Зашто не треба тући децу

У последњих тридесетак година, на таласу глобализације поново се пишу родитељске улоге и више не постоје чврста упоришта на које можемо да се ослонимо. Свакодневно се родитељи суочавају са питањем "шта да радим" и тај одговор никада није коначан, нагласила је научна сарадница на Институту за педагошка истраживања Нада Половина на трибини "Зашто не треба тући децу" у Центру за промоцију науке, преноси Танјуг.

"Околности су се промениле и родитељи нису сигурни како да реагују, јер држава жели законом да забрани физичко кажњавање и постоји део људи који се са тим слаже, а опет имамо родитеље који заснивају свој ауторитет на страху или су претерано попустљиви, што такође није добро, али између те две стране имамо пуно опција", каже психолог Невена Буђевац.

Координатор Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете Биљана Лајовић нагласила је да не види никакве позитивне стране физичког кажњавања и сматра да је доношење тог закона добра ствар.

"Употреба физичке силе није ефикасно решење и сам родитељ ће вам то рећи, а то је важан аргумент да не користимо силу", додала је Буђевац.

На основу истраживања која су рађена, видимо да деца која су гледала агресивно понашање опонашају то понашање и користе друге играчке како би испољили своју агресију, док деца која нису гладала филм нису била агресивна, рекла је координаторка Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете.

"Питање казне је веома сложено и садржано је у циљу казне да неко понашање променимо, али ако то можемо да променимо и на други начин, казна је излишна. Само кроз рад са дететом можете доћи до циља", истиче Половина.

Када говоримо о физичком кажњавању, ми баратамо са значењима оба појма: казна и награда, кажњавање и некажњавање. Ефекти тих порука које шаљемо сливају се у један исход, а то је простор за позитиван развој детета. Зато овај закон може да има позитивну димензију, наглашава Половина.

Оно што је проблем код кажњавања јесте да они који крену са шамарима углавном заврше са каишем, варјачом, папучом, и то "само једанпут сам га ударио" испадне више пута, што је неделатно, каже Лајовићева.

"Ми смо у васпитању заборавили појам о доследности, јер деца често не знају кога да слушају уколико сваки родитељ има своја правила и често их мења. Васпитање је напоран посао који изискује упорност и стално проналажење нових начина", истиче Лајовићева.

Половина додаје да, када родитељ удари дете, производи ефекат нарушавања повезаности и тако сам себи одузима могућност да буде у току са догађајима у животу детета. Нарушава се однос поверења не само са родитељем него и са свим одраслим људима.

Потребно је поставити јасне границе деци и њих се доследно придржавати. Доследност је кључна реч када говоримо о односу са децом, истиче психолог Невена Буђевац.

Закон треба да помогне да родитељи буду родитељи и држава треба да обезбеди да они уче и да разговарају о својим дилемама у васпитавању деце, да учењем постанемо бољи и ефикаснији, закључено је на трибини.