Штиглиц: Евро опет избегао смртну казну

Као осуђеник у реду за извршење смртне казне, евро је, у последњи минут, добио још једно одлагање смрти и преживеће још неко време, оценио је угледни економиста Џозеф Штиглиц за британски лист Гардијан.

Тржишта славе, као што је то био случај након сваког од претходна четири "кризна" самита ЕУ, док не схвате да основни проблеми тек треба да буду решени. Постоји нада да ће тржишта наградити буџетску штедњу европских земаља, али ће инвеститори бити прагматичнији уколико штедња подрије привредни раст, навео је нобеловац.

Самит је донео неке добре вести. Европски лидери су коначно схватили да програм којим Европа позајмљује новац банкама да спасе државе и државама да спасе банке – не функционише.

Веома је забрињавајуће да је вођама Европе било потребно толико времена да виде нешто што је тако очигледно и што је било приметно пре 15 година за време кризе у источној Азији, упозорио је Штиглиц у тексту за Гардијан.

Међутим, оно што недостаје у споразуму европских лидера значајније је од онога што је договорено. Пре годину дана, Европа се сложила да Грчка не може да се опорави без привредног раста, а да раст не може бити остварен пуком штедњом. И поред тога, није много учињено.

Буџетска штедња, по правилу, води слабљењу привредног раста и тиме смањењу способности за сервисирање дугова и расту трошкова задуживања. Инвестиције се, такође, смањују, чиме настаје опасни вртлог, са којим су се већ суочиле Грчка и Шпанија.

Немачку то, изгледа, изненађује. Њени лидери одбијају да виде да лек нема ефекта и инсистирају на повећању дозе, ваљда док пацијент коначно не умре, оценио је Штиглиц.

Лоша ситуација у банкарским секторима

Ситуација је поготово лоша у банкарским секторима, иза којих стоје владе појединачних земаља, па, ако способност државе да подржи банке ослаби, то доводи до пада поверења у банке. Чак и стабилни банкарски сектори нашли би се у проблемима у случају економске кризе каква потреса Грчку и Шпанију, чије су банке, након колапса тржишта некретнина, под још већим ризиком.

Због раста каматних стопа на обвезнице, новац бежи из слабијих држава у финансијске институције јачих земаља. Европски лидери нису препознали ту опасност, која би лако могла да се избегне заједничком гаранцијом, која би изгладила тржишне неједнакости произашле из разлика у трошковима задуживања, сматра Штиглиц.

Концепт евра био је слаб од почетка, али је било јасно да ће последице тога бити очигледне тек у случају кризе. Политички и економски, заједничка европска валута уведене је са најбољом намером. Принцип заједничког тржишта требало је да промовише ефикасну дистрибуцију капитала и рада. Међутим, битни су детаљи, оценио је Штиглиц.

Конкуренција у области пореза значи да капитал не мора по правилу да иде тамо где је највећа зарада, већ тамо где могу да буду постигнути најповољнији договори. Субвенционисање немачких банака, рецимо, значи да су оне у предности у односу на кредиторе из других земаља.

Немачка брине да ће, без строгог надзора банака и буџета, морати да отплаћује дугове својих растрошних суседа, али то није поента: Шпанија, Ирска и многе друге земље које имају проблема остваривале су буџетске суфиците пре кризе. Криза је довела до дефицита, а не обрнуто, указао је Штиглиц.

Превише поверења у тржишта

Уколико су те земље у нечему погрешиле, то је зато што су, као Немачка данас, имале превише поверења у тржишта, па су дозволиле да балон некретнина неопажено нарасте.

Када би се применила здрава политика и основале стабилније институције, што не подразумева само штедњу и надзор банака, буџета и дефицита и када би био враћен привредни раст, те земље би биле у стању да отплаћују своје дугове и не би више било потребе за гаранцијама.

Немачка има проблем који год сценарио да се оствари. Ако дође до колапса евра или привреде периферних земаља монетарне уније, цена коју ће Берлин платити биће висока.

Снага Европе није мала. Њене данашње слабости углавном одсликавају погрешну политику и слабе институције. То може да буде промењено, али само ако се слабости препознају у корену, што је задатак који је много важнији од структурних реформи у појединачним земљама.

Мада су структурни проблеми ослабили конкурентност и раст бруто домаћег производа у неким земљама, они нису довели до кризе, нити ће њихово решавање зауставити кризу. Европски приступ одлагања и заобилажења проблема не може вечно да опстаје. Није реч само о паду поверења у периферију еврозоне, реч је о опстанку евра, закључио је Штиглиц.