Балканска конфузија

Не постоји ништа изненађујуће у одлуци Међународног суда правде да је проглашење косовске независности, 2008. године, било легално. Као што се и очекивало, Влада Србије оспорила је мишљење суда и остала до краја оптимистична, док су Албанци на Косову најавили нови талас признавања.

Међународни суд подржао је контроверзну тврдњу да међународно право "не садржи забрану декларација о независности", те свако ако то жели може дати такву изјаву.

После изрицања мишљења, суд ћути о томе да ли је нова држава призната или није од стране међународне заједнице, пажљиво избегавајући било какво помињање легалности Косова као државе.

То је велика штета, јер враћа питање Међународној заједници, којој недостаје смерница у сецесионистичком приступу Косову.

Током распада Југославије деведесетих година, милиони грађана који су желели да југословенска федерација остане нетакнута, тврдили су да су декларације о независности кршење савезног устава. Остали су усамљени, без разумевања.

Истина је да постоје сецесионистички покрети широм света, али ако мањина нема моћне спонзоре да их подржи војно, шансе су прилично танке.

То је разлог зашто већина ослободилачких покрета у Француској и на Сри Ланки никада нису довели до независности.

Када су званичници Сједињених Америчких Држава саопштили да је Косово јединствен случај, који неће постати историјски преседан, на уму су имали дупле стандарде.

Непосредно по изрицању мишљења МСП, потпредседник САД Џозеф Бајден потврдио је подршку косовском народу, што је било јасно да, ако порука суда иде против њих, то неће променити ништа у односу Вашингтона и Приштине.

Срби су, наравно, веровали да, када сви виде да је правда на њиховој страни, када Хашки суд пресуди да је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову било незаконито, да би 69 земаља које су већ признале Косово (укључујући Сједињене Државе и већина чланица ЕУ) преиспитало своју одлуку.

Такође, по том моделу, међународна заједница би Албанцима предложила да се врате за преговарачки сто и прихвате понуду Србије - висок ниво аутономије, а мање од независности.

Срби обећавају да никада неће признати Косово. То може изгледати као виспрен политички потез, "хајде да се претварамо да је политика и даље црно-бела".

Још један значајан догађај у вези Србије и Косова догодио се истог дана када је суд најавио своју одлуку. Бивши командант ОВК Рамуш Харадинај и некадашњи премијер Косова поново су ухапшени у Приштини, под оптужбама за ратне злочине против Срба, Рома и Албанаца.

Харадинај је раније био ухапшен и пребачен у Хашки трибунал. Међутим, ослобођен је априла 2008. године, због недостатка доказа.

Поновно хапшење уследило је на захтев Тужилаштва под оптужбом да је Харадинај одговоран за застрашивање и неколико убистава сведока који су спречили доношење правде.

Да ли је то чиста случајност или само два одвојена суда у Хагу?

Без обзира на то, дешавања поново указују на растуће незадовољство и неједнак приступ у односу на ратне злочине почињене током распада бивше Југославије, где моћни интереси, на челу са САД, одбијају да дају једнаку тежину злочина које су починили припадници различитих етничких група.

Па, шта се сада дешава? Србија намерава да, на јесен, питање Косова поново покрене пред Генералном скупштином УН. Косовски лидери, са своје стране, очекују да 31 или више земаља призна косовску независност после мишљења МСП.

Стотине хиљада Срба на северу Косова приватно не би имали ништа против одвајања од нове државе. У замену за оснивање зоне у којима доминирају Албанци, Србија ће морати да сачека на одлуку приштинских власти и види какву ће политику водити на северу Косова.

У међувремену, не могу да замислим било коју резолуцију док Сједињене Америчке Државе и Европска унија инсистирају на томе да границе не могу да се померају.