Суботица – oђоши, дођоши и прођоши

Звонко Богдан, Данило Киш, Душко Радовић, Бела Дуранци руше ону староседелачку теорију о "ођошима" и "дођошима". Нико од њих није рођени Суботичанин. А опет, готово све што знамо о Суботици чули смо или прочитали у њиховим песмама и причама. Можда понајвише од Беле Дуранција. Он је историчар уметности, рођен 1931. године, који детињство и младост памти и по суботичком корзоу.

"Корзо је по много чему интересантан. Наиме, тај корзо је градско шеталиште, то се тако зове, али на том корзоу су некад шетали мештани – салашари који су долазили из околине и шетали су дођоши", каже Дуранци.

"Ако си гледао са торња, онда си могао видети ко се шета до 'Рогине баре' (место где се у прошлости завршавао корзо, у том периоду, шеталиште је било краће него данас), тај је рођени Суботичанин, односно салашар, а ко шета даље то је ђак из неких школа, или дођош као што сам ја био док нисам то, јел' те, знао", сећа се Бела Дуранци.

И данас, захваљујући Економском факултету, у Суботици има много дођоша. У одлуци да се студира у граду на северу Бачке има највише економске рачунице. Овде је све јефтиније него у Београду и Новом Саду. Осим тога, за оне који упишу Економски факултет у Суботици кажу – то су студенти који су одлучили да заврше школу.

"Имамо доста студената из Бачке Паланке, Сремске Митровице, па из Републике Српске, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Зато што могу добити добар дом, ако су добри ђаци биће на буџету и треће, немају толико изазова да иду по кафићима као што то имају студенти у Београду и Новом Саду. Суботица је идеална за студирање", тврди декан Економског факултета професор Ненад Вуњак.

Место где је некадашњи градоначелник Суботице Лаза Мамужић чекао новине из Лондона, Париза и Беча јесте чувени кибиц фенстер, који се налази преко пута још познатије и препознатљивије грађевине, Рајхлове палате.

Ту почиње прича о томе које је градске проблеме градоначелник Мамужић решавао. Данашњи градоначелник Јене Маглаи седи у свом кабинету у Градској кући и не мора да чека новине из Француске, Беча или Берлина да би сазнао да се баш тамо селе млади људи из Суботице у потрази за послом и бољим животом. Друго време je донелo друге проблеме за представнике власти.

"Нажалост, велики број младих људи тражи двојно држављанство. И веома често то није из побуда да јачају националну свест, већ је то из егзистенцијалних разлога. Стицањем држављанства добијају и путне исправе и са тим исправама могу да раде у ЕУ. И могу да кажем да су подаци драматични, реч је о егзодусу младих људи који напуштају северне крајеве и иду пре свега у Аустрију али и у друге западне земље. Они одлазе на најлошије плаћена места, али и то је боље од онога што овде могу да зараде", забринут је градоначелник.

То што људи из овог града масовно одлазе у западноевропске градове не значи да се у Суботици живи лошије него у остатку Србије. Oвде само велики број грађана испуњава услове за мађарски пасош.

А у Суботици се живи боље него у многим градовима Србије. Због географског положаја и близине границе, страни инвеститори и данас пре свих бирају Суботицу за место где ће отворити фабрику.

"Оно што треба имати у виду за Суботицу као град од 100.000 становника, у последњем периоду привучена су средства од 99,2 милиона евра, што су изузетно велика средства. Поготово ако се узме у обзир тренутак и ситуација у којој живимо. Оно што већина страних инвеститора очекује јесте на који ће начин СИЕПА даље да се организује и то је разлог због чега се није отишло даље у преговорима од писама са познатим светским инвеститорима", анализира професор Александар Грубор.

У Суботици је 80-их година било запослено 60.000 људи, данас је тај број упола мањи. Само чувена фабрика "Север", која је запошљавала скоро 7.000 радника, више не ради, али и поред тога прогнозе за Суботицу су оптимистичне.

Професор Грубор предлаже да се грађани храбрије окрену отварању малих и средњих предузећа. То је пре 25 година урадио Мартин Палош. Отворио је фабрику која ја тада производила само делове за семафоре. За чувену СЕЛМА данас возачи сазнају кад прођу кроз црвено светло, или ако возе брже него што је дозвољено. Популарни радари и видео-надзор у саобраћају данас су приоритет ове фирме.

