде ризик за губитак сопственог утицаја, посебно у контексту неповерења са којим гледају на однос Париза и Берлина према Москви.

"Успех реформе ЕУ зависиће од тога колико јасно ставимо до знања да ћемо допустити проширење само ако дође до институционалних реформи", поручио је недавно спољнополитички саветник канцелара Шолца Јерг Кукиес, отварајући дилему да ли би оваква потенцијална "трговина" могла да ојача или, напротив, додатно одложи изгледе за пријем нових чланица.

За познаваоце процеса, два питања су кључна на почетку године – да ли ће ЕУ прикупити политичку вољу да стави кредибилну понуду на сто и, с друге стране, колико су земље региона у стању да евенуталну прилику искористе, с обзиром на сопствене проблеме и (не)испуњавање критеријума.

Напредак Црне Горе ка ЕУ већ дуго је под знаком питања због продужене политичке и уставне кризе. У Северној Македонији дубоке унутрашње поделе би могле да угрозе усвајање уставних промена, што је услов за истински почетак преговора. Политичке поделе узгрожавају даље кораке Босне и Херцеговине, а неусклађеност са спољном политиком ЕУ тренутно је непремостива препрека за напредак Србије.

У Бриселу аналитичари и дипломате зато тврде да постоји геополитички тренутак за интеграцију Западног Балкана – али и велики ризик да се он пропусти.