Седам деценија од пробоја Сремског фронта

Сремски фронт је једно од најтежих и најтрагичнијих српских, али и бојишта Другог светског рата, на коме је у рововској борби, од октобра 1944. до 12. априла 1945. године, учествовало око 250.000 војника на обе стране.

Фронт је успостављен пошто су отпочеле завршне борбе за ослобођење Београда и целе земље, када је формирана борбена линија дуж западних граница Срема. Немци су тај фронт држали због извлачења делова армије Е из Грчке, Македоније и са Косова и зато су га очајнички бранили.

Први пролетерски корпус Народноослободилачке војске Југославије запосео је тај фронт после ослобођења Београда, 21. октобра 1944, како би заштитио престоницу и наставио потискивање непријатеља на запад.

Југословенске снаге на Сремском фронту сачињавало је 12 дивизија које су се бориле у садејству са снагама совјетске Црвене армије и бугарске Народне армије, у настојању да пробију петоструку линију непријатељског фронта у надирању ка Славонији.

Пробој Сремског фронта почео је у зору, 12. априла, артиљеријском припремом од 15 минута из 120 оруђа и дејствима из 50 авиона у два налета, а недуго затим кренуле су на јуриш дивизије Првог ешалона и за кратко време заузеле главни одбрамбени појас непријатеља.

Током борби на Сремском фронту, које су трајале 175 дана, погинуло је 13.000 бораца НОВЈ-а, али тачан број именом и презименом никада није утврђен. Црвена армија изгубила је 1.100 војника, бугарска Народна армија 623 и бригада Италија 163 борца, док је на страни непријатеља погинуло око 30.000 војника.

После пробоја Сремског фронта, у садејству са савезничком офанзивом, југословенске снаге су за непуних месец дана ослободиле целу територију земље, Истру и словеначко приморје, док је неколико јединица доспело до Трста и Караванки.