"СЕЛМА је једна од најстаријих приватних фирми у Суботици. Све што је електроника у управљању, у надзору саобраћаја је неки наш производ. Нешто што правимо, пројектујемо, развијамо, одржавамо. Затварамо цео круг из тог домена управљања и контроле саобраћаја. Значи, разни семафори, радари, разни паркинг системи, видео-надзор, све је то наш производ", говори директор СЕЛМА.

Паркинг систем на Бувљаку је последњи посао који је СЕЛМА урадила у Суботици. Према мишљењу многих, Бувљак је био и остао жила куцавица овог града. Деведесетих година је скоро цела Војводина куповала овде, а производи су затим завршавали на београдским и другим пијацама у Србији.

Суботички бувљак је и даље један од највећих тржних центара у овом региону.

"Ми смо прошли викенд имали рекордну посећеност, било је 15.000 купаца", каже генерални директор АД "Пијаце Суботица".

Суботички Бувљак ових дана ради боље него што је то било у његовом златном периоду 90-их година. А од тих 15.000 купаца највише је било оних који су због боље понуде мађарских производа и ниских цена дошли баш из Мађарске.

Иштван Боја, који већ 20 година ради на Бувљаку, каже да су наши људи спретнији у куповини од Мађара.

"Они прате акције у Мађарској и купују велике количине робе, затим им на граници враћају део новца, популарна АФА, то је 20 одсто пореза на робу. У том систему Мађари за исти производ морају да издвоје више новца у Мађарској него у Суботици", каже Боја.

Ово што су суботички трговци развили може да се назове економском иновацијом, али у Суботици је увек било сналажљивих, али и правих иноватора.

Овде се 1910. први пут летело авионом. Иван Сарић је био бициклиста, мотоциклиста, фудбалер, али у историјске књиге уписан је као први човек који је у овом региону успешно полетео авионом.

Иван Сарић је видео када се Блерио припремао да прелети Ламанш, био је присутан неколико дана пре тог догађаја и онда је дошао у Суботицу у намери да и он уради исто то. И кренуо је у тој својој замисли потпуно сам.

"И 1910. године конструисао је свој сопствени авион, и на запрепашћење Суботичана који нису ни знали да имају таквог човека у свом окружењу, он је у јесен 1910. полетео", прича Мирко Грлица, историчар овог града.

И док су новине још писале о чувеном Сарићевом лету, у Суботици се догодила још једна веома важна ствар.

"Најзначајнији стационарни биоскоп у Суботици везан је за име Александра Лифке. То је врло важно за Суботичане. Морам рећи да је то био веома добро организован и уређен биоскоп. Ја сам радио нека истраживања и заиста су најновији филмови из Холивуда врло брзо стизали овде. Али не само уметнички филмови, ондашњи филмови су имали велику образовну и информативну улогу. То се догађа 1911. године. У томе је Лифкина улога немерљива", тврди историчар.

Филмови и новине били су важни за информисање грађана, али Суботичани су имали и друге изворе, због чега су их често сматрали бољим познаваоцима прилика у земљи и свету и од самих владара.

Бела Дуранци нас подсећа да је Суботица на свим овим путевима имала чарде.

Свет у Суботици је господствено-паорског карактера. Људи који верују у земљу, али људи који су загледани у Европу. Истовремено су окренути модерном, а опет су и традиционалисти и то је огледало живота овде.

И салаши у Суботици одувек су били важни. Паори су, како каже Бела Дуранци, на салашима отимали земљу од пустаре и правили најплодније европске оранице. Салаши данас најчешће служе за забаву, али још су то места где се једе домаћа супа.

Оно што је карактеристично за ово подручје – разне врсте теста, кифлице, па плетенице. Оно што је карактеристично за ово подручје је преснац. То је слично пити са сиром, али се спрема на специфичан начин.

"И то је неки почетак, затим перкелт, то је јело од јунећег меса које се спрема са тестом и једе се искључиво са купус-салатом. Наравно колачи хоћете ли штрудле, или пите са слатким сиром са јабукама, вишњама. То је укус Суботице", каже Биљана Ђорђевић, која се посветила салашарском животу.

Због великог броја салаша, Суботица је називана највећим селом у Европи. Постоји један запис из 60-их година прошлог века у којем се за Суботицу каже да је у центру велеград, а на периферији велесело.

Суботица је једини град који у центру има звезду, не идеолошку или спортску већ звезду путева која јој је одредила судбину. Трг, где је сада прекривена фонтана, јесте центар где се састају путеви који воде од Сенте, Земуна, Сегедина од Кишкун Халаша, Баје и Сомбора. И када се споје, добије се богатство Суботице које се огледа у скоро 30 нација које овде живе и то не једни поред других, већ једни с другима.