Грађани удружени против насиља

Грађани у Нишу и Новом Саду ових дана протестују због насиља али и због судских одлука које, према њиховом мишљењу, нису довољно оштре или су преспоре. Стручњаци кажу да је реч о нормалној реакцији када изостане одговор на насиље.

Вук Стојиљковић убијен је у Нишу, а хиљаде његових суграђана у тишини, са свећама у руци, изашле су на улицу да се успротиве насиљу од чијег ширења страхују. Неколико месеци раније, испред београдског сплава "Саунд" убијен је Федор Фримерман.

Његов брат Филип организује помене на месту где се десио злочин. На њима више стотина људи гласном тишином поручује да им је доста.

"То је реакција на насиље. Мој брат је страдао потпуно бесмислено. Друга ствар је та реакција, морам да кажем, морам да употребим ту ружну реч, притисак на правосуђе, јер видимо да ти случајеви трају предуго, да се неретко завршавају ослобађајућим пресудама", каже Филип Чоловић.

Свако окупљање на месту убиства за Филипа је болно, али бол надјачава жеља за правдом.

"Мени би било много достојанственије да свог брата носим увек у себи и да се ту та прича заврши и да ја ово не проживљавам сваког дана, а ја ово проживљавам сваког дана", објашњава Филип.

Помен или протест. Психолози тврде да људи тако реагују када насиље не добија очекивани одговор.

"То није реаговање на само један случај. Због једног случаја ће тешко изаћи и протестовати осим оних који су директно угрожени. Дакле, низ случајева ствара једну слику као коцкице мозаика која је онда претећа", каже социјални психолог Драган Попадић.

Пред таквом сликом је нормално да се људи удружују, кажу социолози.

"Овде људи сада међу собом траже ослонац и некакво поуздање да би компензовали нешто што државне институције нису, према њиховом мишљењу, урадиле", каже социолог Слободан Цвејић.

Добра вест за државу је да ови протести неће прерасти у насилне, кажу наши саговорници. Лоша вест, према њима је, да се грађани тако бране не од насилника већ баш од државе која им је ускратила заштиту.