The New Yorker: У славу Ђоковића и Надала

Желео бих да буде као оно финале Вимблдона, рекао ми је пријатељ улазећи на "Еш" стадион, на финале Отвореног првенства САД.

То значи: Надам се да је публика гласна и помало сирова. Мислио је на меч између Патрика Рафтера и Горана Иванишевића из 2001. године који је одложен због кише и који је игран на "People's Мonday" (дан после друге недеље на турниру).

Скоро свих 10.000 карата подељено је тада по "лутријском систему" обожаваоцима који су чекали у реду, а који су придавали мало пажње реномеу који је уживао централни терен.

Деловало је обећавајуће, када је у понедељак испред киоска код "Еш" стадиона још чекао двоцифрен број људи, иако је национална химна већ била одсвирана.

Публика је била бучнија, пијанија и мање оптерећена тениским протоколом него било која публика на Отвореном првенству у последње време. Чинило се да су се навијачи највише забављали надметањем чији ће се урлик последњи чути пре него што Ђоковић или Надал одсервирају, радовали се сервис грешкама, а усред поена разливале су се ерупције одушевљења.

Играчи су се жалили на буку и осветљење на стадиону, које је укључено раније него обично, као и на одсјај стакла ложе где су били Овен Вилсон, Алек Болдвин и Бен Стилер.

Оба играча су са таквим сметњама, углавном, излазила на крај тапкајући лоптице. Надалов рекорд током меча је био 22, Ђоковићев 27 удараца о тло. На крају крајева, играчи нису имали пуно избора до да сервирају упркос помахниталој публици, али су ипак чекали колико су год могли. Трећи гем у другом сету трајао је више од 17 минута. Током турнира, Ђоковић је сетове добијао за двадесетак минута, Роџер Федерер је један добио за свега 18.

Надал се одувек осећао опуштеније у пријатном, готово "мајорканском" спокоју Вимблдона или Ролан Гароса него у сировом жагору који влада на "Ешу". Он је оличење реда и дисциплине: пре сваког меча се истушира хладном водом, навуче обе чарапе на идентичну висину и сам намести "грип" на свих шест рекета које ће понети на терен.

(Невезано, али такође забележено у Надаловој аутобиографији: "Хватам себе како много пишким, нервозно, понекад пет-шест пута за сат времена".) Он је, свакако, био уздрман атмосфером, али је много страшнију претњу представљао човек који се налазио са друге стране мреже.

Један од аспеката Ђоковићеве игре који није могуће у потпуности сагледати посредством телевизије је начин на који он покрива терен. Виши и од Федерера и од Надала, он је најбољи атлета у доминантном трију, са распоном руку, који од њега, када изађе на мрежу, начини разгранато дрво акације са невероватно брзим рефлексима.

Гађајући Ђоковићев форхенд и бекхенд, или покушавајући да га лобује, Надал је био беспомоћан. Са основне линије није прошао ништа боље. Прва два сета је било готово тешко гледати. Био је ту врхунски спортиста, други на свету, и човек који обично игра на високом нивоу, али који је овде био препуштен на милост и немилост противника. То је морало бити обесхрабрујуће.

Публика је желела да се Надал избори макар за четврти сет - вимблдонски меч је трајао свих пет - али је већи део времена била на страни Ђоковића. Ово је била драматича промена у односу на меч од пре три године, када га је публика гласно извиждала јер се благо нарогушио на Ендија Родика, који се, такође, благо нарогушио на њега.

Међу навијачима било је Срба, остали су желели да Ђоковић освоји овај трофеј по први пут, још више их је било једноставно очараних његовим играма у 2011. години, а неки су се потајно надали да ће потпуно затајити.

Ђоковић је победио у четири сета и кући однео трећи гренд слем ове сезоне, али не претерано театрално. Бацио је рекет на страну и спустио се на колена, зазузевши положај каквог анђела које људи обичавају да држе на креденцима, што је био и први тренутак од почетка меча када је престао да се креће. Оба играча су, посебно, поменула 11. септембар и остали изузетно пристојни, на начин на који је ова генерација тениских шампиона одлучила да се понаша.

Ђоковић је управо крунисао вероватно најбољу сезону коју је неки тенисер икада одиграо и учинио је то, зависно од тога кога питате, захваљујући обновљеном самопоуздању, дијети без глутена или седењу у посебној свемирској капсули. "Да вам објасним", рекао је после меча, "прошле ноћи нисам јео ништа што садржи глутен, вечерас ће бити доста глутена и алкохола".

Присутна публика је, несумњиво, била спремна за прославу. Група од око стотину српских навијача заузела је једно од два степеништа којима се излази са стадиона. Стотине других који су покушавали да напусте стадион, заглавили су се у гужви. Навијачи су певали, носили српске заставе и обележја, један је био двојезичан, у покушају да се помире са Надаловим навијачима - "Вамос Ноле". Они су узвикивали "Србија, Србија" и "Ноле, Ноле", пре него што су почели следећу песму.

Отпевали су више од десет потпуно оригиналних песама. Последња је звучала, отприлике, као да је изводи Том Круз у бару у филму "Топ ган", са Новаком Ђоковићем као Кели Мекгилис. Маса навијача се нашла поред фонтана испред стадиона "Еш", где је десетак младих људи скинуло мајице и почело да њима маше, четворо средовечних је носило српске ватерполо капице чврсто завезане.

"Момци, треба да обучете мајце", упозоравао је чувар који је пролазио кроз масу. Нико се није обукао, тако да је чувар престао да их упозорава. "Сјајно... Напред Србија", рекaо је потом немоћни чувар.