Правда, зависи где живите

Одлуке српских судова у истим или сличним предметима нису увек уједначене. Зато оно што можете доказати пред једним, не можете и пред другим судом. Стручњаци тврде да је то последица лоше сарадње међу судовима и умањења улоге Врховног касационог суда.

Правда је за једне достижна, док за друге не постоји - тако мисле запослени у "Желеницама Србије", углавном машиновође, који већ годинама траже да им се исплати увећана накнада за сменски рад.

То што је законом прописано да се она повећа са четири на 26 одсто не важи за све судове у Србији.

Њих око 400, који су се жалили апелационим судовима у Нишу, Крагујевцу и Новом Саду, добили су пресуде у своју корист, али око 600 њихових колега, о чијим предметима одлучује Апелациони суд у Београду, нису те среће.

"Апелациони суд има став да се не ради о сменском раду и раду у сменама, већ о прерасподели радног времена. Иако смо ми покушали да то средимо једном Уставном жалбом која је прихваћена од стране Уставног суда, Апелациони суд у Београду и даље доноси супротне одлуке и једини он не признаје то право", рекао је адвокат Милан Петровић.

У Апелационом суду у Београду, међутим, тврде да је Уставни суд прихватио и њихову одлуку.

"Тачно је да остали Апелациони судови заузимају у односу на исту правну ситуацију супротан став. Међутим, пошто је у међувремену донето више одлука Уставног суда којима је потврђено да запослени немају право на увећану зараду по основу сменског рада, остало је да остали апелациони судови усагласе став са одлукама Уставног суда", наводи се у саопштењу.

Таква неуједначена судска пракса, у предметима који су и правно и чињенично исти, последица је неефикансе мреже судова, тврде упућени.

"Било би далеко боље да постоји само један апелациони суд за целу Србију, значи једно подручје апелације за целу Србију, уз могућност да постоје одељења тог суда", каже професор Правног факултета Милан Шкулић.

"Када би могло да се долази што више до Врховног касационог суда, онда би судије у аплеционим судовима много више водиле рачуна о томе како ће то да се разреши, односно шта каже Виши касациони суд у тим стварима", каже Зоран Јеврић из Адвокатске коморе Србије.

У парничним поступцима, у истим предметима, одлуке морају бити исте или сличне. Међутим, када су у питању иста кривична дела судске одлуке не могу увек бити идентичне, објашњавају они који их доносе. Неуједначеност се, кажу, најчешће препознаје у висини казне.

"Свако кривично дело је јако посебно и специфично у датом времену и простору, не само по његовом извршиоцу него и по жртви, по оштећенима према којима се кривична дела врше", рекао је судија Врховног касационог суда Веско Крстајић.

То што се судске одлуке разликују од суда до суда, отежава посао и адвокатури.

"Ми немамо предвидљивост. Јер када би ми знали како ће поступати било да је апелациони суд у Нишу, Београду, Новом Саду или Крагујевцу, ако на исти начин поступају, ми би имали предвидљивост", каже Зоран Јеврић.

Да се ипак не седи скрштених руку и да се ради на бољој сарадњи и усклађенијој пракси, показује и Правилник четири апелациона суда.

Правилник предвиђа да се четири пута годишње одржавају седнице суда и да се на њима дискутује о примени права. Ако нема сагласности, Правилник предвиђа да се од Врховног касационог суда тражи да заузме став.