The New York Times: Ворен Бафет као Робин Худ

Наши лидери тражили су од нас да "поделимо жртву". Међутим, када су то заправо затражили, ја сам био поштеђен. Питао сам и своје супербогате пријатеље какву жртву очекују, али и њих је жртвовање заобишло.

Док се они најсиромашнији и припадници средње класе боре за нас у Авганистану и док већина Американаца једва спаја крај с крајем, ми мегабогати добијамо невероватне пореске олакшице.

Међу нама има менаџера инвестиционих фондова који зарађују милијарде и којима је дозвољено да свој приход окарактеришу као "подстицајну компензацију" и тако добију пореску стопу од 15 одсто.

Други, који поседују акције десет минута, имају привилегију да 60 одсто њиховог профита буде опорезовано по стопи од 15 одсто, као да је реч о дугорочним инвеститорима.

Законодавци у Вашингтону обасипају нас тим и другим благословима, јер осећају потребу да нас заштите, као да смо пегаве сове или нека друга угрожена врста. Лепо је имати пријатеље на високим позицијама.

Прошле године, мој рачун за федерални порез - порез на зараду који сам платио као и порез на плату који сам платио и који је плаћен за мене био је 6.938.744 долара. То делује као много новца.

Али оно што сам ја платио само је 17,4 одсто мојих опорезивих прихода - и то је заправо нижи проценат него што је платио било ко од осталих 20 запослених у нашој канцеларији. Њихова пореска оптерећења варирају од 33 до 41 одсто и у просеку су 36 одсто.

Уколико зарађујете новац новцем, као што то чине неки моји супербогати пријатељи, проценат који плаћате као порез може бити нешто мањи него мој, али ако зарађујете новац радећи неки други посао, ваш проценат ће сигурно надмашти мој, и то доста.

Најбогатији заштићени

Да бисте разумели зашто, потребно је да погледате изворе владиних прихода. Прошле године, око 80 процената тих прихода прикупљено је од појединачних пореза на зараде и пореза на плату. Мегабогати плаћају порез на зараду по стопи од 15 одсто на скоро целу зараду, али не плаћају практично никакав порез на плату.

Када је реч о средњој класи, то је посебна прича. Уобичајено, они спадају у групе које плаћају порез на зараде по стопи од 15 или 25 одсто, а поврх тога плаћају и високе порезе на плате.

Осамдесетих и деведесетих година, пореске стопе за богате биле су далеко више, а проценат који сам ја плаћао био је негде у средини. Према једној теорији коју некада чујем, требало је да се разбесним и да одбијем да улажем због повишених пореских стопа на капиталну добит и дивиденде. 

Нисам то учинио, а нису ни други. Радио сам са инвеститорима 60 година и још нисам видео некога, чак ни када су порези на капиталну добити били 39,9 одсто 1976. и 1977. године, да бежи од неке инвестиције због пореске стопе на потенцијалну добит.

Људи улажу како би зарадили новац и потенцијалне варијације пореских стопа никада их нису заплашиле. Онима који тврде да виши порези шкоде отварању нових радних места, ја бих поручио да је између 1980. и 2000. године отворено близу 40 милиона нових радних места. Знате шта се догодило после? Ниже таксе и много мање нових радних места.

Америчка пореска служба од 1992. године прикупља податке о пореском повраћају за 400 Американаца, који су пријавили највећи приход. Укупан опорезиви приход за групу најбогатијих 1992. године био је 16,9 милијарди долара, а плаћен федерални порез био је 29,2 одсто тог износа. Године 2008, укупан приход најбогатијих 400 људи достигао је 90,9 милијарди долара, али је пореска стопа која је плаћена пала на 21,5 одсто.

Порези које овде помињем укључују само федералне порезе на зараде, али можете бити сигурни да је било који порез на плате за тих 400 Американаца био неважан у односу на зараде. Заправо, 88 од њих 400, 2008. године уопште није пријавило никакву зараду од плата, иако су сви пријавили капиталну добит. Нека моја браћа можда не воле да раде, али сви воле да инвестирају.

Добро познајем многе мегабогаташе и, све у свему, они су веома пристојни људи. Они воле Америку и цене могућности које им је та земља дала. Многи од њих су филантропи који ће највећи део свог богатства оставити у хуманитарне сврхе. Већини не би сметало да плаћа већи порез, нарочито када већина њихових суграђана заиста пати.

Сређивање финансија САД пресудно

Дванаест чланова Конгреса ускоро ће преузети пресудан посао сређивања финансија наше земље. Добили су инструкције да осмисле план који смањује десетогодишњи дефицит за најмање 1.500 милијарди долара. Пресудно је важно да они, ипак, постигну много више од тога.

Американци брзо губе веру да ће Конгрес успети да се избори за фискалним проблемима. Само акција која је тренутна и суштинска може спречити да та сумња пређе у безнађе. Такво осећање може створити сопствену реалност.

Задатак број један за дванаесторицу јесте да смање нека обећања које чак ни богата Америка не може да испуни. Ту мора бити сачуван велики новац. Требало би да се дванаесторица тада окрену питању прихода.

За 99,7 одсто пореских обвезника не бих мењао стопе и наставио бих тренутна двопроцентна смањења у доприносу запослених у порезу на плате. То смањење помаже сиромашнима и средњој класи, којима је било каква помоћ веома значајна.

Онима који зарађују више од милион долара, а 2009. године је било 236.883 таква домаћинства, одмах бих подигао стопу на опорезиви приход виши од милиона долара, укључујући, наравно, дивиденде и капитални добитак. За оне који зарађују 10 милиона долара или више - њих је било 8.274 у 2009. години - предложио бих додатно повећање стопе.

Конгрес је дуго мазио моје пријатеље и мене, време је да наша влада озбиљно схвати шта значи "поделити жртву".