Професор Савић за РТС: Ово није крај инфлације, само предах пред буру

Професор Љубодраг Савић, поредећи економску кризу из 2008. године и ову сада, каже да је ова непоновљива, другачија и непредвидивија.

Подсетио је да се у априлу 2009. године састала групација Г20, а прва реченица њиховог заједничког саопштења је била "над светом се надвила глобална опасност и свет подразумева глобална решења".

"Сада имамо потпуно другачију ситуацију, имамо свет који је апсолутно подељен у коме знамо ко су основни актери и ко на коју страну више навија. Ситуација је тренутно таква да апсолутно нико не може да каже до када ће ово трајати, када ће се завршити и какве ће последице имати, да ли ће рата бити још негде на неком подручју. Али, чак и да се то не деси, у економском смислу један део света је отишао деценију и више уназад", наводи Савић.

Истиче да највећу штету наравно трпе Украјина и Русија, пре свега у људским жртавама, али да у економском смислу највећу штету трпи Европа.

"Она је ове године имала срећу што није била тако хладна зима, није било свих оних проблема који су се предвиђали, што не значи да их неће до краја зиме бити, али за сада је Европа некако преживела, а последице које су они добили са овом кризом су такве да ће Европи требати вероватно више година да се од тога опорави", поручује Савић.

"Покушавамо два проблема да решимо једном мером, то није могуће" 

Професор Савић каже да, осим рецесије, сада имамо комбиновану инфлацију и комбиновану рецесију што се у економији зове стагфлација.

"То је најгоре могуће стање у које нека економија може да западне. Проблем у овом тренутку јесте што једном мером покушавате да решите два проблема, а то није могуће", додаје Савић.

Указује да смо деценијама имали политику јефтиног новца што је довело до, како каже, високе стопе запослености и високе стопе раста БДП-а, директних страних инвестиција, спољне трговине...

"Све је то донело добре резултате и то је била последица пре свега чињенице да је новац био јефтинији него икада пре. Сада имамо инфацију која се удружила са овим што се нама дешава и најбоља мера и најчешће коришћена мера у борби против инфлације је подизање референтних каматних стопа, односно повећање цене новца што би требало да заустави тражњу и то се по правилу дешава, са неким одложеним дејством, али са друге стране, шта је проблем те мере што то у ствари јако лоше утиче на производњу", објашњава Савић.

Због тога, напомиње, с једне стране имамо борбу против инфлације, а са друге стране цена тога је смањивање производње, отпуштање људе, смањивање плата.

"Ово није крај инфлације"

Говорећи о томе да ли је инфлација достигла врхунац и има ли места опуштању, професор Савић каже да нема.

"Мислим да ово није крај инфлације, ја бих више рекао да је то неки предах пред буру. Био бих велики оптимиста када бих рекао да знамо шта се дешава, да знамо да ово што се дешава у Украјини иде ка неком крају. То иде ка есклацији, све већи број земаља света се укључује у све то, ова криза је због ове топле године одложена, према томе нема баш много основа да процењујемо да ће дугорочно инфлација ићи доле", додаје професор.

Указује да можемо очекивати предах, који је последица читавог низа мера које земље предузимају.

"Али не можете организам који је тешко оболео да лечите снижавањем температуре", поручује Савић.

"Свако се бори на свој начин, нема више заједничке акције"

Рат у Украјини и санкције Запада Русији довели су до незабележене несташице енергената, а Европа је најугроженија. Прогнозе указују да ће 2023. енергетски гледано бити још тежа.

"Ове године пуна складишта нафте и гаса у Европи су се мање користила него што се предвиђало и зато се нису остварила, на срећу, очекивања да ће се у Европи људи смрзавати, али то нас чека следеће године. Тешко је замислити да ће се десити две узастопне године које неће бити хладне", истиче професор Савић.

"Питање је шта ће бити до краја зиме и то је једна ствар. Друга ствар, видимо да Запад не одустаје од дављења Русије, читав арсенал мера се спроводи са идејом да се отежа Русији ситуација и да ако Русија нема прихода од нафте и гаса, губиће материјалну базу и моћи све мање да ратује у Украјини. То је погрешна претпоставка, поготову што није свет само Запад, цео овај други део света осећа исто оно што осећамо ми у Србији или у Европи или у неким мање развијеним земљама, само што до сада то нико није тако гласно артикулисао, сада је свет разумео да проблем лежи у неприкосновеној улози Запада у којој они диктирају и економију и политику и спорт и све остало и мислим да свет није више спреман на такав начин да функционише и да ће то бити извор нових сукоба", наглашава Савић.

Указује да се свако бори на свој начин и да нема више заједничке акције.

"Има Европа неку заједничку акцију, али не би то мене изненадило – када западнете у проблеме, свако гледа своје двориште и у ствари нема више те глобалне солидарности, сада смо сви подељени, граде се нека нова пријатељства, нове алијансе и савези, али не зауставља се то сада само на економији и само на енергетици, те нове алијансе се праве и у многим другим стварима", поручује Савић.

"Субвенционисање грађана и привреде није одрживо"

Многе земље субвенционишу гас и струју и помажу грађанима и привреди у борби против кризе. Професор Савић каже да то није одрживо.

"То ћемо вероватно врло брзо и видети у Србији. Ми смо имали пандемију, као и остали део света, доста новца смо потрошили, сада ћемо морати тај новац негде да тражимо у свету и да се задужујемо, а већ говоримо да је основна идеја да новац у свету буде скупљи", додаје.

"Можете помоћи у неком кратком временском периоду, предузети неко више – неко мање, али замислите свет да живи још једну годину, две или три са неким субвенцијама и неким помоћима становништву и привреди. То није могуће", наглашава Савић.

О реформи енергетских предузећа: Догорело и дошло до гуше

Када је реч о реформи енергетских предузећа у Србији, професор Савић каже да не мора "Електропривреда Србије" да буде приватизована и да може да остане у државном власништву.

"Само морамо дефинитивно нешто променити у нашим главама, а то је да не може да буде 'Електропривреда Србије' полигон где запошљаваш неспособне партијске кадрове, где запошљаваш своје партијске људе и где се у ствари људи понашају по систему: шта год да урадиш, држава ће стати иза тога. Цена тога је 600-700 милиона евра које смо дали за увоз онога што је некада била наша компаративна предност", поручује Савић.

Истиче да смо сада дошли у позицију да је догорело и дошло до гуше.

"Србија ако нешто брзо не промени, ми ћемо, што се тиче енергије, имати страховитих проблема, а то су такве инвестиције. Замислите сада да отворите један нови рудник угља, па то не може за два месеца или две године, то је процес који траје. Због тога смо ми, што се тиче енергетске ситуације, у попрично лошој ситуацији", закључује професор Савић.