Полемику нема ко да пише

Александар Тијанић и Срђа Поповић, две потпуно различите личности, успели су, годину дана после своје смрти, да у Србији, након дуго времена, поново изазову полемику.

Мухарем Баздуљ је у тексту Хроника најављене празнине, између осталог написао да се друга Србија после смрти Срђе Поповића понаша као фудбалски тим без тренера, да је без Тијанића и Поповића друштво дезоријентисано, како у медијима, тако и на опозиционој сцени.

И већ само стављање њих двојице у исти текст изазвало је полемику, а камоли реченица да је Срђа Поповић, подржавајући беле листиће, свесно допринео доласку на власт Српске напредне странке. Најжучнија реакција стигла је чак из Хрватске.

"Управо је подлост погонско гориво мини-серијала под радним насловом Срђа и Време, у којем београдски политички тједник сада већ редовито ципелари Срђу Поповића, човека који је тај лист покренуо", написао је Виктор Иванчић.

Полемика је настављена на страницама Политике, али и у недељницима. Одговорио је аутор текста, али и најпрозванији.

"Имамо једну драматичну љутњу у тој некој чаршији, посебно то што се некад звало друга Србија, то више не постоји. То је некохерентно, како смо се усудили да у исти текст ставимо двојицу људи, они већ то доживљавају као скрнављење", каже Драгољуб Жарковић.

Тако је, после дужег времена, оживела полемика као књижевно-новинарски жанр. Последња већа полемика била је она од пре две и по године, када је бивши председник Борис Тадић дао чувени интервју Политици, а његов медијски саветник Небојша Крстић тада је учествовао у интервјуу.

Интервју је објављен интегрално, уследила је полемика на страницама Политике, али и смене новинара и уреднице. И све до данас није било сличних полемика, мада је било догађаја.

"Догађаји пролазе брзином муње, има тих полемика на друштвеним мрежама. Tо су оне брзе као мува кад пролети. То је на тренутак, нешто бљесне, па замре. Ми немамо суштински, немамо социјално-економске и политичке услове за полемички тон", сматра Драгољуб Жарковић.

Писац Владимир Кецмановић такође подсећа да је интернет отворио могућност за безброј блогова и форума на којима се воде полемике.

"Наравно, пошто их је безброј и пошто су расуте по различим медијима, људи их прате парцијално", каже Кецмановић.

Филозоф Владимир Милутиновић каже да полемике данас нема јер многи људи мисле да са неким особама са друге стране не би требало ни да разговарају.

Полемика је народски тук на утук. Добру полимеку може да изазове само интелигентна провокација. Полемичар не жели консензус, већ победу у полемици, било да је област у којој се такмичи политика, наука или књижевност.

Књиге које су споменици полемици

Велики полемичар био је југословенски писац Мирослав Крлежа. Испровоциран, написао је чувену реченицу да у Комунистичкој партији Југославије постоје три овна: Мил-ован Ђилас, Рад-ован Зоговић и Ј-ован Поповић. Са критичарима је жестоко полемисао и Данило Киш, посебно са Душаном Јеремићем о књизи Гробница за Бориса Давидовича. Те полемике постале су књига Час анатомије, можда најбољи полемички спис до данас, који је обележио живот Киша.

"Занимљив је сукоб Киша и Јеремића, који је њему одговорио књигом. Мислим да су аргументи на Кишовој страни, али независно од тога на чијој сте страни, обе књиге су врхунски текстови. Оне заиста вреде као споменик том занату", прича Владимир Кецмановић, који је и сам полемисао: о Гаврилу Принципу, Младој Босни, о догађајима у Босни с краја 20. века, о редитељском тумачењу његове књиге Топ је био врео.

Каже да су теме које окупљају масовну пажњу – сензација. "То су текстови у таблоидима, који су сумњиве истинитости и делују што је могуће бомбастичније. Није више сукоб мишљења оно што може да привуче пажњу", сматра Кецмановић.

"Ми смо једно мало уплашено друштво, људи су забављени – и потпуно их разумем – сопственим јадом, својом бригом за егзистенцију, за породицу, и нема ту полемичког жара", каже Драгољуб Жарковић.

Полемике је било првих година после Петог октобра. Гледала су се суђења из Хашког трибунала, расправљало се о питањима индивидуалне одговорности и колективне кривице. Тада је и настала подела на прву и у другу Србију и са великим жаром су се читали текстови типичних представника две Србије као што су Слободан Антонић и Биљана Србљановић.

Главе су се у међувремену охладиле, страсти стишале, две Србије имају своје новине и сајтове. И чини се да са више жара расправљају о мангупима у сопственим редовима.

"Имају нека своја гласила, попут листа Печат, који ја ценим, имају једну чврсту линију, али у Печату само они говоре, а у неким другим новинама само ови говоре и ту нема тачака додирања. Свако се обраћа својој типичној публици и нема размене квалитета, нема нових отварања као у шаху", наводи Жарковић.

Владимир Милутиновић каже да су две Србије раније биле ближе, јер су и једна и друга биле важније.

"Сад су на већој маргини чисти десничари, хајде да назовемо Антонића таквим, и чисти левичари, хајде да назовемо Биљану Србљановић таквом. Сад је, бар политички, већи простор остављен за неку средину. То је тако и медијски", објашњава Милутиновић.

Шта је са полемиком данас?

Поједини социолози сматрају да у друштвима са европске периферије, какво је између осталог и наше, нема много места за полемику. Каква полемика данас може да привуче читаоце, а које теме могу да привуку полемичаре?

"Ми немамо полемику о 'Београду на води'. Било је покушаја да се у стручним круговима та полемика поведе, па је и то угушено на разне начине. На пример, 22 члана САНУ, нису сви академици, него и стручни сарадници, дали су једно саопштење против 'Београда на води'. То је одједном нестало са њиховог сајта. Нити то ко помиње, нити они воде полемику са градским властима", прича Жарковић.

Коначно, да ли је могуће продужити полемику с почетка приче? Мухарем Баздуљ пише да су и друга Србија и медији обезглављени смрћу Срђе Поповића и Александра Тијанића. Да ли је за ових годину дана, колико њих нема, изгубила и полемика у Србији?

"То нигде у тексту не пише, али то јесте подтекст текста, отишла су два јака човека. Мислим да би нам и та грађанска сцена била другачија да је Срђа жив, да може да артикулише свој поглед на њу, а мислим да би нам и медијска сцена била јача да је Саша Тијанић жив", наводи Жарковић.

Владимир Кецмановић не мисли да је полемика, с одласком Тијанића и Поповића, умрла, али истиче да су њих двојица били изврсни полемичари и интелигентни људи.

Једни кажу да је то што нема ватрене полемике као пре 10 година доказ да је српско друштво сазрело. Други да је због тога што не разговара са самим собом, српско друштво у европском ћошку. У том ћошку нема ко ни да пише полемике, нити да их чита.