Славко Голдштајн: Отворено писмо Јадранки Косорор

Поштована госпођо Косор, прије свега, придружујем се бројним честиткама које су Вам ових дана упућене у поводу успјешног окончања приступних преговора наше земље с Еуропском унијом, које сте у финалној фази предводили са смјелим иницијативама и с много упорности.

Охрабрују ме и Ваше ријечи да нам тек сад предстоји много посла. Суштина тих послова, по мојем мишљењу, афирмација је наших властитих вриједности у еуропском друштву и преузимање изграђених еуропских вриједности за њихову примјену и развој у Хрватској.

Дужни смо при томе укључити и уклањање неких мрља које већ предуго таворе на лицу и на савјести хрватског друштва. Оне нам у властитој кући непрекидно стварају раздоре, а у еуропском друштву с таквим ћемо мрљама бити нежељени уљез.

Најружнија од тих мрља налази се у Глини. Много је масовних погубљења почињено у овој нашој земљици и у њеном сусједству, безброј их је било по Еуропи и по цијеломе свијету, али не вјерујем да игдје постоји поприште масовног злочина, које би било тако бездушно обиљежено двоструким цинизмом, какав је онај у Глини.

Поприште цинички почињеног злочина надсвођено је циничким вријеђањем жртава, њихових обитељи, сународњака и цијелог хрватског друштва.

Од почетака тих догађања ових се дана управо навршава пуних 70 година. Поткрај мјесеца српња 1941. године кренуо је други вал масовних усташких убијања српског становништва по селима Баније и Кордуна.

Почело је у Банскоме Грабовцу, стријељањем више стотина српских сељака у знак одмазде за прву партизанску акцију на том подручју (напад на жељезничку станицу и оружничку стражу под водством Васиља Гаћеше 23. српња 1941.), а наставило се походима усташких колона из Глине, Карловца и Слуња, све до Примишља, Раковице и Цетинграда, у којима је према запису слуњског жупника и усташког таборника Ивана Никшића убијено "по исказима самих разбојника... три до четири тисуће православаца".

"Акција чишћења" 

Та велика усташка "акција чишћења" трајала је од 24. српња до 8. коловоза 1941. У том раздобљу почињена су и два масовна злочина над Србима у глинској православној цркви Рођења Богородице.

У ноћи од 29. до 30. српња у цркви је убијено нешто мање од 200 мушкараца православне вјере, присилно доведених из околице Топуског. Прије јутра лешеви убијених отпремљени су у припремљено гробиште недалеко од села Прекопа и трагови злочина су се покушали прикрити, али међу лешевима се прикрило и неколико живих људи.

Један од њих, Љубан Једнак, успио се извући прије него што су јаме затрпане и свједочио је о злочину већ за вријеме рата и на послијератним суђењима. Готово истовремено, православци у котару Вргинмост (данас Гвозд) били су позвани да се у недјељу 3. коловоза пријаве у Вргинмосту ради пријелаза на католичку вјеру.

Обећавало им се да тиме постају сигурни од сваког прогона. Приличан број људи из оближњих села повјеровао је у та обећања и 3. коловоза ујутро добровољно се пријавио локалној управи у Вргинмосту.

Из Чемернице скупно је дошло око 600 људи, уредно пореданих у великој поворци с хрватским тробојницама на челу. Њих је предводила локална учитељица Љубица Боројевић, Српкиња, која је претходних дана, уз сурадњу неколико Чемерничана, здушно агитирала да се масовно крене на "покрст".

Чини се да је о томе имала неке договоре с локалним усташама у Вргинмосту који су јој обећали да ће све бити у реду, а она је дјеловала у доброј вјери, мислећи да ће тако спасити људе свога краја.

Позивани су и сељаци из шире околице - из Кирина, Сјеничака, Бовића - али они су били неповјерљивији према усташама и нису се одазвали. Али, поред Чемерничана, добровољно су стигли из Пјешћанице, Цреварске Стране, Батине Косе, Буковице и неколико њих из Трепче.

Масовно убиство у глинској цркви 

У Вргинмосту су усташе одвојили жене и дјецу, с образложењем да је довољно што глава породице својим "покрстом" јамчи за цијелу обитељ.

Затим су мушкарци поименично пописани и камионима отпремљени у Глину. Тек кад су се под јаком усташком стражом нашли у опустошеној православној цркви Рођења Богородице и у њој били закључани, схватили су превару.

Исте ноћи били су поубијани хладним оружјем, њих близу седам стотина (према поименичном попису из свих села котара Вргинмост). Прије јутра лешеви су камионима отпремљени до припремљених гробишта недалеко од села Прекопа, гдје су и покопани. Ујутро су Глињани могли видјети крв која је процурила испод врата цркве, у којој се двије ноћи потајно убијало.

О злочинима у глинској цркви има много различитих текстова, па су описи догађаја прилично неподударни, као и процјене о броју жртава. Међутим, управо тијеком посљедњих пола године објављене су три књиге, двије у издању загребачке Просвјете и једна у издању београдског Музеја жртава геноцида, с поименичним пописима жртава и прилично подударним описима догађаја.

Помно сам анализирао те пописе и њихове аргументације, па прилично поуздано процјењујем да је у два масовна злочина у глинској цркви Рођења Богородице убијено близу тисућу, а свакако више од 800 мушкараца православне вјере, од којих је близу 200 допремљено присилно, а око 700 је било обманутих да иду "на покрст".